Драгослав Бокан: Шта да се ради поводом одласка или неодласка у цркву

За све најважније по духовним питањима се морамо договарати са свештенством. Са својим духовницима. Они су наши официри и пастири

Извор: ФБ страница Драгослава Бокана

Бити православан значи бити у заједници, бити спреман да се подвргнемо одлукама старијих и мудрих, духовно искуснијих и одговорнијих од нас. Одувек је било тако, Богу хвала.

За све најважније по духовним питањима се морамо договарати са свештенством. Са својим духовницима.

Они су наши официри и пастири.

Свако мора да има свог духовника, по древној пракси Цркве, и ваљало би да га пажљиво саслуша и верно послуша (а не да га, не дај Боже, преваспитава, поучава и исправља).

Само тако ћемо остати у заједници, са Црквом као најважнијом заједницом која уопште постоји у поднебесју. Увек у договору са себи духовно надређеним свештеником, по његовој савести, храбрости, мудрости и познавању ствари. И, наравно, по Божијој Благодати, која му је, светотајински, дата у мистичном часу његовог увођења у част и сталеж свештенства.

Можемо мењати духовника, али не можемо бити без њега.

То је, по веровању наше Цркве, немогуће.

Не можемо себи бити „глава“ по том питању. Уколико смо православни људи, а не јадни и бахати, егоистични, увек разљућени политиканти.

Црква познаје само појам унутрашњег преображаја, не и револуције. Па се, сходно томе, морамо поставити према спољном свету и његовим обичајима.

Православан човек није само механички спој ова два појма (човек који иде у цркву), већ човек спреман да се подвргне строгој дисциплини и послушањима која нам се, често, не допадају (или их, нашим искуством, не разумемо и зато не прихватамо).

„Правда“ и „објективне околности“ (као и грађански морализам) ту не играју, много пута, апсолутно никакву улогу.

И зато морамо да отворимо свој ум и научимо оно што је модерном човеку најтеже: да буде послушан и да чини и оно што му се, на први поглед, често никако не допада.

Тако, што пре би требало да се консултујемо (не и расправљамо) са својим духовним оцем. А ако га немамо, морамо да га нађемо и спремно, синовљевски, послушамо. Баш као деца у древним патријархалним породицама.

Овако иде редослед: 1) ми, као деца Цркве и Бога; па, затим,

2) свештеник као наш духовни отац; па „тек онда“ и

3) Небески Отац (ПРЕКО НАШЕГ ДУХОВНИКА).

А грех или врлина – пада, пре свега, на његову, свештену и свештеничку душу.

То је, дакле, суштински распоред одговорности у православном систему вредности.

Зато се свештенику и обраћамо са оним: „Оче“ и целивамо му, притом, смерно, руку (а не због његовог „богословског образовања“ или раскошне одежде).

Ово, знам, често звучи исто онако неприродно као и „молити се за своје непријатеље“ (оне праве, најстрашније, мржњом и окрутношћу доказане, личне и заједничке нам непријатеље).

То и јесте тајна Цркве, тако далеко од симболичне институционализације људски доживљеног морала.

Ова послушност и деловање у хијерархизованом смислу доживљаја ствари и догађаја су сам темељ православља, онаквог каквог су (је) нам за собом – искуством Христове објаве, али и речи надахнутих Духом Светим у богатом Предању – оставила (оставио) Света Тројица, светотројични сведржитељ свега што мислимо, радимо и зашта се молимо.

И тако никад нећемо бити сами, нити ћемо у новинама и преко телевизије добијати импулсе шта да радимо (или не радимо) кад је у питању спасење наше бесмртне душе. Судбина нашег унутрашњег, „над-реалног“ бића.

Држава се бави спољашњим деловањем нас као њених грађана, а Црква је, заједно са нама, посвећена нашим боготражитељским путем (и свим с тим у вези).

Монаси су нешто друго од нас (не по суштини, али по њиховим много сложенијим и комплекснијим активностима и дужностима), па не можемо да слепо и формално пресликавамо њихов опитни модел.

