Режим ванредног стања претворио се у режим отвореног насиља над неотуђивим правима грађана. Ни СПЦ, ни грађани Србије, а нарочито правна струка, немају права да ћутке пређу преко таквог безакоња
Зоран Чворовић
Слобода вероисповести ујемчена чланом 43. Устава Републике Србије и чланом 9. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода је апсолутно право, јер се према члану 202. Устава слобода вероисповести не може из било ког разлога ограничити у условима ванредног стања. Стога је спречавање верника да присуствују недељним Светим Литургијама противуставно насиље Владе и председника Републике.
Међутим, режим Александра Вучића се није зауставио на овом, већ према последњим информацијама врши прогон свештенства и народа због учешћа на Литургији у времену у коме не постоји ограничење слободе кретања, позивајући се на одредбу чл. 4. ст. 1. Уредбе о мерама за време ванредног стања, која забрањује „сазивање и одржавање зборова и свих других окупљања грађана на отвореном“, као и на одредбу истог члана 4. ст. 2. исте Уредбе, којом се забрањују окупљања у затвореном простору.
С тим у вези, указујем на наведени чл. 202. Устава, који регулише мере одступања од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању, чији став 4. гласи: “Мере одступања ни у ком случају нису дозвољене у погледу права зајемчених чл. 23, 24, 25, 26, 28, 32, 34, 37, 38, 39, 43 (слобода вероисповести, прим. З. Ч), 45, 47, 49, 62, 63, 64. и 78. Устава).” Притом одредбе којима се јемче људска и мањинска права припадају малобројној групи уставних прописа које су судови дужни непосредно да примењују (чл. 18. Устава). Из тога следи да се богослужења уз учешће верног народа могу потпуно законито одржавати како унутар храмова, тако и у црквеним портама, а на СПЦ је да сама изабере место на коме ће вршити богослужење, снисходећи постојећој ситуацији и мерама које препоручују државне власти.
Тако се режим ванредног стања, који је иако ванредан правно уређен, претворио у режим отвореног насиља над основним и неотуђивим правима грађана. Ни СПЦ, ни грађани Србије, а нарочито правна струка, немају права да ћутке пређу преко таквог безакоња. Никакве разлике међу нама не би смеле да буду важније од одбране права, нити је било које право, па ни право на живот, важније од слободе. Они који нису верници треба да схвате, да ће од одбране неприкосновености храмова, зависити и одбрана неприкосновености њихових домова. Јер, ако данас полиција некажњено упада у храмове, зашто већ сутра не би упадала у наше домове.
Categories: Српско православно стање
Потуно исправно. Ако могу (морам) да идем на посао да бих опслуживао напредњачки клан, онда је цела прича о избегавању контаката лажна. Овај систем иде на руку својим покровитељима и жели да предњачи у овом светском експерименту. Ако се у свету задовољавају ширењем панике око вируса, овде поред тога мора доћи и до укудања људских права. Зато казна за ово што нам раде мора бити суровија од казне која ће снаћи остале светске (тренутне) моћнике. Значи, знајући да ова власт може да опстане само у условима ванредног стања, морамо јој учунити крај. У супротном корона ће постати небитна, а ропство вечно.
“Какав је ово мрак, Господе Боже”.. Љ. Симовић
Поштовани проф. Чворовић би требало да зна као правник, да се у држави Србији већ одавно врше упади у домове и истеривање на улицу грађана. Тако да је процес обрнут. Питање је шта су хришћани и Црква урадили да помогну или спрече истеривање људи из домова, и отимање крова над главом, да сада очекују подршку друштва за слободу одласка у цркву и слободу вршења богослужења?
Mislim da smo se svi obrukali danas kao Srbi i hrišćani. Kao snishođenje,smirenje,a u stvari jedan običan kukavičluk.
Милош
Који мрак, таман је свануло….ако има уоптше оних који сада виде у Србији?
@Махди
Сматрам да је Ваша примедба/питање сасвим на месту.
Ни Црква ни православни као такви апсолутно нису ништа учинили против овог примитивно суровог безаконовања оних који би требали да закон доносе и примењују, праведно и правилно.
С друге стране, било је појединачних случајева, протеста и противљења насилном избацивању на улицу старих, болесних и осиромашених, али ако се ту и затекао неки православни, то само значи да је његова савест била на нивоу савести осталих то јест неправославних (ако рачунамо да је ових првих око 5%).
Последње што као православни треба да умислимо је да смо по самој припадности изнад осталих ближњих — тако бисмо опонашали фарисеје од пре два миленијума, а таквима је Господ упутио најстрашније речи записане у Јеванђељу. Болеснике и грешнике је исцељивао.
Свака част др Чворовићу на запажању! Овде је и детету јасно да је у питању тешка и за здрав разум, непојмљива диктатура! Црквена заједница је део свих нас којима су ускраћена основна људска права, и наравно да има права да се бори за остварење истих и живом главом ако треба.
Између осталог ту је право на лечење свих оних људи који болују од “мање важних болести” него што је то КОРОНА вирус. За њих је болест и смрт другог реда. Буди благи Бог с нама од ове диктатуре!
Зашто би полиција уопште улазила у Чворовићеву кућу? Зар он мисли да је толико битан? Што се тиче његових навода о тобожњем “прогону свештенства” — реч је о привођењу једног рашчињеног и размонашеног лица, које се лажно представља као “хорепископ”. Пошто то лице, као и његова сабраћа у расколу, не поштује ни одлуке своје Цркве, а камоли државе, није ни чудо што крши забрану кретања и окупљања и што је због тога приведено. Што се код његових обожаветеља одмах проглашава за “прогон”. Јер једини начин да раколник “увери” себе и друге да је “у праву” јесте да доживи “прогон”.