Милош Ковић: Шест векова живи Косовски завет и живеће и даље

Професор Ковић са својим студентима редовно одлази на Косово и Метохију и у српске енклаве уверен да се на таквим местима људског битисања у 21. веку најбоље може испећи занат историчара

Студенти и професори Православно-богословског факултета у Београду са проф. др Милошем Ковићем у посети манастиру Бањска и игуману о. Данилу лета Господњег 2019. (Извор: Лична архива Милоша Ковића)

Имао је седам година када је од родитеља тражио да му купе „Илустровану историју света” Сомерсета Фраја. Ту књигу је видео код другара и јако му се свидела. Волео је њене илустрације које су му дочаравале неки давни свет и људе из прошлих времена. Од тада себе сматра историчарем који се од те 1976. па, ево, све до данашњих дана интересује за догађаје из наше и европске прошлости, трудећи се да одгонетне куда иде данашњи свет и Србија с њим.

Књигу Сомерсета Фраја доживљава као део идентитета његове генерације. Била им је омиљена још у тако раном узрасту јер је била као створена за дечаке, подстицала машту, јачала авантуристички дух и учила их као и свака права учитељица живота о људској природи, борбама, ратовима, одводила у неке друге епохе као у истинском времеплову. Генерације рођене шездесетих година прошлог века одрастале су и на стриповима… Нико није обраћао пажњу да ли су у облачићима исписани дијалози на латиници или ћирилици, владала је фасцинација илустрацијама.

Факултет више од радног места

– Има много оних који су, на овај начин, били историчари као деца, али су престали јер им је неко објаснио да од тога неће моћи да живе, каже Милош Ковић, ванредни професор на Филозофском факултету у Београду.

Филозофски факултет је за њега много више од радног места. Родитељи су му се упознали на њему: отац је дипломирао на Одељењу за социологију, а мајка психологију. Ту је и Милош проводио своје студентске дане док није добио диплому историчара па се ту и запослио, а на овом факултету, на Одељењу за психологију, као ванредни професор ради и његова супруга Вања.

С обзиром на то да је јако много овог факултета у животима фамилије Ковић, Милош наглашава да радно место није дошло кроз непотизам или идеолошку подобност, већ је последица учења, рада и лаганог напредовања од асистента до ванредног професора.

Одрастање у Шапцу

Сећајући се свог детињства у Шапцу каже да је одрастао као део тадашње средње класе којој је образовање било јако важно. У његовој кући се разговарало о књигама, филмовима, политици, возио се фолксваген, ишло једном годишње, а понекад и чешће, на море и планину.

– Тај самоуправни социјализам успео је да до краја седамдесетих година прошлог века произведе и утврди свој образовани, лојални средњи слој. Када је почео распад социјализма и Југославије, тај слој је претрпео најјаче ударце. Неки од нас су напустили овај свет, други су напустили земљу и одселили се на Запад, трећи су се једноставно помирили с деградирањем да би опстали, али је било и оних који су, док је земља пропадала, направили каријере, каже Ковић.

Сећа се средине осамдесетих као времена када је његова породица прешла у Београд. Слобода је стигла у главни град Југославије пре него у источноевропске земље. С друштвом је ишао с трибине на трибину, посећивао фестивале и концерте, читао дуго забрањиване истине по новинама и књигама. У време пада Берлинског зида путовао је у Будимпешту и Праг да би својим очима видео рушење једне империје и пропаст једног света. За студенте историје то је било незаборавно искуство. Али, назирале су се све јасније и претње у сопственој кући: уследио је рат.

Друштвени живот професора Ковића се већ дуги низ година одиграва у ширем кругу установа и кафеа око Филозофског факултета. Ту је научио много више од пуког познавања прошлости.

– Као и Енглези који су јако привржени свом Кембриџу или Оксфорду и ја осећам нешто слично према Филозофском факултету. Посебно волим поглед с прозора нове зграде Филозофског на фасаду Капетан Мишиног здања у коме су се некада налазили Велика школа, Прва београдска гимназија, Српска краљевска академија, национални музеј и још што-шта, прича наш саговорник.

