Слободан Антонић: Агресију НАТО на Србију на РТС обележавали Сидран и Хаџихафизбеговић

Иако емисија РТС-а са Сидраном и Хаџихафизбеговићем није била некоректна, она је готово потпуно промашила контекст. И зато је наљутила публику

Абдулах Сидран и Емир Хаџихафизбеговић (Извор: Све о Српској)

Два начина на која је, ових дана, обележена годишњица НАТО напада на СРЈ изазвала су бурну реакцију у јавности.

Фонд за хуманитарно право, Наташе Кандић, објавио је 24. марта: „На данашњи дан 1999. почела је систематска акција етничког чишћења и насиља над косовским Албанцима, спроведена од стране оружаних снага српске војске и полиције током НАТО интервенције на СРЈ“.

Нагласак код ФХП, као што се види, био је на 24. марту као „почетку систематске акције српске војске“ да „етнички очисти Косово“ – не на отпочињању агресије НАТО на суверену државу, без одобрења СБ УН (што је еклатантни ратни злочин против мира).

Обашка то што никада и нигде није доказано постојање „систематске акције етничког чишћења“ – план „Потковица“ је обичан фалсификат (о томе сам опширније писао овде 284-287), а на суђењу Милошевићу као доказ није изнето ништа што би сведочило о стварном постојању плана да се Албанци протерају с Косова (видети опширније овде 430-455).

Реакција публике на овакво виђење 24. марта од стране ФХП била је бурна и углавном се изражавала псовкама и клетвама.

Приступ РТС-а био је пак другачији – мада се и он завршио такође псовкама и клетвама љутите публике. РТС је у Око магазину, емитованом 24. марта, позвао да о НАТО нападу на Србију говоре Абдулах Сидран и Емир Хаџихафизбеговић.

Истина, прилог је био доста информативан. Тако се из њега могло сазнати и за Сидранову песму из 1999. која се завршава следећим стиховима:

„Мало послије, уз кахву,
испратим авионе на Србију
и пушим, на прозору, ко какав
сасвим спокојан човјек“.

О томе шта је све Хаџихафизбеговић говорио за Србе током деведесетих већ сам раније писао. Стога ме његова подршка НАТО бомбардовању „војних циљева“ у Србији – а с опаском да је до њега дошло „јако касно“ (!?) – што се све могло чути у уторак, није посебно изненадила.

Међутим, изненадило ме је то да РТС није имао слуха за осетљивост тренутка, услед опште раздражености публике ванредним стањем, па је емитовао прилог који је део публике доживео као провокацију. Заправо, прилог је био стар годину дана, и био је део серије од три емисије.

У првој емисији говорило се о томе „колико смо новца изгубили за 78 дана бомбардовања„ (22. марта 2019) – као да је то био главни проблем (?!); у другој емисији приказано је како су на НАТО сатирање Србије гледали Хрвати (25. марта 2019); а у трећој смо видели како се бомбардовање Србије доживљавало у Сарајеву и Бањој Луци (28. марта 2019).

Искрено речено, и тада ми је ова серија, којом се обележавало 20 година агресије, изгледала некако децентрирана. У фокусу није била кривица наших западних пријатеља за агресију, као и злочини против цивилног становништва пострадалог у бомбардовању, него тек три маргиналије. Но, сада је само једна од њих поново емитована – и то баш на дан почетка агресије. Због тога је све деловало некако незграпније.

Ипак, прилог је био довољно садржајан, поготово што смо, осим Сидрана и Хаџихафизбеговића, могли да видимо и тадашње наслове из сарајевске штампе: Дневни аваз: „Напокон бомбе на Балканског касапина„; Дани: Лепа села лепо горе„: Слободна Босна: „Силу којом је Слободан Милошевић десет година плашио читав свет НАТО савез је понизио за само два сата ваздушних удара“.

Цитиран је и Алија Изетбеговић: „Акција НАТО-а не смије се завршити неријешено, све осим побједе НАТО-а било би опасно, не само за Kосово и избјеглице већ и за БиХ, Балкан, па и шире“.

У емисији су, штавише, сасвим добро уравнотежени саговорници из Сарајева и Бање Луке. Наспрам Сидрана и Хаџихафизбеговића, стајали су Бранислав Божић и Никола Пејаковић; а сведочење Сенада Пећанина парирано је сведочењем Зорана Ћирјаковића.

