Наш обичан човек је такав да, у кризи, прелази преко свих класних подела и преко свих ранијих обеда. И показује емпатију и солидарност према сваком од ближњих. Памтите то, ви „урбани“, „способни“ и „едуковани“
Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)
У опсадном стању, у ком тренутно живимо, свашта се пише. И треба тако. Јер, слобода говора корисна је и у ванредним околностима. Можемо да чујемо аргументе и за она мишљења која не делимо. Ако су ти аргументи јаки, мишљење ћемо да променимо. А ако су, пак, слаби, наше мишљење само ће бити учвршћено.
Прочитао сам, рецимо, текст Теофила Панчића против увођења ванредних мера. Његови аргументи, које никако не потцењујем, нису, међутим, променили моје уверење да су извесне ванредне мере биле неопходне. (Да ли баш те и у тој мери, друго је питање).
Такође, прочитао сам и текст Андреја Ивањија против забране кретања старијих од 65 година. И његови аргументи, који, такође, не мислим да су за потцењивање, нису ми били довољно убедљиви да се предомислим у вези потребе такве или сличне мере.
Нећу да кажем да сам у овој ствари до краја у праву. Допуштам да ћу можда, зависно од даљег развоја прилика, да променим мишљење о ванредном стању. Али, свакако да је за све нас важно да одржавамо слободу мишљења. Јер, само тако, као друштво, можемо да доносимо рационалне одлуке.
Међутим, текст Биљане Србљановић, објављен у Блицу, у коме она шири отровну мржњу према пензионерима прилично ме је узнемирио. У њему готово да нема аргумената. Само гола лична импресија: „ја да вам кажем“.
Због тога сам ухватио себе како се питам: нису ли такви чланци, заправо, злоупотреба слободе кроз типични говор мржње?
Србљановићева, најпре, цело српско друштво представља као агрегат егоиста. Том друштву она, као каква етичка хероина, држи моралне лекције: „Немамо ми ту чудну особину да стављамо друштво испред себе самих, несолидарни смо људи, `мој живот вреди више од твог` је модел, такви смо, да се не лажемо и то смо показали много пута“. „Ово друштво је“, каже даље Србљановићева, „дубоко несолидарно и недисциплиновано“, оно је „болесно изнутра“, па „вирус који долази може само да га докрајчи“.
Не знам на основу којих је то истраживачких налаза професорка Србљановић дошла до тако црне слике српског друштва (и нас као народа). Напротив, социолози, на основу поновљених истраживања, налазе да је за Србију и даље карактеристична „вредносна дисонанца„ између раширених колективистичко-солидаристичких осећаја становништва и егоистичко-дарвинистичких норми званичног капиталистичког система.
Србљановићева је, међутим, до слике о грађанима Србије (да не кажем о Србима) као о саможивим дивљацима дошла, не знам којим другим путем, него тако што је посматрала себе и своје социјално окружење. Она каже: „Сетите се баба које смо мрзели, што су (за време бомбардовања 1999. – С. А) трчале да од поднева заузму преноћиште по склоништима зграда, не марећи што за комшију с дететом нема места, па ни да понуде да се смењују или деле. Е то се сад враћа, кад, као несолидарно друштво кажемо – није тако страшно, од вируса умиру само стари, а ја нисам стар. Сваки пензионер који је отео место сваком младом родитељу пре 20 година у склоништу, осудио је генерације стараца на немилост друштва и то видимо сад“.
Дакле, Биљана и њено друштво мрзели су пензионере јер су њима, младима и важнима, отимали места у склоништу (?). А Биљана и њено друштво, пак данас, изгледа да сматрају да пензионери, како год да их коси корона, само добијају оно што су заслужили. То је тек мало закаснела инсант карма и космичка правда…
Моја су, међутим, искуства с тим „бабама-отимачицама места у склоништу“ другачија. Месец дана пред бомбардовање, родио ми се најстарији син. Када се сећам тог периода, немам ниједан негативан доживљај. Напротив, управо су најстарије комшије, попут чика Васе Пантелића (1922-2008) или Милутина Чолића (1919-2009) – и да их не набрајам – показивале највише љубазности и предусретљивости кад год би видели породицу с бебом.
Из Србљановићкиних редова, заправо, избија комбинација мржње и презира према пензионерима. То је карактеристично за наше кругодвојкашке селебритије. Но, то је приметно и за све кандидате (аспиранте) који хоће да се учлане у елиту. Тај безразложни ресантиман почива на снобовско-скоројевићкој социјалној дистанци према суграђанима који су вишеструко депривилеговани: 1. због старости (и болести); 2. због сиромаштва; и 3. због искључености из пожељног начина живота (попут маст хев одласка на адвент у Загреб).
Пензионери су, заправо, најсиромашнији а најкрупнији сегмент српског друштва. Зато је презир према њима најчешће и израз класног презира припадника једног танког, привилегованог слоја у Србији према свима који су испод њих.
