За све најважније по духовним питањима се морамо договарати са свештенством. Са својим духовницима. Они су наши официри и пастири

Извор: ФБ страница Драгослава Бокана

Бити православан значи бити у заједници, бити спреман да се подвргнемо одлукама старијих и мудрих, духовно искуснијих и одговорнијих од нас. Одувек је било тако, Богу хвала.

За све најважније по духовним питањима се морамо договарати са свештенством. Са својим духовницима.

Они су наши официри и пастири.

Свако мора да има свог духовника, по древној пракси Цркве, и ваљало би да га пажљиво саслуша и верно послуша (а не да га, не дај Боже, преваспитава, поучава и исправља).

Само тако ћемо остати у заједници, са Црквом као најважнијом заједницом која уопште постоји у поднебесју. Увек у договору са себи духовно надређеним свештеником, по његовој савести, храбрости, мудрости и познавању ствари. И, наравно, по Божијој Благодати, која му је, светотајински, дата у мистичном часу његовог увођења у част и сталеж свештенства.

Можемо мењати духовника, али не можемо бити без њега.

То је, по веровању наше Цркве, немогуће.

Не можемо себи бити „глава“ по том питању. Уколико смо православни људи, а не јадни и бахати, егоистични, увек разљућени политиканти.

Црква познаје само појам унутрашњег преображаја, не и револуције. Па се, сходно томе, морамо поставити према спољном свету и његовим обичајима.

Православан човек није само механички спој ова два појма (човек који иде у цркву), већ човек спреман да се подвргне строгој дисциплини и послушањима која нам се, често, не допадају (или их, нашим искуством, не разумемо и зато не прихватамо).

„Правда“ и „објективне околности“ (као и грађански морализам) ту не играју, много пута, апсолутно никакву улогу.

И зато морамо да отворимо свој ум и научимо оно што је модерном човеку најтеже: да буде послушан и да чини и оно што му се, на први поглед, често никако не допада.

Тако, што пре би требало да се консултујемо (не и расправљамо) са својим духовним оцем. А ако га немамо, морамо да га нађемо и спремно, синовљевски, послушамо. Баш као деца у древним патријархалним породицама.

Овако иде редослед: 1) ми, као деца Цркве и Бога; па, затим,

2) свештеник као наш духовни отац; па „тек онда“ и

3) Небески Отац (ПРЕКО НАШЕГ ДУХОВНИКА).

А грех или врлина – пада, пре свега, на његову, свештену и свештеничку душу.

То је, дакле, суштински распоред одговорности у православном систему вредности.

Зато се свештенику и обраћамо са оним: „Оче“ и целивамо му, притом, смерно, руку (а не због његовог „богословског образовања“ или раскошне одежде).

Ово, знам, често звучи исто онако неприродно као и „молити се за своје непријатеље“ (оне праве, најстрашније, мржњом и окрутношћу доказане, личне и заједничке нам непријатеље).

То и јесте тајна Цркве, тако далеко од симболичне институционализације људски доживљеног морала.

Ова послушност и деловање у хијерархизованом смислу доживљаја ствари и догађаја су сам темељ православља, онаквог каквог су (је) нам за собом – искуством Христове објаве, али и речи надахнутих Духом Светим у богатом Предању – оставила (оставио) Света Тројица, светотројични сведржитељ свега што мислимо, радимо и зашта се молимо.

И тако никад нећемо бити сами, нити ћемо у новинама и преко телевизије добијати импулсе шта да радимо (или не радимо) кад је у питању спасење наше бесмртне душе. Судбина нашег унутрашњег, „над-реалног“ бића.

Држава се бави спољашњим деловањем нас као њених грађана, а Црква је, заједно са нама, посвећена нашим боготражитељским путем (и свим с тим у вези).

Монаси су нешто друго од нас (не по суштини, али по њиховим много сложенијим и комплекснијим активностима и дужностима), па не можемо да слепо и формално пресликавамо њихов опитни модел.

Он може и треба да нам, свакако, буде узор и високи идеал, али наши парохијски свештеници (којима се исповедамо и који нас причешћују Христом) су први, онај непосредни ниво наше „црквености“. И то мора тако и да остане.

Да се не бисмо претворили у аутономне, надобудне и наивне тумаче најкомплекснијих ствари и ситуација које нам се препречују у све мучнијој и бурнијој свакодневици.

А Бог све прати, види и „бележи“.

Он зна и унутрашње тајне нашег срца, оно што, толико пута, заборављамо док се љутимо на друге, „маловерне“ и „неверне“. На оне који су, тобоже или заиста, „гори од нас“.

Оне за које нам је речено (Господњим гласом) да се за њих молимо и ТАКО СЕ БОРИМО СА ЊИХОВИМ ГРЕХОМ и искушењима која их опседају и воде.

Имамо ли снаге за то? Сем апстрактно, теоријски и док помало механички уредно изговарамо онај „грехоопраштајући“ део Христовог Оченаша.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Драгослава Бокана)

Прочитајте још

Categories: Преносимо

Tags: Ванредно стање, Драгослав Бокан, Србија, апел за литургију, корона вирус