Драган Хамовић: Душе заражене

Четврти учесник нашег трећег виртуалног округлог стола „Бити далеCOVID-19“ је песник и књижевни историчар Драган Хамовић

Драган Хамовић (Фото: В. Данилов)

„Најтеже је носити се с полуистином“, знао ми је рећи стриц Младен, математичар и оператор на кабастим рачунарима Завода за статистику Србије, у оном масивном здању уврх падине Милошеве улице где је, већ одавно, ресор свемоћних финансија. Гола лаж, непокривено тврђење, макар било робустно и безочно, нема праву снагу ни када је Моћ погура. Полуистина причини невољу моралним осетљивцима, премда се њен половично веродостојни садржај чудовишно изобличава. Простор између полуистине и пуне истине зјапи и запоседа га кривотворина – као вирус убачен зарад циљаног разорног учинка.

„Не може човек данас никоме да верује“, говорила је нана-Рада, мајка моје маме. Одавала је безмерно поверење и увек га је изнова оправдавала. А то њено данас сеже у привидно стабилна времена – Пре Ове Ере. На Ово Данас, глобално и локално, вероватно би заћутала, ако не би, из скровитих извора, убризгала, себи и нама, нов доток поверења у живот. Можемо ли трајати без таквих дотока? Поверење израста у веру, а неповерење прераста у страхове и зло без граница. Особито у свету који нас учи и пренаглашава да је све што нам се чинило вредним, вечним и човечним – мање или више манипулација, терет слободи појединца, да међу људима нема чистог, градилачког и несебичног напора. Лажљивци, опсенари, ђавољи шегрти, ништаци у виду заната – начелно су теоријски оправдани. И тако царују, поглавито са сазвежђа екрана за које смо приковани.

Напокон, више Моћ и не полаже толико на убедљивост својих доказа, јер за тим и нема потребе. Жива маса добрано је прерађена у пројектованом смеру, а главни ток, обичан живот, подешен према мери контролора света. Као у песми Новице Тадића „Људи у обртним вратима“: „Врата се окрећу, све је у покрету, / сви смо у млину. // Од нас се лудо брашно / за пекару неког ђавола прави.“ Таман тако. А од лудог брашна месе и развлаче наше лудо тесто. Послушност, пумпана флуидним страхом, постигнута је тиме што се поступно сужавање слободе избора представља као чин системске бриге. На ово рефлексно одговарају екрански истањене свести свих данашњих нараштаја. Светски Курјаци, широко насмешени, све мање се прикривају испод немарно огрнуте јагњеће коже. Али зато, опитно и плански, сеју офанзивни вирус страха на изабране теме, прекривајући штеточинства и болештине од којих убирају стратешку добит. И залуд што је Ноам Чомски, као за првачиће, свеснима у свету исцртао механизам глобалног замајавања, прост и делатан. Сви смо у обртним вратима.

Народ наш, са сваке стране изваран, куван и печен, несклон је да верује бајкама и успаванкама светских курјака и домаћих курјачића – али реално нема куд, подозрева да нема повољног, једино мање неповољног исхода. Током читаве млаке и устајале зиме, рецимо, нигде (до на планинама) не могасмо удахнути без укуса загоретине. Редитељ и Главни Глумац Нашег Јавног Позорја с подсмехом нам, тим поводом, поручи да нема нових радних места без дима и гарежи. Дисати или примати какву-такву плату? Преломио је он – да не мучи друге мукама тешких и храбрих избора. И ко је задржао зрнце поверења – а човек је биће поверења – у речи с највиших места глобалних и овдашњих емитера истине за јавну употребу неизбежно се упита којим истинама на исту тему веровати, јучерашњим или данашњим, тренутним или од пре пет минута реченим? Јер једна другу поричу, ускачу једна другој у уста.

Све је извесније да се силе у ваздуху отржу контроли а овакве приредбе брижника глобалног здравља периодично обнављају, те да је опасност од новог конспиративног вирусног продукта „већа од своје величине“. Удара у танку струну инстинкта одржања свачим пометене, аутоматизоване масе умрежене глобалним пауковим, лепљивим и отровним мрежама. Показујемо склоност утапања у чашу воде, као и вратоломни распон човечанског ниског просека. Невесели каталог људскости.

Често помислим „Боље је не знати но знати“, понављајући затурени стих Ивана В. Лалића. Људи се иначе деле на плошно обавештене, исувише обавештене и на оне што одбијају да знају. Сви смо помало и једно и друго и треће. Полуистине, о многим стварима на небу и земљи о којима наша мудрост и не сања, полусазнања, махом неповезана, и не хотећи прихрањују вирус страха и безнађа што кути у нашој тами, где пребивају наше унутарње бубе што се, на светло сијалице у ноћи, размиле по ћошковима, или мишеви који дрхтуре у рупама, не би ли остали непримећени, несмазани.