Да подсетим, пензионера у Србији има чак 1,7 милиона (децембар 2019). При томе њих 28% прима месечно мање од тзв. минималне пензије (износи 15.000 динара). А чак 60% њих прима мање од просечне пензије (износи 26.644 динара).
Могу ли Србљановићева и њено друштво да замисле живот с 15.000 месечно? Наравно да не могу чак ни са 26.000. Зато су и развили мит о српским пензионерима.
По том миту, наши умировљеници су, ето, „сами криви“ за све што их је снашло. „Гласали су за Слобу“ и „бацали цвеће на тенкове“. Зато сада, заправо, само „кусају то што су удробили“.
Исти мит каже да су „ми-урбани“, насупрот пензоса, одувек били супериорних ставова и понашања. Гласали су „исправно“ и борили се против „српског национализма“. Стога сада, захваљујући „свом таленту и труду“, оправдано припадају „прогресивном средњем слоју“.
Поента је да би сви они – тј. цела Ћирјаковићева суши елита – живели још много боље само да нема српских пензоса и других заосталих Срба, заправо губитника транзиције, који љуте наше евроатлантске пријатеље (у вези Косова и Русије), пошто и даље гласају за „националистичке странке“. А све српске партије су, заправо, националистичке – осим можда ЛДП и ГДФ.
Овај мит о пензионерима саставни је део мита о меритократији. Тај мит свесрдно негује наша компрадорска буржоазија и (ауто)колонијална интелигенција. То је мит који, како тачно уочава В. Табашевић, господари Србијом. Не влада нама „косовски мит“, већ „мит о меритократији“.
По том миту, не добија се део системске ренте као награда за предају стратешких ресурса и радне снаге колонијал-капиталистима – што ради наша компрадорска буржоазија; и не добија се део системске ренте као награда за идеолошко оправдавање поретка колонијалне експлоатације и доминације – по чему се истиче наша (ауто)колонијална интелигенција.
Не, по миту о меритократским заслугама, цела наша селебрити интелигенција, као и опслужујућа грађанштина, свој привилеговани материјални и друштвени положај дугују искључиво „свом таленту, труду и веровању у европски систем вредности“. Хау јес ноу…
Некада се доиста зачудим колико далеко иде идеологија те, заправо, класне поделе на „нас, изузетне“, „који смо елита овог друштва“, и на остале чланове „примитивне Србије“. Рецимо, Весна Пешић каже да је „у европској цивилизацији, Србија примитивно друштво, таква јој је и држава“, а и „народ је полуписмен у највећем делу„. „Срби су у већини расисти, зато овде нико и неће да остане„, примећује још она. С друге пак стране, Пешићева каже: „А шта имају Срби пристојно сем тог круга двојке? Само искомплексирани Срби причају завидљиво о `кругу двојке`, у тај круг не могу да уђу макар живели на Теразијама. То (круг двојке – С А) није део града, већ просветитељско мало језгро које нервира српску нацошку паланку„.
Да би се истакла разлика између нас, „евро-цивилизоване мањине“ и вас, „примитивно националистичке већине“, неопходно је што лошије говорити о српском друштву и држави. Често се употребљава типична расистичка терминологија у којој су „смрад“ и „смрдљив“ главни диквалификативи.
Тако се Биљана (дабровојвођанска) Стојковић жали да живи у „устајалом смраду мочваре зване данашња Србија“, Никола Самарџић се тужи што је „заглављен у смрдљивој курдско-цинцарској касаби“, Никола Крстић каже да „не смрди Београд на људски измет, већ на православне џихадисте и попове који се не перу“, а Данас, у својој серији репортажа зашто-треба-отићи-из-Србије преноси изјаву једног нашег избеглог јапија: „Одлучио сам да напустим Србију у тренутку кад је у Србији почео да се осећа велики `смрад` немаштине и једноумља“.
Ако се пак неко, као Љиљана Смајловић, случајно усуди да каже да „ово ипак није најгоре место на свету„, одговориће јој инфлуенсерка „Ksenija“ (32.700 пратилаца), са: „Љиљана, ово јесте (изворно наглашавање) најгоре место на свету. Ово је септичка јама која прелива„. Након тога ће Смајловићева, у истом низу, бити чашћена најразличитијим увредама, укључив и „удбашки релативизатор, најгоре сорте„ – само зато што не мисли да је Србија најгоре место на свету и септичка јама која прелива?
Србија се још, у објавама наших селебритија, назива и „Србистан„, у смислу „православно провинцијалне забити„ (Емило Павловић), „ретроградни казамат Европе„ и „најљигавија земља у Европи„ (Никола Крстић), „цивилизацијска рупа„ (Бојан Јовановић, „бивши ђакон“), док се за „епицентар нашег проблема“ проглашава „затуцани народ и похлепна власт“, при чему „народ сноси основну одговорност за свеопшту заосталост у Србији“ (Ненад Прокић)- Имајући у виду такав народ, јасно је зашто наши селебритији осуђују и исмевају „мешање карата социјалних, где се заправо и дан данас дичимо тиме како су сви са основном школом могли сваке године на летовање – што није нормално, то нигде не постоји, то једноставно није реално“ (Миодраг Мајић).
