Свештеник Ненад Илић: Комунисти показују да су жилав сој, али НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ!

Пандан овој карикатури може се наћи само у атеистичким плакатима на почетку богоборачке комунистичке револуције у СССР-у

Карикатура Предрага Кораксића у листу Данас, 27. 3. 2020.

Браво Друга Србијо! Стварно браво!

Ми нисмо фанатици, нисмо терористи који ће упасти у редакцију провинцијалног листа „Данас“ да уносимо било какав страх и не дај Боже да спроводимо неку своју правду. Али као хришћани имамо ипак и неку обавезу да штитимо Светињу од оваквих скаредности!

Овако отворени бедни и приглупи напад богобораца морао би да наиђе на некакву реакцију хришћана из разних министарстава, агенција, са било које позиције на којој се има одговорност за већи број људи. Тргните се људи и преузмите осим страха и обавезе да угодите препаднутима које и сами додатно плашите, и да мислите на своје будуће позиције – и некакву минималну обавезу сведочења Символа вере који сте крштењем примили.

Пандан овоме може се наћи само у атеистичким плакатима на почетку богоборачке комунистичке револуције у СССР-у.

Историја се понавља а комунисти показују да су жилав сој.

Е, па, не дамо светиње!

Како ћемо се оправдати за понашање у време хистерије

Сваког чуда за три дана доста. Можда је сад већ време да размишљамо о ономе што ће бити кад ово искушење са „мутираним вирусима“ прође.

Како ће изгледати свет? Како однос власти и оних којима се влада? Како ће изгледати поверење у Цркву? Како ће се свако од нас оправдати за оно како се понашао у време хистерије и сумње у све и свашта?

Обрни-окрени, ради се о једном облику манипулације страхом. Разумно понашање у условима заразе је једно, а страх од свега и свачега и панично напуштање позиција које морају да се бране је друго.

Први део наслова, међунаслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

2 replies

  1. Ништа ново.

    Пао је вирус-снег, покрио брег, … (Ј)Америку и еU-ропску Uнију, и Србију земљу да преврне.

    Локалне зверке остављају трагове, оне ситне, миши и пацови, по редакцијама и НВО ћелијама, али и оне крупније које су стари звали аждајама а сада их нећемо именовати.

    Звериње и мало и велико предало своје душе и тела у службу оружја неправде у рукама оних који се Бога не боје и људи не стиде.

    Постали робови оних чија је цивилизација отворено сотонска у толикој мери да се не либе пропагандирања става да је ова у опасности од православне вере!

    Како год, звериње је на свом послу, остављања трагова, а на Господу је да их исплати. Мараната, Господе дођи.

    Свиђа ми се

  2. Имајући у виду да су се тзв. „српски“ аустромарксисти, комунисти-интернационалисти у Србији, организовани одмах после 1918. године у коминтерновску Комунистичку Партију Југославије и да су се залагали за Србију од Шапца до Власотинаца, јер су имали изразито непријатељски однос према интересима српског народа и државе, која је успостављена на крви светлих српских жртава, који су се борили за српску целину. За њих је нова држава била тзв. „тамница народа“ коју треба разбити и Србију и Србе свести на границе београдског пашалука.

    Такође, имајући у виду да су опсењени и заглупљени аустромарксисти, комунисти-интернационалисти на изборима у Србији 1920. године добили већину у 39 општина, међу којима Београд, Ужице, Ниш, Ваљево, Уб, Лесковац, Крагујевац, Ђаковица, Пирот, Скопље, Куманово, Битољ, Охрид, Штип, Велес…(Види: Едиб Хасанагић, Из историје Југославије 1918-1945, Београд, 1958, стр. 170; Ivan Avakumovic, History of the communist party of Yugoslavia, Volume one, The Aberdeen University Press, Prinited in Great Britain, 1964, стр. 49; Саво Пешић, Интернационализам и КПЈ – Анализа интернационализма у теорији и пракси КПЈ између два рата, Загреб, 1986; Енвер Реџић, Aустромарксизам и југословенско питање, Београд, 1977).

    Нападајући само биће нове државе, аустромарксисти, комунисти интернационалисти у Србији, подредили су интересе српског народа, туђинским интересима против нове државе.

    Њихов србофобични вођа Јосип Броз тзв „Тито“, Павелићев емисар у Србији, великохрватски хегемониста, крвави диктаор, НАТО најамник, пилигрински фратар, папин хаџија и ПОЧАСНИ КАНОНИК цркве св. Јеронима у Риму припремио је Југославију за распад и крвави грађански рат, који данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“, где му се клањају извесни „српски“ полтрони и идолатристи на срамоту нашег обесправљеног и пониженог несрећног српског народа, у свом говору против монархије у Београду 7. августа 1945. године , између осталог је рекао:

    „Она није могућа из више разлога. Први и најважнији разлог јесте федерација. Македонци, Словенци, Хрвати, Босна и Херцеговина, Црна Гора, увјерен сам, велика већина у Србији не жели монархију, не из некога каприса, него због тога што је то нешто неспојиво са оваквом федерацијом као што је код нас, јер би се под монархијом националности, које су у овом рату дошле до свог ослобођења и равноправности осјетиле поново угрожене…“ (Види: Титов говор, „Борба“, Београд, 8. август 1945)
    .
    Годину дана касније, Броз је 31. октобра 1946. године у свом говору у Загребу подвукао особеност решења националног питања у југословенском Рајхстагу:

