Преосвећени епископ ваљевски Г. Милутин упокојио се након краће болести изазване корона вирусом
Eпископ ваљевски Милутин (Извор: Епархија ваљевска)
Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском, обавештавамо јавност да се у протеклој ноћи у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду упокојио наш драги духовни отац, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, након краће болести изазване корона вирусом.
Епископ Милутин је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи, надомак Ваљева, од оца Милорада и мајке Цвете (рођ. Петровић). На крштењу добија име Михаило, а ову Свету тајну прима у манастиру Пустиња, знаменитој православној светињи за коју је био изузетно везан. Основношколско образовање стекао је у селу Поћута. Са 14 година одлази у манастир Каона где је 26. октобра 1963. године од тадашњег Епископа шабачко – ваљевског Јована (Велимировића) примио монашки постриг у манастиру Петковица, добивши име Милутин по владару из светородне лозе Немањића, једом од највећих ктитора у хришћанској историји. Сутрадан, на празник Свете Петке, у истом манастиру рукоположен је у чин ђакона, а на Митровдан у Осечини у чин јеромонаха.
Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Каона, где постаје намесник и парох. Средњошколско образовање стекао је у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене америчке државе на ПБФ „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Каону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске.
Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела, Епископ Јован (Велимировић) одликовао га је 1981., а протосинђела 1987. године. Наследник Владике Јована на трону Епархије шабачко – ваљевске, Епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године унапређује га у чин игумана, а 1998. у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му Владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Каоне.
Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик, када бива изабран за Епископа аустралијско – новозеландског. Након три и по године службовања на „петом континенту“, одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година.
„Велика радост и утеха је бити у близини два горостаса, Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Ту су славни Ненадовићи, Војвода Живојин Мишић. На нама је да будемо достојни потомци и да нас се они не постиде пред Богом, а ми пред њима“ рекао је Владика Милутин приликом устоличења на Светој Литургији, коју је служило више архијереја СПЦ у Храму Васкрсења Христовог, саборној ваљевској цркви на ушћу Градца у Колубару.
Током његовог столовања у Епархији ваљевској саграђено је и обновљено више храмова, постигнут највећи одзив за верску наставу међу свим епархијама СПЦ, изузетно развијена милосрдна активност епархијских братстава и сестринстава, унапређен рад црквених гласила, организовано мноштво молитвених свечаности које су сабрале православни народ из целог света и много тога другог. Владику Милутина красила је неизмерна љубав према својим епархиотима, којима је подарио мудре поуке у својим проповедима.
Опрема: Стање ствари
(Епархија ваљевска, 30. 3. 2020)
Categories: Вести над вестима
”Преосвећени епископ ваљевски Г. Милутин упокојио се након краће болести
изазване корона вирусом”
Од које је болести преминуо, не говори се, а наглашава да је ”изазвано корона
вирусом”?!
Дошао дан да човек умре, и готово: умро човек од старости и, свакако,
са дијагнозом коју је одавно знао и ко зна колико времена се лечио.
Још мало па ће сви који буду умрли током ове ”пандемије” , све бити, без
изузетка, искључиво умрли од – ”изазвано” корона вирусом.
Свакако, умро је, пре свега, од стреса и притиска који је имао од локалних
власти због потапања Манастира Ваљевска Грачаница, приморан да
се са тим сложи /рушењем манстира/цркве!/, и да прихвати цркву/храм на
новој локацији коју је Држава изградила.
Разлог је више и због чињенице да је наш Свети Владика Николај био велики
добротвор тог манстира, јер је својим средствима изградио/донирао градњу
манстирске/цеквене куполе.
Уз Манастир је било и велико гробље, са више стотина покопаних, а сви нису
ексхумирани, и они су потопљени заједно са Манстиром.
Није човеку било лако да се носи са тим сазнањем.
Тим пре, јер је био у Епархији шабашко-ваљевској, на чијем трону је био
Јован Велимировић – брат Владике Николаја Велимировића, потоњег
/а још и за живота, од народа/ СРБским Светитељем.
Бог душу да му прости!
Вечан му спомен!
Господ Свемилосни да ти душу православну насели тамо где праведници почивају, добри мој владико… Помену души твојој ја, грешни, саборовах малочас, и свеколико ми лице и глас твој благородни у пламену свеће сијаше : ” Не тако, брате Зоране, него радосно и гласно Христос Воскресе ! ” ( На Васкршњој Светој Литурђији у храму Покрова Пресвете Богородице коју је добри пастир ваљевски Милутин богослужио минулог лета господњег, а ја, примивши Тајне Пречисте Најсветије Страшне Бесцене, тихо и трепетно, целивавши руку благодатну, са страхопоштовањем рекох – Христос васкрсе ! -… Воистину Воскресе ! владико добри, ти нам сведочаше пастирством твојим спасење наше… Радост души твојој блаженој у сијању Лица Господњег, преосвећени… Вјечнаја памјат !