Из мржње и презира према нижим класама, која се свагда испољава као својеврсна „алергија на народ„ (Андреа Јовановић), произлази агресија, почев од прижељкивања грађанског рата – заправо, огољеног класног рата против остатка друштва (те „безубе Србије“ која би, ето, хтела сваке године на море). Како рече Дашко Милиновић, „отворено призивам грађански рат, важно је само да буде скроз у Србији, да не дирамо друге својом јадношћу више“. А инфлуенсер-левичар Tochkonja (12.500 пратилаца) признаје: „Грађански рат је једини рат који има смисла. Можеш да убијеш онога кога стварно мрзиш„.
Наши селебритији се, у истом стилу, залажу и за „нову четрдесет осму„ (Никола Самарџић; а када их питају „где сада да нађемо Голи оток?“ исти мислилац каже: „у Хрватској, додуше, шлепери на Батровцима, осам сати“ – чекање на граници је, ваљда, једини проблем)“; уживају у маштању како ће „следећи пут прво похапсити оне који буду причали како нису за реваншизам“ (мото Дариа Хајрића), питају се „зашто Срђа Трифковић (већ) није у затвору„ (Исидора Стакић – а зашто би био?!), траже да „тужилаштво забрани (Вечерње) Новости због ширења мржње – наслов је довољан!“ (изворно наглашавање, Жарко Богосављевић; а наслов је гласио: „За `Мирдиту` је Косово независно„ јер је на фестивалу промовисана публикација Историја Косова у уџбеницима Косова, Албаније и Србије – дакле, шта у наслову није тачно?)…
Они се радују да је „једина добра ствар с овим друштвом то што ће неминовно изумрети„, а што их уопште „не растужује„ (Марко Крстајић; али, исти аутор се „заплаче„ када „прочита да су у Ирској ницала поља јечма на местима где су биле масовне гробнице устаника„; јадни Ирци, шмрк, шмрк, а ми Срби, најгори смо, јебем те Србијо, ко последњи изађе нека угаси светло), националну опозицију називају „Dvermacht-ом“, „шугавим фашистима и хушкачким говнима„ (Дарио Хајрић), Хандкеа зову „ђубретом негационистичким„ (Биљана Србљановић), Горану Весићу се опуштено обраћају с „магарчино јебена„ (Дарио пристојниту Хајрић), Рајко Ђурђевић је Рајко Циганин (Никола Самарџић), а Ломпар је „псеудоакадемски шарлатан„ (Срђан М. Јовановић) и „фашиста„ (Невена Бојичић) који „трабуња„ (Слободан Георгијев)…
Како наше суши-стадо види своје сународнике најбоље се разуме из једне шала-шега репортаже објављене на сајту Vice, под називом „Цео дан сам се понашао ‘најсрпскије’ могуће„. Аутор, Урош Димитријевић, који за себе каже да „можда стварно не гаји класичне особине једног патриоте“, јер се „увек осећао као да не припада у потпуности овде“, сада се „одлучио да на један дан усвоји неке особине и дневне рутине просечног Србина“. Стога је одмах по устајању дрмнуо вињак, обукао кожну јакну на доњи део тренерке и ставио шајкачу, „јер апсолутно нема потребе да се било шта слаже с било чим“, сву обућу је ставио испред стана, на ретровизор окачио крст и опанак, ручао и вечерао пљескавицу с луком, „едуковао“ се тако што је гледао интервјуе Мирољуба 555-333 Петровића, затим се испред зграде попео на оборену жардињеру и бацао петарде, да би завршио дан напивши се као свиња…
Све наведено још једном потврђује запажање Зорана Ћирјаковића да су се „ови одомаћени ставови о непоправљивој инфериорности сународника временом кристалисали и метастазирали баш на друштвеним мрежама, где позападњачене и отуђене домаће елите своју дистинкцију – иако је она често ништа друго до пуки одраз класних привилегија – редовно изражавају увредљивим аутооријенталистичким, ауторасистичким и аутошовинистичким дисквалификацијама“ (овде 173).
Ове класне привилегије, повезане с уобичајеном компрадорском функцијом смућивања памети и легитимације колонијалног система, долазе чак до изражаја и у овим, ванредним околностима.
Као што је то приметио Срђан Гарчевић, „ако се гледа N1, највеће жртве ове кризе су власници кућних љубимаца с егзотичним прехрамбеним потребама (који не смеју да једу људску храну) и људи који су се заглавили на егзотичним дестинацијама током пандемије„.