Колико је и какво тек лице ствари које не знамо, нити умемо да замислимо?

Свака реч има реп. Песма с тим додатком рачуна, као бонусом који каткад заслужи као слушкиња старог и мудрог Писма, памети независне од поседнутог знања песника. Тако се и понешто што писац ових редова не зна да зна стекло у овом сонету о вирусу, сонету са репом:

СОНЕТ О ВИРУСУ, СА РЕПОМ

Свете наш, једва и досад подношен,
Са грешком фабричком (а и сâм кваран сам)
Колају посвуд тајне клицоноше.
Почетак пролећа, сунчан и заразан.

Маску преко маске на лице намичем
Под кужним дахом медијских налаза,
У слатком станишту самоутамничен.
Смак света спреман – можда и заказан.

Тело не остаје иметак приватни
Ако ли угости, у себе прихвати
Умни вирус, фине научне израде.

Ојачан, сагори плот што га негује,
Задат да промине и привилегује
Здрава плућна крила златне милијарде.

*

А душа лакома и склона наслади
Грчи се, гризе, али не помишља
Да нам дубоко Светска Моћ засади
Вирус људске бубе и човекòмиша.

Прочитајте још



Категорије:Лаки одговори на тешка питања

Ознаке:, , , , , , ,

5 replies

  1. Да, преинформисани, а необавештени,

    …“толико ваљда кошта живот вани…“

    Вежи газду где ти Кон каже.

    Кад овако деле паре који би се Ј за динар, питање је само где очекивати зјб. Мали за велики.

    Брбабићка има бебу. И да има одакле јој. Упитник.

    Број један се не осећа добро, али дозволиће нам да се обрати. У следећих 48.

    До четири, јахача,

    Свиђа ми се

  2. Inace, na B-92, na vest, pitanje da li je uopste tacna tacna ili se radi o „sugestiji“, o baki koja se odrekla respiratora zbog mladjih, jer je:“ imala lep zivot“, preko 190 komantara i svi hvale njen moral (na B-92 moral se obicno izjednacava sa „laznim moralisanjem“, tako se kvalifikuje od strane ogromne vecine komentatora svaki pokusaj da se nesto moralno osudi, ali, evo, konacno, nadjose nesto „moralno“), da je to „PRAVA HRISCANKA“, a sve to za razliku od nasih „penzosa“ koji sve grabe po samoposlugama, guraju se po autobusima i uzeli bi ti respirator iz usta.Jedan komentator navodi da u Holandiji postoji kampanja da je za stare bolje da umru sa svojom porodicom nego da se muce (i zauzimaju) respirator.Drugi pise o tome kako je u Belgiji normalno da se stari odlucuju za eutanaziju, sve propraceno komentarima da je to tako, jer su imali dobar zivot i zive na civilizovanom Zapadu.LAPOT u XXI veku uz sveopste odobravanje.

    Свиђа ми се

  3. Da dovrsim komentar.Uvodi se ideja da je opravdano okoncati neciji zivot! E, sada, postoje dodatne premise: 1) osoba sama to trazi, 2) imala je dug zivot, 3) imala je dobar zivot.I prva premisa je sporna, dobro je napada C. Koprivica u svom poslednjem tekstu, ali ono sto je ocigledno jeste da se druge dve premise lako mogu osamostaliti od prve npr. u situaciji kada osoba nije u stanju da se izjasni, u situaciji kakva je sadasnja pandemija, kada se pravi izbor ko ce na respirator…Jasno je da je zamisliva situacija u kojoj se druga dva uslova, koja se zapravo spajaju u jedan – dugo si ziveo, ako nisi dobro, sam si kriv, mogu i suprotstaviti prvom – osoba to ne zeli.Takva situacija je samo radikalizacija nekih od ocekivanih mogucnosti, kakva je ova pandemija.A, kada u drustvu postoji ideja da je dobro da neki ne treba da zive, pod uslovom da su se sami izjasnili, da su stari, i ti uslovi polako gutaju jedan drugog, tako da slobodno izjasnjavanje nije vise ni bitno, onda je samo pitanje sirenja opravdanosti eutanazije npr. na invalide, osobe koje ne mogu da brinu o sebi…

    Свиђа ми се

  4. I, jos nesto.Sta da, u slucaju respiratora, mora da se bira izmedju dve osobe istih godina, jedna je gej, a druga hetero.Da li bi mogucnost razmnozavanja bila kriterijum?

    Свиђа ми се

  5. I, nije drustvena vrednost: „dugo si ziveo, ako nisi dobro, sam si kriv“, vec nisi vise ekonomski produktivan – to je smisao dugog zivota, dobrog zivota i samokrivice- rad, pa koliko si zaradio to je, vise nisi produktivan, pali na onaj svet.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s