Иако је докторирао изучавајући политику чувеног енглеског државника Дизраелија према Балкану, за Ковића као и за сваког српског историчара национална историја, Косово и Косовски завет су незаобилазне теме. Школујући студенте да једног дана постану професори и да овладају занатом историчара, он с њима, колегама професорима, научним радницима из института, редовно путује на Косово и Метохију где посећују споменике, светиње, али и српске енклаве.

Варка првог погледа на историју

– Студенти, будући професори, уче да кроз емпатију изграде свој занат јер без саосећања ми не можемо да разумемо ни данашњицу ни прохујале епохе. Ратови и страдања нису само прошлост – они су и садашњост и будућност. Од историје не можете да побегнете. Историја није само наука о прошлости. Она нас учи да разумемо садашњост, па и будућност, да на све гледамо у дужој временској, историјској перспективи, каже наш саговорник.

Подсећа и да је историја коју смо ми учили била једнозначна и није омогућавала много различитих тумачења. Данас се крећемо између две крајности, времена када је негован искључиво и само марксистички приступ историји и данашњице коју Ковић описује као какофонију вредности: уводи се доминантно западњачки поглед на историјске догађаје који некритички прихватамо како бисмо се некоме свидели и препоручили.

Милош Ковић (Фото: А. Васиљевић)

– Историју морамо заиста да разумемо, морамо да мирно и трезвено одговоримо на питања „ко сам ја” и „ко смо ми”, а не „како да постанем неко други”, како да личимо на Запад или да будемо примљени у ЕУ или НАТО, поручује.

Он је имао, каже, срећу да током школовања ради с добрим професорима – од гимназије, преко Филозофског факултета, до усавршавања на Универзитету у Оксфорду.

– Од њих сам, поред осталог, научио да у историји ствари најчешће нису онакве каквим нам се чине на први поглед, да је прошлост увек другачија од нашег доба и да је потребно сређено, прибрано, понекад и дуго посматрање пре него што се изрекне закључак који, опет, никада не може бити коначан. Прошлост се, једноставно, отима поједностављењима и политичкој употреби. Зато би, када год је то могуће, оцењивање и вредновање требало да уступе место разумевању и објашњењу, каже професор Ковић.

Како Запад види нас

–Још у средњем веку настале су предрасуде западних држава према Србима. Њихови корени су верски јер православни хришћани за њих су још од 11. века били „шизматици”, јеретици. Корени геноцида над Србима у НДХ су верски, римокатолички. Од 19. века у Лондону и Паризу нас виде као мале Русе, Словене, православце, савезнике Руског царства, потом и комунистичког Совјетског Савеза. Историјске чињенице су да је Србија у 19. веку постала аутономна и независна захваљујући Русима, а не Енглезима или Французима. Ми смо у два светска рата, у борби против Немаца и њихових савезника, ове земље доживљавали као савезнике, али питање је да ли су и они нас тако видели. Препустили су нас судбини и 1915. и 1944. када су Србе и Србију изручили Титу. Зато је важно питање за српске историчаре да протумаче не само наш однос према западноевропској цивилизацији, већ можда још важније да протумаче како она нас види. То би нас ослободило много непотребних заблуда и страдања.

Историјски идентитет

– Феномен карактеристичан за почетак 21. века је обнова побожности у Америци, Русији, Азији, Африци и Источној Европи, укључујући и Србију, свуда осим у Западној Европи. Пролазећи кроз унутрашњост САД можемо видети оно што се не види у Њујорку, Чикагу или Лос Анђелесу, изразиту побожност, нарочито у евангелистичким црквама које доживљавају велики успон уз значајну подршку медија. Обновљена побожност је одлика и Руске Федерације где влада синергија између православних Руса и атеистичких Совјета који се, кроз изразити патриотизам, враћају традицији.