Он може и треба да нам, свакако, буде узор и високи идеал, али наши парохијски свештеници (којима се исповедамо и који нас причешћују Христом) су први, онај непосредни ниво наше „црквености“. И то мора тако и да остане.

Да се не бисмо претворили у аутономне, надобудне и наивне тумаче најкомплекснијих ствари и ситуација које нам се препречују у све мучнијој и бурнијој свакодневици.

А Бог све прати, види и „бележи“.

Он зна и унутрашње тајне нашег срца, оно што, толико пута, заборављамо док се љутимо на друге, „маловерне“ и „неверне“. На оне који су, тобоже или заиста, „гори од нас“.

Оне за које нам је речено (Господњим гласом) да се за њих молимо и ТАКО СЕ БОРИМО СА ЊИХОВИМ ГРЕХОМ и искушењима која их опседају и воде.

Имамо ли снаге за то? Сем апстрактно, теоријски и док помало механички уредно изговарамо онај „грехоопраштајући“ део Христовог Оченаша.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Драгослава Бокана)

Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

9 replies

  1. Evo ga, dezurni postonosa i crni vesnik. Dugo mu je trebalo da se javi.

    Свиђа ми се

  2. Баш сам са великим занимањем очекивао мишљење овог ‘великог’ православца. Како све лепо морају у обланде да нам продају фору послушања а никако да успеју да нас убеде да свима (Гргуру, Максиму, Вукашиновић, Бојану) поставимо кључно питање: верујете ли ви господо епископи, свештеници, ‘православни’ философи и публицисти, једном речју неофарисеји и садукеји у Васкрслог Господа Исуса Христа и због чега нас убеђујете да се без противљења сложимо са забраном присуствовања Светој Литургији?

    Свиђа ми се

  3. Свиђа ми се

  4. Lepo napisan članak iz koga ne mogu doneti nikakav zaključak osim „radite kako vam duhovnik kaže“. Koliko je duhovnika skoro je toliko različitih mišljenja. Zar SPC nije JEDINSTVENA u stavu u vanrednim okolnostima baš kao što je u redovnim?!
    Niko ne pominje one sa 65+ koji su zarobljeni i ni makac dalje od prozora.
    Kako će oni u crkvu kada ih na ulici mogu kazniti ili pritvoriti, a takvi su najredovniji na službama a naročito na liturgijama?!
    Gospodin Bokan divno priča i volim ga slušati ali, ovoga puta imam zamerku jer, nakon njegovih saveta iz članka, zapravo ništa novo nisam saznala.

    Свиђа ми се

  5. Svatijasi Bokane, moli Boga za nas gresne.
    Bokana za patrijaha.
    Nema, ovakvog teoloskog kapaciteta majka jos radjala nije.

    Свиђа ми се

  6. Да ли би ми неко превео шта је Бокан хтео да каже.Признајем нисам га ништа разумео .Дал да идем у цркву или не.У недељу сам заобилазним улицама и стазом кроз шуму па у цркву.Шта је урадио ова громада од теолога и националисте.Ваљда ће му се испунити жеља па да га се Вучић сети и пошаље пуну коверту.

    Свиђа ми се

  7. „Свако мора да има свог духовника, по древној пракси Цркве, и ваљало би да га пажљиво саслуша и верно послуша“ – нарочито ако вози Масератија, или бар Аудија, а рачуна се и најновији Ајфон.

    Свиђа ми се

  8. „А ви се не зовите учитељи; јер је у вас један Учитељ, Христос, а ви сте сви браћа. И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима“ (Мт. 8-9): http://sloven.org.rs/biblija/40023.html#8

    Понекад се Писма треба држати „као пијан плота“, схватајући га буквално. Нарочито кад се увериш да су „оци“ махом вуци у јагњећој кожи.

    Свиђа ми се

  9. Црква најважнија заједница у поднебесју? Чудна формулација, јер термин поднебесје је, колико је мени познато, у Светом Писму искључиво повезан са духовим злобе. А чудна је и Боканова мисао да се духовник може мењати. Каква је то послушност ако ја, кад ми се не допадне мишљење духовника, истог променим уместо да га послушам? Зар то није тек перфидна врста самообмане?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s