Срби на лествици ове подљудске групе створења заузимају веома значајно место. И то заслужено јер испуњавају многе од унапред прописаних услова неопходних за титулу ЦРНЧУГА

“Извините, нисмо знали да је невидљив” (Извор: srpskacafe.com)

У тексту о НИГЕРИЗАЦИЈИ читавих народа, група, нација, без обзира на боју коже, расу, верску припадност и географско одређење, Слободан Антонић је показао како се процес нигеризације одвија у главама елита препотентног Запада, убеђеног да су ОНИ Богом дани да владају, командују, закључују, уређују и бомбардују.

Крајњи исход, или продукт нигеризације, како они уобичавају да кажу, је прецизно одређење ко јесте, а ко није ЦРНЧУГА.

Срби на лествици ове подљудске групе створења која би да се сматра људима, заузимају веома значајно место. И то заслужено јер испуњавају многе од унапред прописаних услова неопходних за доделу титуле ЦРНЧУГА.

Свака се од прописаних узанси може илустровати изјавама умних и прослављених глава западне културе које су до пуног креативног изражаја красиле новинске приказе српских недела, или „недела“.

Један од захтева је да дотична група (читај Срби) заслужи епитет ЦРНЧУГЕ јесте да чине одвратне злочине. Србима, по мишљењу објективног Запада, у домену чињења одвратних злочина у свету нема равних, тим пре што злочини које чини Запад уопште нису одвратни. Напротив, њихови злочини за основу имају људска права, борбу за демократију, бригу за ЛГБТ популацију и наглашени осећај за хуманост.

Тако Жак Ширак, ондашњи председник пријатељске Француске, изусти, а да се никад не покаја:

„Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста.“

Истребљење оваквих сподоба, по још једном правилу тројном, не значи никакав догађај вредан пажње.

„Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити“ – као НАТО папагај понављао је Џејми Шеј, портпарол ове међународне васпитне установе.

Џејми Шеј (Фото: GETTY IMAGES)

На ту тему је и Абе Пјер, познати француски хуманиста и борац за права бескућника и клошара – посебног украса париског подмостовља – молећи се њиховом Богу, додао:

„Молим се да се ватра небеска обруши на Србе!“

Ипак се, вероватно као свештено лице, уздржао да не помене живу жељу да у небеској ватри буде довољно и осиромашеног уранијума.

Са његовом поруком беспоговорно и брзопотезно, као сваки револвераш са дивљег (гле чуда дивљег?!) запада се сложио и Пол Џексон, уредник листа „Калгани сан“ додајући:

„Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд!“

Ова изјава је донекле унела неку врсту забуне међу предлагачима васпитних мера јер се поставило питање да ли је уопште могуће да Милосрдни анђео неког бомбардује ђаволски па макар то била и српска престоница – Београд. На крају су се, како то обично међу ђаволима и бива, сложили да је просвећеном Западу све дозвољено у борби против закржљалих у развоју биолошке и културне еволуције.

Култура ових креатура је инфериорна што их чини подљудима – наставља се списак карактерних особина ових бескарактерних гмизаваца.

„Срби нису нарочито паметни“; „Српска деца се више неће смејати“ – рече као илустрацију наведене западне промисли Лоренс Инглбергер, бивши државни секретар САД.

Њему се придружио и Ричард Холбрук изјавом:

„Срби су злочиначки дупеглавци“, рече овај Ричард замишљајући да је Трећи и, да би појам дупеглавци учинио очигледним, седе себи на главу као Ричард последњи, прекрстивши ноге заједно са својим шиптарском домаћинима.

Ричард Холбрук са терористима ОВК на Косову и Метохији

Немац, Клаус Кинкел, немачки министар иностраних дела и недела, да случајно не би заостајао за својим америчким, француским, енглеским и иним колонијалним просветитељима, скромно и скоро полустидљиво, додаде:

„Србе треба бацити на колена.“

Ово су само неке од објављених илустрација виђења српске стварности међу толико других које су се препричавале, умножавале и у историјске уџбенике за средње школе бележиле како би нова поколења такође имала јасну слику о томе чему би могла послужити српска колена.

Кинкелу се одмах придружио и Хелмут Кол, још канцелар свеца му, упућујући свечану клетву типичну за одмерене Немце:

„Нека се Срби подаве у сопственом смраду.“

Колу би требало веровати. Бар се он, као прави Немац, разуме у смрад, нарочито свињски на који заудара добар део историје његове земље.

Срби су схватили Колову поруку да орлови и свиње не могу бити заједно, одакле и одлука да, као прави орлови, одлете. Право на небо.

Нажалост, овде се списак лепих жеља сањаног Запада не завршава и не би ни био потпун без помоћи са домаће сцене где аутонигеризација Срба има пуну подршку компрадорске елите и понеких извођача новинских радова за западне наручиоце, дајући за право Ћирјаковићевој констатацији да су домаћи неоколонијални пси гори од увезених колонијалних господара.

Tакве Србе Запад никад неће убрајати у ЦРНЧУГЕ. Или неће све док им то не буде од користи.

Categories: Сатиристика

Tags: Драгослав Пакић, Слободан Антонић, Срби, сатира