А Никола Танасић пише: „Карантин је идеалан показатељ у коликој мери друштвене мреже не одражавају стварну слику народа. На друштвеним мрежама су сви на распусту: читају, гледају филмове, деле поезију, праве рукотворине. А пола грађана и даље ради – ложи топлане, превози робу, производи храну. На радију нека гошћа из света културе раздрагано говори о `добродошлом одмору од суманутог темпа живота`, о прилици да се културно уздиже, обилазе виртуални музеји, да се свира и ствара. Ни једном речју није показала свест да је за пола грађана живот постао несношљив. Ти људи морају да раде све што иначе раде: да не касне на посао, да остваре квоту, да заврше папирологију, да зараде дневницу, а све у условима у којим је кретање ограничено, радно место виси у ваздуху, а болест вреба иза ћошка…
„Заправо“, наставља Танасић, „карантин је распуст само за један мање-више привилегован део средње и више класе који (1) може да ради од куће, (2) није егзистенцијално угрожен губитком посла, (3) има `социјални падобран` да може да издржи месец-два неактивности. И тај свет сада – између онлајн изложбе Ермитажа и бесплатног концерта Мет опере – може да се љути на суграђане који `неће да седе код куће`, `нису дисциплиновани`, `не воде рачуна о себи и другима`. Огроман број наших суграђана не може себи да приушти ово ванредно стање. Немају кад да разумеју шта се догађа, јер је њихов свакодневни грч постао још тежи. Стога ова промена темпа и спољних околности није прилика да `надокнадимо пропуштено` на Нетфликсу, Јутјубу, Гудридсу и сл., већ да погледамо друштво у коме живимо, и схватимо смисао речи заједница у оваквом критичком тренутку. Па да из карантина заиста изађемо паметнији“.
Током писања овог текста стигла је вест да је и Биљана Србљановић оболела од вируса. Жао ми је због тога и волео бих да ова криза доиста допринесе да сви из ње, како каже Танасковић, изађемо паметнији – схвативши, између осталог, и шта значи заједница. И разумевши колико има истине у ономе што је написао Станко Церовић: „Држава је једина заштита народу од олуја историје„.
Тачно знам тренутак у коме сам се и ја освестио у погледу хијерархије вредности и идентитета. То је било 23. априла 1999. године у 2:06. Тада је, наиме, бомбардован РТС. Моја двомесечна беба имала је стомачне грчеве и управо сам је љуљао када је силина експлозије отворила врата од терасе, која су била тек отшкринута (стан се, иначе, налазио код Ташмајдана). Захваљујући томе, стакло нам се није сручило у лице.
Био сам велики противник Милошевића. Али, тада сам схватио да је за НАТО мој син једнако мета колико и Милошевић. Јер, за непријатеља сви су Срби исти. Они нас нападају као народ, а „када сте нападнути као Јевреји, морате се бранити као Јевреји. Не као Немци или грађани света или заговорници људских права. Не, него: шта могу конкретно да урадим као Јеврејин?“ (Хана Арент).
Ова нас пошаст, наравно, не напада као Србе. Али, опет се показује да постоје две јасне линије одбране: свет се брани повезан у породице и организован у државе. И што су породице и државе боље, а њихови чланови посвећенији и сложнији, изгледи на успех су већи.
Не можете, међутим, своју државу деценијама активно да претварате у економску, политичку и културну колонију, да је ниподаштавате, исмевате и понижавате, а да је онда зовете у помоћ и очекујете да се преко ноћи преобрази у надмоћну супермашину. И не можете већину својих сународника да надмено третирате као нижу врсту, готово као марву, а да онда од њих тражите, чим се нађете у невољи, „солидарност“, „хуманост“ и „несебичност“.
Но, најлепше од свега је то што је наш обичан човек такав да, у кризи, прелази преко свих класних подела и преко свих ранијих обеда. И обавезно показује дубоку емпатију и солидарност према сваком од ближњих.
Памтите то, ви „урбани“, „способни“ и „едуковани“. Запамтите то, ако можете, и онда када све ово прође – а ви се вратите на своје „заслужене“ статусне позиције.
Добар је овај народ. Зар не можете бар мало да га поштујете?
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Нека њих, ” едукованих”, ” урбаних”, ” способних”, то су мртве душе и зли дуси, безумнији од безумних, камен што су бацили на народ свој јесте камен у вис бачен и падајући са висине добија у тежини… У дроњама овог народа праведника крије се Бог. Њих су дроње саблазниле, па презреше и оне који су у дроњама… И казниће их народ милошћу до гроба, а правдом преко гроба, јер је Бог Утеха праведника и Храброст мученика, па тако и овог народа доброг, Србског… Нека њих, заборав ће бити клетва на њих бачена, али не од народа, но од потомака њиних… О, како је добар овај народ, како је детиње жељан њина извињења, па да у милости опрости… А њему, Србљу доброме, Господ ће опростити, Господ ће га помиловати… Србље добро, достојно си поштовања, ради Крста којег носиш…
Врсно сте словослагање подарили, господине Антонићу…
Нека само набеђена “господа” призива грађански рат – на крају ће га и добити. Само што се тај рат неће завршити онако како замишљају. Тај полусвет је одавно изгубио сваку везу с нормалношћу и елементарном пристојношћу, од њега је немогуће чути ишта смислено и конструктивно, стваралачки усмерено: голи дебилизам и дембелизам. Мера значаја која се придаје њиховом јавном деловању је и мера пропадања овог друштва и државе у целини, тако да ће их на крају и довести до краха какав прижељкују. Само што несрећници не виде да ће онда, овако ситни, јадни, малобројни, јалови изгубити и ослонац у газдама које сада тако бестидно служе, ослонац због којег су се осилили и умислили да заиста у овом друштву представљају нешто више од гњиле израслине на његовом телу.