У нашем региону живе различите вере и конфесије, наша историја обележена је међусобним, грађанским и верским ратовима, и Југославија је настала да би се та замршена једначина решила. Али не можемо се ми Срби одрицати свог историјског идентитета у корист решавање те једначине. Не можемо се одрицати Светог Саве зарад Вука Караџића или Стефана Немање зарад Тита. Наш културни образац мора да почива на светосављу и живом предању, уместо на помодном и испразном хедонизму, материјализму који води у нихилизам. Али он не сме да изостави ни Доситеја ни Вука, нашу секуларну традицију која почиње негде крајем 18. века. Моја генерација се супротстављала социјалистичком сивилу кроз рок музику и поп културу, а данас, после победе фармерки над комунизмом, млади се западном релативизму и нихилизму супротстављају кроз повратак религијском аскетизму и традицији. Погледајте литије у Црној Гори, уђите у наше цркве недељом и празником и видећете углавном млад свет. То је јасна најава будућности – истиче Ковић.

Живеће Косовски завет

– Више од шест векова живи Косовски завет и он ће живети и даље јер ово није крај историје. Да бисмо га разумели, али и да бисмо разумели сложеност историје, ми морамо да уђемо у гета у којима живе Срби у Ораховцу, у Великој Хочи, Новом Брду или Грачаници. Није довољно ићи у библиотеке или факултетске учионице. Када уђемо у гето суочавамо се с истинском историјом. Око нас се, као куле од карата, руше идеолошке илузије, лицемерне фразе о добрим намерама и универзалној срећи које Запад бомбама и пропагандом намеће остатку света. Материјално благостање, као главна опсесија данашњице, такође губи сваки смисао, јер људе из гета, који су ту по својој слободној одлуци, то не занима. Морате себи да поставите питање одакле долази толико непријатељство према Србима, али и оно много важније – одакле људи из гета црпу толику снагу која им омогућава да све поднесу и издрже. Тада се суочавате са снагом предања, са снагом Косовског завета који ови људи дословно живе и испуњавају. Они могу да напусте своје домове и потраже слободу на неком другом, мирнијем месту где ће бити прихваћени, али они то не желе. Када дођете међу њих запитате се ко је, у ствари, слободан, а ко заробљен – ви, са својим бесмисленим, београдским бригама и страховима, или они – пита професор и истиче да се трагизам и променљивост историје нигде не може тако јасно разумети као на Косову и Метохији.

Драгољуб Стевановић

Наслов и oпрема: Стање ствари

(Политика, 8. 4. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

2 replies

  1. „Више од шест векова живи Косовски завет и он ће живети и даље јер ово није
    крај историје“

    Живи шест векова, ЖИВИ и даље!
    НЕЗАБОРАВ ПРОШЛОСТИ, сећање на своје претке – даје животну снагу
    садашњости, садашњем тренутку, будућности – будућој садашњости и
    вечној вечности.