Међутим, проблем је што је башчаршијски наратив „беспомоћно Сарајево су Срби опколили и бомбардовали га три године, убивши 1.600 дјеце“ доминантан и у Београду (показао сам део нетачности из тог наратива овде и овде). Тако, када се осамдесет наших малишана које је убио НАТО стави у контекст „1.600 дјеце“ које су, наводно, убили „српски фашисти“, е онда НАТО бомбардовање не делује више тако страшно.

Штавише, делује готово оправдано.

Но, постоји један шири контекст који у овој емисији није поменут, а који се мора имати у виду када се пореди рат у БиХ 1992-1995. и напад НАТО на Србију 1999.

Ко је почео рат, ко је кривац за рат и да ли се рат могао избећи?

Милошевићу је, 1999, постављен ултиматум који, заправо без рата, не би прихватила ниједна земља на свету: 1. да се Србија повуче с Косова; 2. да тамо дође НАТО; 3. да се на Косову, после три године, уприличи референдум о независности, и 4. да НАТО има право да се слободно креће и неограничено интервенише по остатку Србије (видети опширније овде 271-276).

С друге пак стране, Алија Изетбеговић два пута је прихватио, па онда одбио апсолутно поштене понуде за политичко решење кризе у БиХ. Тиме је свесно ушао у рат.

Најпре, у августу 1991. постигнут је договор (преко посредника Мухамеда Филиповића и Адила Зулфикарпашића) да БиХ остане у федерацији, а да Алија Изетбеговић буде први председник скраћене Југославије (Србија, ЦГ, БиХ, Македонија, Српска Крајина; овде 73-74).

Мухамед Филиповић овако описује одустајање од тог договора (овде 14.49-18:29): „Изетбеговић је на то пристао, и ми смо направили споразум, да би га у задњи час отказали из СДА. Никад ми Изетбеговић није дао објашњење зашто је то отказао. Јер је он, кад смо направили концепт споразума, први рекао – на заједничком састанку (сједио је Адил Зулфикарпашић, ја и Изетбеговић с једне стране, а Караџић, Кољевић и Крајишник с друге), он је први рекао – `Ово је добро, потписаћемо то, вас двојица професора` (тј. ја и Кољевић) `да редигујете текст`“… Да би, након два дана, дошао један телеграм (из СДА – С. А) у коме се каже да се не само не слажу с тим споразумом, него ни с било каквим споразумом“!

Да подсетим, текст споразума објављен је у Ослобођењу, 2. августа 1992, што је, како сведочи Филиповић, „нашло снажног одјека у српској, али и босанској јавности, особито ондје гдје Срби и Муслимани живе помијешани: односи су релаксирали и свијет је одахнуо„.

Међутим, Изетбеговић је све покварио, тако што је, накнадно, одбацио споразум. Опет позивамо Филиповића као сведока. Он, на питање водитеља: „А јесте ли питали Изетбеговића зашто је то урадио?“, одговара: „Питао сам га више пута, никад ми није хтио рећи, никад“!

Мухамед Филиповић (Фото: CdM)

Сам Изетбеговић, опет, каже: „Милошевић ми је у згради СИВ-а, у љето 1991. године, рекао да ћу ја бити први предсједник Југославије, онакве каква буде„. „Имали смо само тај избор“, каже другом приликом он: „да останемо у крњој Југославији; а да не би то било, ми смо морали ићи на референдум; а ако смо ишли на референдум ми смо неизбјежно ишли у рат„.

И Изетбеговићу је, дакле, било јасно да организовање референдума о сецесији БиХ, 29. фебруара – 1. марта 1992, води у рат. И рат је збиља одмах почео. Током марта 1992. долази до пушкарања у Горажду, Купресу, Мостару и Дервенти, а војска Републике Хрватске улази у рејон Босанског Брода, Купреса и долину Неретве.

Међутим, Изетбеговић одмах после тога добија још једну поштену понуду за мир: Кутиљеров план.