Standardno dobar clanak Antonica koji na dnevnoj bazi razotkriva debilitet drugosrbijanstine. Ja to I ne pratim I jedino iz njegovih tekstova mogu videti nivo retardiranosti Srbljanovicke I druzine. Ta ekipa, koja je u pocetku reflektovala novac koji su zapadne sluzbe odvojile za razvoj ovdasnje demokratije, se izgleda na kraju primila I njihova mrznja prema svemu srpskom je postala iskrena bez ikakve potrebe da se I dalje finansijski stimulise (mada se verovatno nastavlja sa tim).
Drugi interesantan, samokriticki, momenat je trenutak Antoniceve samospoznaje velike globalne igre koja se igra na tlu Srbije pod firmom obuzdavanja lokalnog diktatora. Sada sve to izgleda nestvarno. I samom Antonicu, ‘velikom protivniku Milosevica’ je bilo potrebno mesec dana bombardovanja I direktna bomba na glavu njegovog sina da shvati naivnost opravdavanja toboznje borbe za srpsku demokratiju u koju su Olbrajt I Klinton ubedjivali Srbe. Antonic nam duguje vise objasnjenja svog shvatanja borbe protiv Milosevica (u stvari protiv Srbije) cime se ograniceni Vukadinovic jos uvek hvali. Mozda bi on bio ta osoba koja bi trebalo da zapocne istorijsku revalorizaciju (nadamo se uspesnije nego u Kocinom sucaju) S.Milosevica. Takodje i revalorizaciju V.Kostunice, ciji je deo tima I sam bio i koji je u stvari bio neophodan medjufaza ka Djindjicu I danasnjem stanju, za pacifikaciju naroda, menjanje njegove svesti I kuvanje zabe.
Господин Антонић оправдано критикује садашње другосрбијанце/ аутошовинисте и њихове претензије на статус лучоноше друштва, грађанске класе – насупрот плебсу. Међутим, како је на једном другом сајту коментатор @Изражавам чуђење запазио: “Чему служи Ћирјаковићев термин “аутошовинисти”, … Шта сад значи ставити префикс “ауто”? Јесте да је термин “учеван” као из доба самоуправљања, али га рецимо моја баба или моја тетка не разумеју. Али одлично разумеју шта је родомрзац и посебно шта је изрод.“. Да, заиста – још учевнији и прецизнији термин би био “икофоби“ , али уз оно одлично “родомрсци“ и “изроди“ – и свима разумљиво, још како може и Стеријино “покондирене тикве“…
Сада, с опроштењем, вршим (ауто)плагијат и понављам оно што често тврдим:
Шта је данас српска грађанска класа и “грађанско друштво“?
Сви знају да се тим појмовима данас врло радо и најупадљивије ките кругови око “невладиних“ организација – који за то заиста имају најмање реалних основа.
Историјски гледано, за стварање грађанског друштва (а грађанска класа је његова основа и основни извор националне елите) потребно је имати (дуго)трајну историјску стабилност, еволутивни развој и духовни континуитет.
У својој новијој историји – од 1804-е преко 1830-е, па 1878-е, 1903, 1908-е, 1912-1913, 1914-1918, 1941-1944-е, 1944/45, 1948-их, 1950-их, па 1990-их година до данас , Србија је преживљавала такве драматичне и трагичне историјске, друштвене, па и биолошке катастрофе (погледајмо на губитак трећине одраслог мушког становништва током I светског и Балканских ратова!), да није било ни времена ни услова за стабилно формирање традиционалне грађанске класе и елите. Сваки њихов зачетак – од најранијих година на даље је, после (у најбољем случају) деценије-две, бивао неретко и буквално сасецан у корену. Довољно је само се подсетити вишекратних династичких обрачуна (обреновићевци-крађорђевићевци) у XIX/почетку XX века, закључно са мајским превратом 1903-е, са последичним гурањем у позадину обреновићеваца (каквог-таквог зачетка грађанске класе), грађанског рата 1941-1944-е и допунског комунистичког масакра 1944/47-е (условно: карађорђевићевске) грађанске класе и елите, затим – међукомунистичког немилосрдног обрачуна 1948-1950-тих година: елиминација једног дела клице титовске “елите“ – ма како перверзна и гадна она била, па онда постаје јасно зашто се у Србији тешко може говорити о грађанском друштву у традиционалном смислу. Томе треба додати и спољнополитичко-географски аспект: Балкан, и место Србије на њему у историјском, беспоштедном сукобу: Запад-Русија, још од “Источног питања“, а то питање још увек и те како траје, и у коме је Србија не тако ретко била – а плашити се, и биће “колатерална штета/корист“ (зависно од тачке гледишта, и како за кога). У њему је Запад углавном против Русије, и у томе се званична Србија, колебајући се током XIX-XX века приклањала час Западу (као сада), час Русији – и онда слика постаје још комплекснија. То је имало и те како великог утицаја и на формирање српске грађанске класе (која још увек никако да се оформи).