    “Mртва стража са Kошара
    (Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује: Миле Васиљевић)
    Лутајући светом земљом,
    где одавно нема мира,
    пратио сам уске стазе
    ловаца и пастира.
    Од људи сам склањао се,
    да зликовци ме не би чули,
    пут жеља доведе ме
    у ходочашће караули.
    Ал’ превари ме Божје време,
    мрак на путу ухвати ме,
    зграду свету ја угледах
    у сумраку, усред зиме.
    Љубим зидове рушевине,
    сузе не знам сада скрити,
    ја по мраку не смем назад,
    овде морам преноћити.
    Ватру палим од сувог лишћа,
    ту где беше спаваона,
    полусрушен зид заклања,
    не види се споља она.
    Покушавам да се згрејем,
    од студени док се склањам,
    ипак, не кајем се што сам дош’о,
    већ ноћима ја је сањам.
    Вук се зачу у даљини,
    и фијук ветра који дува,
    а ја сам у планини,
    не бојим се – Бог ме чува.
    Глуво доба, поноћ прође,
    тмина овде тајне крије,
    док цео свет спава, снива,
    тад се буде Проклетије.
    Оживе караула.
    Све утваре Бог да прости,
    на њима су униформе
    наше војске из прошлости.
    ,,Ко сте ви добри људи?,,
    гласом страх се мени ствара
    „Не бој се, ми смо стража,
    мртва стража са Кошара.“
    Тад угледах око себе
    свако својим путем иде,
    млади момци чедних лица
    као да ме и не виде.
    „Којим добром дође брате?“
    тргнух се на глас дечака,
    „овде ретко и дању сврате,
    а камоли усред мрака.“
    „Углавном су то шверцери
    што беже из Албаније,
    многи од њих што дођоше
    не напустише Проклетије.
    Али и њих је сад све ређе,
    због тога је овде тама,
    живи више не долазе,
    сад припада она нама.“
    „Видим наш си, нашег рода,
    како си стиг’о довде,
    Хајде реци сада нама,
    Што си дошао? Шта ћеш овде?“
    „Дошао сам“ – одговарам,
    а срце ми од страха бије,
    „да се Богу ја помолим
    на месту ваше погибије.“
    Тад утихну караула,
    у свом су послу стали,
    граничари тужних лица
    у мене су погледали.
    Уплаших се те тишине,
    уз кичму ми крену зима,
    као да сам и сам мртав,
    стрељан њиховим погледима.
    „Откуд знаш да смо мртви?“
    проговара тад утвара,
    па се смех заорио
    одјекујући са Кошара.
    „Шалим се. Знаш да јесмо.
    Свако од нас у смрти спава,
    али дрхтимо сваке ноћи,
    бојимо се заборава.“
    ,,Ето ја сам имао мајку,
    што је мене срећом звала,
    на пут често гледала је,
    мене није дочекала.
    И имао сам трудну жену,
    са њом сам снове снио,
    родила је мени сина,
    син ме није запамтио.“
    „Видиш ли оног тамо,
    сви му помреше кад су чули
    да су му горе у планини
    вукови тело растргнули.
    А јауке које чујеш,
    тај нам се вратит’ жели,
    њега су још живога,
    у ланцима к’о пса одвели.“
    „Не жали нико од нас
    што је свој живот дао,
    ја бих се опет, кад бих мог’о,
    за Србију жртвовао.
    Али не желим ћутати више
    о неправди што нас дави,
    ми смо српству све предали
    а српство нас заборави.“
    „Гробови су расути нам
    њих пазити нико неће,
    кад нас наши забораве
    ко ће за нас палити свеће.
    Само другови што су живи
    присете се током разговора
    о данима заједничким.

    Него брате сад’ ће зора,“
    „Хајде крећи, брзо иди,
    нек’ ти пут прође у срећи,
    о нама пиши, причај,
    ал’ више се не окрећи.
    Не долази, не тражи нас,
    легенда се речју ствара,
    Србију поздрави нам
    од мртве страже са Кошара.“
    Пробудих се сав у зноју
    од ватре тек дим оста,
    присетих се прошле ноћи,
    нека им је земља проста.
    Палим свећу, Бога молим,
    сузно око наду тражи,
    ја вас нећу заборавити,
    завет дајем мртвој стражи.“

    Свиђа ми се

  2. „Чим један народ изгуби додир са прошлошћу и традицијом, престаје бити народ. То је сад једна маса, национално невезана и неорјентисана, која има слободу да се опредељује тамо где нађе за сходно и пробитачно. Она личи на једно нахоче, које не зна којој породици припада и за кога се тражи што богатије склониште. Место национално условљених идеала настају утилитаристичке тежње“
    – Проф. др Лазо М. Костић

    Данашњи подјармљени глобалисти, аустромарксисти, комунисти-интернационалисти као плаћени представници туђинских, експерименталних, буржоаских структура у србској покрајини Војводини, подржавају мрачне планове извесних србофобичних европских и америчких тријалиста-инмперијалиста, као што су то раније чинили њихови подјармљени очеви и дедови, који су се одрекли србског историјског и националног интереса и србске целине.

    С тим у вези, у аустромарксистичком, комунистичком-интернационалистичком листу “Трудбеник”, органу радног народа Војводине, објављен је програмски чланак у јануару 1941 године под насловом: “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, где дословно стоји:

    “1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, ЦрнеГоре, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије и Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами определе него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију…

    Један спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народно-ослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин…” (Види: “Трудбеник”, Орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1, Јануар 1941, “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, стр. 6).