    „У нашем уставу, рекао је Тито, јесте највредније то, да је он ријешио национално питање, да је он поставио темеље једној новој држави, која је баш због правилног рјешења националног питања постала тако чврста, тако јединствена, тако монолитна да јој данас завиде многи други народи. У чему се разликује данашње друштвено уређење од уређења у старој Југославији, па и од друштвеног уређења у многим другим државама. Оно се разликује ои томе што смо ми ријешили национално питање. У Старој Југославији национално питање било је неријешено. Умјесто тога било је
    национално угњетавање и неравноправности. Народи нијесу могли да се развијају и да гаје своју националну културу, јер национална права нијесу била једнака. У нашој новој Југославији свака нација, Хрвати, Словенци, и Македонци и Црногорци, као и националне мањине, имају своја пуна права, имају све услове који су потребни за развитак једног народа, имају све услове за развитак своје културе, имају све услове за пуни привредни развитак…“ (Види: „Политика“, бр. 12443, Београд, 1. новембар 1946).

    У приказивању Краљевине Југославије НАТО најамник Јосип Броз тзв. „Тито“ је свесно извртао историјске чињенице у чланку којег је публиковао под насловом „Национално питање у Југославији“, дословно је рекао:

    „Рођена на Крфу, у Лондону и Паризу, версајска Југославија је постала
    најтипичнија земља националног угњетавања у Европи. Хрвати, Словенци и
    Црногорци били су потчињени народи, неравнопарвни држављани Југославије. Македонци, Арнаути и др. били су поробљени и подвргнути истребљењу. Муслимани, немачка и мађарска мањина служили су као монета за поткусуривање или као инструменат у борби против Хрвата и других народа Југославије…“ (Види: Јосип Броз Тито, Национално питање у Југославији у светлости народно-ослободилачке борбе, „Пролетер“, Орган Централног комитета комунистичке партије Југославије, број 16, год. XVII, децембар 1942).

    Данас, када се погледају правне последице и стање последњег НАТО- Брозовог антисрпског Устава из 1974. године у многим питањима било је неодређено и спорно. Набројано је шест федералних држава и две аутономне покрајине, које су од самог почетка биле диференциране републичким и покрајинским антагонизмима, са супротним националним тежњама, економским и привредним интересима. НАТО-Броз
    је у Југославији уз неограничену подршку „српског“ рајетинског,
    интернационалног, инфантилног естаблишмента створио друге народе на српски рачун, омеђио је њихове републичке и покрајинске границе. Ударио је темељ Хабзбуршком великохрватском и спољњем НАТО-пројекту у Југославији, која је по свему личила на повампирену Аустро-Угарску. Трајно је разбио и осакатио српски народ.

    Констатоваћемо да је Др Мирослав Свирчевић у току 2009. године дао на НСПМ најбољу оцену о НАТО-Брозовом комунистичком Уставу из 1974. године:

    „Поштовани господине Грујићу, у уставноправној теорији и политичкој науци се сматра да је Устав од 1974. предвидео неки чудновати федерално-конфедерални тип државе с потпуном превагом конфедералних елемената. Оно што је најважније, савезни органи су били потпуно развлашћени а све најважније функције су биле пренете на републичке и покрајинске органе који су имали карактер правих државних институција. При свему томе, Србија је највише била оштећена (знамо због чега). Примена његових одредби директно је проузроковала општу ерозију југословенског друштва и крваве грађанске ратове на тлу бишве Југославије. Што се тиче Ваше примедбе, она би могла да буде основана ако би се Устав језички тумачио (а то тумачење није баш поуздано). Управо је Милошевићева власт инсистирала на тој врсти тумачења и због тога је била жестоко оптуживана за великосрпски хегемонизам комунистичког типа, и што је најважније, читав српски народ је стављен на стуб срама у западној пропагандној машинерији. Милошевићева неразумна политика је у великој мери погоршала ситуацију која се бар мало могла окренути у корист Срба након крајњег циља Устава од 1974 – нестанка Југославије. Милошевић је најпре поништио Устав од 1974. (што је било оправдано) на територији СР Србије, омогућивши јој да успостави власт „од Хоргоша до Драгаша“. С друге стране, Милошевић је бранио исти тај Устав када је Туђман поништио Србе као конститутиван народ у Хрватској. Све то је допринело да Срби буду доведени у бесмислену ситуацију што је продужавало конфузију. Но, ако бисте употребили циљно тј. телеолошко тумачење (тумачење норми у целини у складу с духом ставног система) добијате слику да су републике а не народи имали право на самоопредељење до отцепљења. Није битно које су речи били употребљене него је битан дух комплетног Устава. А он је онакав како је то проценила Бадинтерова комисија. Па ипак, посао још није завршен. После признања Косова потребно је још Војводини вратити државност…
    Посао ће бити завршен када се Војводини врати државност, баш онако како нам је амбасадор Цобел то нагласио пре неколико месеци. И то је суштина Устава од 1974. Нису важне употребљене речи, него дух и контекст…“ (Види: Мирослав Свирчевић, Британска политика према Југославији 1941-1944 – основни извор Устава СФРЈ из 1974, Из архиве НСПМ, 12.05.2009, НСПМ – 22. новембар 2012).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s