Ја нисам ни професионални социолог, ни професионални историчар – али, “неоптерећен“ професионалним знањима, усуђујем се да кажем да сматрам да је неопходно, ако се о традиционалној грађанској класи као резервоару за настанак националне елите говори, да зачетник/ца породице, члана те класе, буде у просеку бар један/једна од прадеда/прабаба – тј. први предак породице која тој класи од “почетног“ тренутка припада. Преведено на календар то би значило да – ако садашњи члан грађанске класе Србије има нпр. 50 година онда би требало да та породица има грађанску традицију која почиње од 90-их година XIX века. Колико таквих је преживело историјска и друштвена искушења од почетка XX века до краја II светског рата? Колико је тих породица без тешких психолошких и моралних траума преживело онај – за Србију немилосрдни, и у суштини грађански рат, као и комунистичке покоље и све друштвене чистке и друштвено-економске деградације после њих? Преживелим члановима грађанске класе, који се нису желели одрећи моралних и друштвених принципа на којима су васпитавани, у тим годинама није преостајало ништа друго сем буквалне емиграције – било путем високо рискантних бегстава преко затворених граница од 1945. до 1960, било помоћу каснијих легалних одлазака “на привремени рад у иностранство“ (какав цинични еуфемизам!) који се претварао у исељеништво. Већини њих алтернатива (запазите – чак и тада је било неке алтернативе) била је останак у земљи, уз почетно инстинктивно одбијање да прихвате силом наметнуте друштвене промене, и – опет емиграција, али тзв. “унутрашња емиграција“ са друштвеном мимикријом. Може се рећи да је већина таквих породица већ у следећој генерацији невољно “легла на руду“ комунистима, јер је преношење традиционалних друштвених вредности и породичних традиција потомцима рођеним непосредно пред, током и непосредно после II светског рата (нарочито у периоду 1945-1970) било веома рискантно. То је код тих потомака резултирало у фрагментарним, магловитим и најчешће искривљеним представама о прецима и њиховим друштвеним и политичким вредностима – другим речима, дошло је до прекида еволуције и замирања зачетака српске грађанске класе. Мали део претходне грађанске класе се одмах помирио са губитком (конфискованих) материјалних добара и добровољно се покорио комунистичким властодршцима. То се не тако ретко дешавало чак и путем проституисања сопствених кћери, или у “бољем“ случају њиховом удајом за комунистичке функционере. Новим властодршцима, који нису баш патили од претеране образованости и друштвеног “шлифа“, такви аранжмани су често одговарали. Путем њих се долазило до, новој власти наизглед (па и стварно), верних образованих људи са знањем страних језика и правила углађеног друштвеног понашања. То је у почетку комунистичке владавине, до формирања сопствених нових кадрова, све било од користи у спољној трговини, образовању нових дипломатских кадрова, на Универзитету, у Академији наука и научним институтима (Српску православну цркву која никако није била поштеђена од тога, овде остављам по страни). Такви кетмани су и од своје деце крили сопствена убеђења и традиције – а њихова деца и унуци су одрастали заједно са својим привилегованим вршњацима – директним потомцима већином неотесаних и неуких, руку до лаката крвавих, комунистичких узурпатора. Тако се – као нездрави амалгам новог и старог – формирала титовска “Нова класа“ али без оног, по аутентичну и здраву грађанску класу неопходног духовног континуитета са прошлошћу и традицијом. Та некадашња деца из четрдесетих- почетних педесетих година XX века су очеви и мајке садашње пост-титовске анационалне “грађанске“ класе, перјаница и крема “невладиних“ организација, као и руководстава практично свих политичких странака – а нарочито ДС-а, ЛДП-а, СПС-а, СПО-а, СНС-а, ПУПС-а и чега све још не… То и јесу ти данашњи другосрбијанци – покондирене тикве – аутошовинисти – икофоби – родомрсци – изроди (термини по избору). Они су ти компрадори који ће увек за мало привилегија које ће их одликовати од неуког плебса служити силама које доминирају у том тренутку. Данас је то у Србији Запад, (прек)јуче (у времену деда и баба) је то био СССР, па су они са пуним одушевљењем певали “Каћушу“ и ватрено играли казачок (док се многима то није обило о главу, па су о томе су могли размишљати туцајући камен по Голом отоку, а ако сутра “дођу“ Кинези – ма, нема проблема, израшће њиховим потомцима очас ако треба и косе очи…. И таквима сада господин Антонић говори/пита их: “Добар је овај народ – зар не можете бар мало да га поштујете?“ Surdis auribus dicta, господине Антонићу!