    С обзиром да је Јосиф В. Стањин, фабијанско-бундистички и бољшевички диктатор одредио карактер, тактику истратегију подјармљеним „српским“ аустромарксистима, комунистима интернационалистима у неблагодарној Краљевини Југославији, која се морала безусловно проводити по цену цепања државе. То је јасно подвучено и изражено у чланку “Стаљин и наш раднички покрет”, објављеном у партијском илегалном органу “Комунист” , год. IV, бр. 2, за 1940. годину, где између осталог, стоји:

    “Друг Стаљин је одредио карактер револуције у Југославији. Друг Стаљин је поставио темеље наше политике по националном питању… Друг Стаљин је поставио основе за оцену карактера предстојеће револуције у Југославији. Владајуће гледиште по томе питању у нашој партији у првој половини двадесетих година, састајало се у томе да се Југославија налази непосредно пред пролетерском револуцијом… Када нас је друг Стаљин учио, да полазна тачка нашег националног програма буде Совјетска револуција у Југославији, да без свргавања буржоазије и победе револуције национално питање не може бити колико толико задовољавајуће решено. Он нас је истовремено упућивао да ће се епоха довршења буржоаско-демократске револуције извршити под заставом Совјета, под заставом демократско-револуционарне диктатуре радника и сељака. Он нам је објаснио да та епоха довршења буржоаско-демократске револуције носи у себи нагли прелаз у пролетерску револуцију, поред осталог и због тога што једино пролетерска револуција може режити национално питање…” (Види: Стаљин и наш раднички покрет, “Комунист” – Огрган КПЈ, Год. IV, Бр. 2, за 1940).

    Дакле, подјармљени „Срби“ аустромарксисти, комунисти-интернационалисти као представници туђинских, буржоаских, србофобичних експерименталних структура, направили су аутономне покрајине Војводину и Косово и Метохију. Ни један западно-европски народ није био против своје државе, па ни Хрвати, којима је НАТО-најамник, крвави векикохрватски диктатор Јосип Броз тзв. „Тито“ створио националну целину, јер је био под заштитом извесних западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста – “Achievements of NATO…It protected the Spanish dictatorship and the one communist state, Yugoslavia, which in 1948 had broken away from the Soviet bloc and in all likelihood would have been subjected to Soviet military pressure if NATO forces had not become available in Western Europe…” (Види: Massimo Salvadori, NATO – A twentieth century community of nations, Princeton, New Jersey, 1957, стр. 89).

    И на крају, додали бисмо још неколико речи из књиге Димитрија Богдановића, коју је објавио под насловом „Разговори о Косову“, где стоји:

    „У току рата КПЈ на Косову налази се у специфичној и може се с много разлога рећи – изузетно тешкој ситуацији. Њено је чланство непосредно уочи рата претежно српске и црногорске националности: од укупно 320 чланова КПЈ у области било је свега 20 Албанаца, а од 1200 чланова СКОЈ-а око 70 Албанаца…“ (Види: Димитрије Богдановић, Разговори о Косову, Београд, 1986, стр. 84).

    На основу свега, овде изнетог, ваља поменути Брозовог великохрватског најамника и „Уставотворца“ проф. др Јована Ђорђевић, Рокфелеровог стипендисту, који је радио по извесним информацијама уочи и у току Другог св. рата на „Организационом питању Комунистичке Партије Југославије“, где између осталог, стоји:

    „ Шта је ћелија? … Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну ћелију…

    На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије…Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине ( читаве Партије)…“
    „Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.

    Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако:

    Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке Парије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у Југославији, на чијем челу стоје:

    За Словеначку: Централни Комитет Комунистичке Партије Словеначке.
    За Хрватску: Централни Комитет Комунистичке Партије Хрватске.
    За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније.
    За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију.
    За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну
    Гору.
    За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Босну и Херцеговину.
    За Војводину: Покрајински Комитерт Комунистичке Партије Југославије за
    Војводину.
    За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за
    Косово и Метохију.

    Дајући Централне Комитете Словеначкој, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у Југославији. Национални Централни (Словеначка, Хрватска и Македонија) и Покрајински Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске Комитете…“ ( Види: Организационо питање Комунистичке Партије Југославије, Издање
    Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, Београд.
    1943).

    Више је него очигледно да су подрјармљени „Срби“ аустромарксисти, комунисти-интернационалисти, буржоаски експерименталисти и глобалисти, остварили туђинске и србофобнине циљеве извесних европских и америчких империјалиста. Трајно су нас разбили и осакатили и лишили супстанце стварајући нове нације.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s