По овом плану, БиХ би остала јединствена, али децентрализована држава. Била би састављена из кантона образованих по националној основи, који би конституисали три етничке јединице. Свака јединица имала би своју скупштину и владу. Град Сарајево био би посебна јединица, заједничка и мултиетничка. Централна, (кон)федерална скупштина имала би два дома – дом грађана и дом конститутивних јединица. У другом дому, свака јединица имала би једнак број представника. У свим најважнијим питањима, у другом дому би се одлучивало већином од четири петине укупног броја посланика. Све три јединице, па и српска, чиниле би распарчане територије, не у једном комаду.

План је био апсолутно поштен. Ниједан народ у БиХ не би доминирао. Нико не би имао повезану територију коју би могао отцепити и прикључити некој држави, изван БиХ.

Алија Изетбеговић прихватио је овај план и парафирао га 18. марта 1992.

Кутиљеро је, сведочећи у Хагу 19. фебруара 2013, рекао: „Када се упореди мапа која је била додатак Лисабонској изјави и мапа која је део Дејтонског мировног споразума, види се да је, после три и по године ратовања, резултат био скоро исти„.

Срби су, по Кутиљеровом плану, имали 44% територије БиХ, а по Дејтонском споразуму добили су 49%.

И заиста, спровођење Кутиљеровог плана спречило би рат у БиХ и санкције Србији, сачувавши неких 100.000 људских живота.

И словима: сто хиљада!

Међутим, након што га је у Сарајеву, по повратку из Лисабона, 28. марта 1992, посетио амерички амбасадор у СФРЈ, Ворен Цимерман (Warren Zimmermann), Алија Изетбеговић одбацује Кутиљеров план.

Цимерман је у својим мемоарима (oвдe 126) порекао да је наговарао Изетбеговића да одустане од плана. Но, Дејвид Бајндер (David Binder), дописник Њујорк тајмса (New York Times) с Балкана, 29. августа 1993, у свом листу објављује чланак у коме наводи сведочење самог Цимермана.

Изглед чланка у Њујорк тајмсу од 29. августа 1993.

Цимерман каже да му се Изетбеговић, на сусрету у Сарајеву, 28. марта 1992, пожалио да није задовољан Кутиљеровим планом. „Одговорио сам му – ако вам се не свиђа, а што сте га потписали?“, цитира Бајндер Цимерманове речи. Изетбеговић је једва дочекао да ово чује. Одмах је развргао споразум из Лисабона.

Управо у том тренутку сахрањиване су жртве покоља у Сијековцу, почињеног 26. и 27. марта 1992. Наиме, 26. марта, припадници регуларне војске Хрватске и наоружане формације босанских Хрвата (ХВО), удружени с муслиманским јединицама Територијалне одбране БиХ, напали су село Сијековац и убили девет српских мештана, од којих је најмлађи имао 17 година, а најстарији 72 године. Следећег дана убијена су још 22 мештанина, а село је спаљено.

Ето тако је почео рат у БиХ. Свевишњи је два пута дао прилику Изетбеговићу да добије поштен мир. Оба пута, из тешко објашњивих побуда, Изетбеговић је радије изабрао рат.

Мухамед Филиповић каже: „Увјеравао сам Алију Изетбеговића да је најважнији задатак и највиши циљ политике једне државе да сачува свој народ од било каквог рата“ (овде 15.05–15:20). Али, Изетбеговић је просто срљао у рат.

На крају га је и добио.

Историјска иронија је да се данас у Сарајеву Алија Изетбеговић слави као отац нације и миротворац. Насупрот томе, у Београду се, у доминантном делу медија, Милошевић и Караџић виде првенствено као балкански касапи и ратни хушкачи.

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Иако емисија РТС-а са Сидраном и Хаџихафизбеговићем није била некоректна, она је, заправо, готово потпуно промашила контекст. И зато је наљутила публику – ионако нервозну због опсадног стања.

Хајде да будемо конструктивни. Више слуха РТС-а за публику. Више објективног и ширег контекста. И више храбрости да се сведочи одговорност наших западних пријатеља.

И биће мање озлојеђености, псовки, клетви и претњи.

Зар је то тако тешко разумети?

Опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 27. 3. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

3 replies

  1. Сећам се тог злочина у Сијековцу. То је био један од бољих прилога ондашњег М.Дрецуна. Посебно морбидан детаљ је био злочин муслимана на српском гробљу где су побили целу српску породицу (могао бих да пронађем презиме), родитеље и три ћерке које су претходно силовали пред мештанима. Избор саговорника за годишњицу бомбардовања је заиста симптоматичан и невероватан. Он је само индикација канцера у српском ткиву који само што није метастазирао.