Није далеко од истине Србљановићка. Пробајте да одете код неког да се запослите, на пример државна фирма или јача приватна. Све сами срби, домаћини, али лажови и джукеле. И тако их гледам већ 20 година. Лош смо народ, јер да нисмо не бих имао овакво искуство. Ако му не требаш, или зна да ниси татин или мамин син, брише се патос, грађанин трећег реда. Е то смо ми! Данас је тако, сутра ће вероватно бити горе. Због тога и нестајемо!
СЛУЧАЈ АЛЕКСАНДРА РАНКОВИЋА БРОЗОВОГ ВЕЛИКОХРВАТСКОГ НАЈАМНИКА
Александар Ранковић тзв. „Лека“ и „Марко“ (Дражевац, код Обреновца, 28. новембар 1909 — Дубровник, 19. август 1983), по пореклу је Србин, по занимању је абаџијски радник, али се својим занатом није константно бавио. Био је дугогодишњи члан аустромарксистичке и коминтерновске КПЈ, која је на изборима у Србији 1920. године добила већину у 39 општина, међу којима Београд, Ужице, Ниш, Ваљево, Уб, Лесковац, Крагујевац, Ђаковица, Пирот, Скопље, Куманово, Битољ, Охрид, Штип, Велес…(Види: Едиб Хасанагић, Из историје Југославије 1918-1945, Београд, 1958, стр. 170; Ivan Avakumovic, History of the communist party of Yugoslavia, Volume one, The Aberdeen University Press, Prinited in Great Britain, 1964, стр. 49; Саво Пешић, Интернационализам и КПЈ – Анализа интернационализма у теорији и пракси КПЈ између два рата, Загреб, 1986; Енвер Реџић, аустромарксизам и југословенско питање, Београд, 1977).
Ранковић је између два светска рата у Србији више пута хапшен и затваран због субверзивне и реакционарне антидржавне и аустромарксистичке, комунистичко-интернационалистичке активности. У току 1929. године осуђен је од Суда за заштиту државе на шест (6) година затвора. Казну је издржао у Сремској Митровици и Лепоглави. Од 1939. године живео је једно време у Загребу, а касније у Београду под лажним именом Миливоје Пејишић, општински намештеник. Ухапшен је у Београду у јулу 1941 године од стране Гестапоа и смештен у београдску болницу.
Цела његова отмица из београдске болнице је инсценирана и намештена, како то рече Перо Попивода:
„1941 године у руке Гестапоа пао је Ранковић, који је био познат београдској полицији као један од чланова Политбироа ЦК КПЈ. У то време, док су Немци и недићевци стрељали и вешали све симпатизере компартије и народно-ослободилачког покрта, Ранковић је ускоро после хапшења премештен у болницу, а затим се под врло сумњивим околностима наједанпут нашао на слободи. За комунисте у то време била је исфабрикована званична титовска верзија, да су „ослобођење“ Ранковића остварили комунисти помоћу „организованог бегства“ из затворске болнице. Нема сумње да су пребацивање Ранковића у болницу стварно извели гестаповци на основу претходног споразума, да би замаскирали његово ослобођење. Данашња злочиначка гестаповска активност Ранковића у Југославији убеђује све поштене људе у то, да његово „ослобођење“ из гестаповског затвора није било случајно. Генерал-мајор Миладин Јовановић, који је био „ослобођен“ заједно са Ранковићем, говорио је 1942 године, нама – неколицини другова из Прве пролетерске југословенске бригаде, да их нису силом ослободили него у договору с Немцима. На тај начин су биле ослобођене из гестаповских руку Ђиласова жена Митра Митровић – Ђилас и Кидричева жена Мариета Кидрич. Прву су пратили Недићеви жандарми до ослобођене територије, а Кидричеву жену су довезли аутомобилом гестаповци и предали је директно ЦК-у Компартије Словеније. Везе данашњег фашистичког руководства Југославије са немачко-италијанским фашиштичким окупаторима јасно се виде и по томе како се држао, радио и живео у току читавог рата члан ЦК Светозар Вукмановић-Темпо. Тај човек је живео легално у градовима, који су били под влашћу окупатора, лечио се у болницама и слободно се кретао по окупираној територији…“ (Види: Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под заставом интрнационализма“, број 11, од 15. X. 1949, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији; Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За социјалистичку Југославију“, број 13, 5.Х.1949, Орган југословенских комуниста полит-емигранта у Совјетском Савезу).
Крајем јула 1941. године за време покретања аустромарксистичке тзв. „буржоаско-демократске“ револуције у Србији, која је била само као нагли прелаз у перманентну пролетерску, Ранковић је под мистериозним околностима напустио београдску болницу и придружио се Брозу који се тада налазио благодарећи свештенику Драгољубу Милутиновићу на подручју тзв. „Ужичке републике“… (Види: Докази о сарадњи комуниста са окупатором – Случај Владислава Рибникара, „Слобода“, 20. новембар 1958 и 1. фебруар, 1959, Chicago, Ill. U.S.A.).