    Свиђа ми се

  2. U Београду.

    И прије и посл(иј)е Марка Месића, вреди све исто, гађају и други.

    Значи да смо дебелокожци. И још понешто.

    Достојевски је сматрао да је покварен човек, макар и практично интелигентан, у крајњој мери глуп. На задњем суду, види то и он.

    Јадан Авдо,

    …“нису, болан, Срби криви…“

    Има епизода Сложне браће, дијалог браће, кад Швабица (официр-ка) наручује шампите.

    Као и стари онај, кад је негде учитељица, предавач географије у вечерњој школи, питала Мују (био ту ђак) о Италији.

    И он крене,

    „Италија је земља на мору, има много сунца, воле да једу пицу.“

    …“А, пица је јело од теста,
    За тесто со и вода.
    Основно је парадајз, маслиново уље, босиок. По жељи…“

    Географије.

    Неке људе жене учине бољима, из других извуку оно друго.

    Има и добрих жена.

    А, Шахбаза се звала, Sidranova,

    Свиђа ми се

  3. Историјске истине ради, нарочито бисмо подвукли да су се србофобични манипулатори и хипокрити у Сједињеним Америчким Државама заложили за извесне терористичке и револуционарне структуре у Југославији, које су организовали, контролисали и усмеравали у злочиначком подухвату у рату са југословенском државом. Усвојили су антијугословенске и србофобичне резолуције Сената и америчког Конгреса у току 1987. године и директно и индиректно покренули рушење друштвено-политичког система у Југославији.

    Врло добро нам је познато да су србофобични манипулатори и хипокрити у америчком Сенату и Конгресу у удруженом злочиначком пдухвату стали иза геноцида над Србима у Југославији.

    И шта је ту могла извесна српска родољубива интелигенција , којој је припадао између осталих и Никола Кољевић. Познато је његово писмо које је објављено у београдском „НИН-у“ у току 1996. године, које гласи…

    Зимерманово пеглање

    („Корени југословенске трагедије“, НИН бр. 2382-2386)

    Иако сам раније чуо за мемоарске варијације Ворена Зимермана, које је ваш недељник објављивао у наставцима прошлог месеца, стицајем околности – углавном здравствене природе у породици – до неки дан нисам прочитао онај део који се односи на „субверзивну“ активност током 1991. и 1992. г.

    По измишљеним цитатима, а посебно ономе што је изостављено, рекло би се да је у питању Зимерманов увелико одбранашки текст сопственог дипломатског неуспеха. Рецимо, Зимерман уопште не помиње да смо му Караџић и ја уручили на енглески преведену и јасно артикулисану брошуру „Шта предлажу Срби“. Али зато помиње „пакт Молотов – Рибентроп“ што ни у једном разговору није поменуто. Но, у личне оцене, ентитете и тон Зимерманових накнадних дограђивања не бих желео – а и чему? – да улазим.

    Историјске истине ради, желео бих само да изјавим да су три ствари једноставно нетачне. Са Туђманом нисам разговарао о подели Босне између Србије и Хрватске ( и у којем својству?), већ о проблемима кантонизације. Приликом једног „приватног“ састанка јесам говорио и о постојању „мекше линије“ у СДС-у и потреби даљих договора, али не и о могућности пристанка на референдум о независности Босне и притиску на Караџића у том правцу. Ни луд, иако ме овај аутор тако представља, посебно у контексту следећег сусрета.

    По повратку из Хелсиникија ( са састанка тадашње КЕБЦ-а) пренео сам му поруку Дејвида Еванса ( неизмењеним гласом) – његовог школског друга – који је разговарао са бившим амбасадором Иглбергером, који су као пријатељи Срба – а званична америчка политика је већ била другачија – желели да помогну. Сам Зимерман је рекао да је већ неколико пута разговарао са Добрицом Ћосићем, али да га је тешко наговорити да се прими председничке функције. Само не Србије већ Југославије, што је Добрица Ћосић и постао већ 15. јуна 1992. године.

    Никола Кољевић

    (Види: Никола Кољевић, Зимерманово пеглање, „НИН“, бр. 2392, Београд, 1. новембар 1996).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s