У овом контексту поменули бисмо попа-атеисту Владу Зечевића, који се ставио под команду Павелићевог емисара у Србији Јосипа Броза тзв. „Тита“ , којем је засметало када му је један члан ПК за Србију рекао:
„Сада смо ми ушли у другу фазу револуције и треба да се ослободимо свих попова, официра и других буржуја, који су с нама били у првој фази…“(Види: Владимир Дедијер, Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита – О реторзији, књ. 1-2, Љубљана-Загреб, 1981, стр. 715).
Постоје, по Лењину, две револуције: демократскo – буржоаска и социјалистичка. “Од демократске револуције, писао је он у “Искри” 1905, ми ћемо одмах почети прелазити, и то баш онолико колико нам дозвољавају наше снаге, снаге свесног и организованог пролететријата, почећемо прелазити у социјалистичку револуцију. Ми смо за непрекидну револуцију. Ми нећемо застати на пола пута… Ми ћемо свим снагама помоћи целокупном сељаштву, да изврши демократску револуцију, да би тим лакше било нама, партији пролетаријата, што брже прећи новом вишем задатку-социјалистичкој револуцији.”
Лењин је у “Правди” 1921. године писао: “Прва, буржоаска демократска револуција прераста у другу. Друга решаве узгред питања прве. Друга учвршћује дело прве. Борба и само борба одлучује, колико ће успети другој да прерасте у прву.”
Ранковић је био већник обадва АВНОЈ-а у Бихаћу и Јајцу, по формирању Одељења за заштиту народа (ОЗНА) на Вису, 13. маја 1944. године, постављен је за начелника ОЗНЕ за Југославију. Уз другог великохрватског поглавника-маршала и хегемонисту, аустромарксисту, крвавог диктатора, Павелићевог емисара и НАТО најамника Јосипа Броза тзв. „Тита“ и његове извесне „велике кадрове“ и Ранковић је саучесник у свим страдањима и несрећама, које су задесиле у току и после Другог светског рата несрећни српски народ, све до његовог пада на Брионима 1966. године.
Нанео је огромну штету Србима у републици Хрватској казавши „да Срби и Хрвати нису толико различити да је потребно делити сваку покрајину“.
Једини „Србин“ међу “српским” аустромарксистима, комунистима- интернационалистима у Јајцу, који се заложио за стварање српске аутономне покрајине у Федералној Држави Хрватској у којој су од 1941. до 1943. године хрватске усташе починиле незапамћене злочине над незаштићеним српским цивилним становништвом, био је Моша Пијаде. Србин јеврејског порекла – “He is a Serb of Jewish origin…” (Види: John Gunther, Behind curtain, New York, 1949, стр. 106).
Пијаде је мислио на будућност српског народа у Лици, Банији, Кордуну, Славонији, Барањи и Далмацији, којег су аустромарксисти, комунисти-троцкисти на челу са Брзом, Рибарима, Чолаковићем, Ранковићем, Савићем, Жујовићем, Ђиласом и осталим доглавницима на заседању Јајцу, после незамамћених покоља над српским народом, сместили у проширену Федералну Државу Хрватску.
Пијадин предлог су одбацили „српски“ аустромарксисти, комунисти-интернационалисти Сретен Жујовић, Александар Ранковић и Милован Ђилас (Види: Исидор Ђуковић, Моша Пијаде и аутономија Срба у Хрватској, “Нин”, од 28. августа 1988, стр. 5).
На крају, ево што каже Милован Ђилас у својој књизи “Wаrtime” – (“Ратно доба”), где дословно стоји:
“У току једног скупа, Пијаде је изнео предлог да се Србима у Хрватској одобри
територијална аутономија.. Баш се био вратио из Хрватске са ташном пуном
статистика које су се тицале броја и распоређености Срба у хрватским областима. Чак је на једној карти обележио, у вези ове српске аутономије, границе које су оцртавале области у којима је већина Срба, у Лици, Банији и Кордуну (Напомена: Код горе цитираног Ђуковића, стоји:
“Моша је као из неба ставио пред нас на сто географску карту територије од Јадранског мора преко Лике, Кордуна, Баније и Славоније до мађарске границе…”).
На Пијадиној карти ова се тертиторија провлачила као једно црево, остављајући по страни Србе у Славонији, чије би увођење у српску аутономну покрајину прикључило и многе хрватске области. Идеја је била нова, Срби из Хрватске понели су се храбро у току устанка. Сви присутни су ћутали и били у неприлици. Мислим да је сам Тито показивао нелагодност; можда је као Хрват био у незгоди да се овој идеји супростави; можда су се противуречени интереси сукобљавали у њему. Био сам први који је изразио своје непријатељство према предлогу Моше Пијаде. Одвојена територија била је неприродна, без центра или виталности, и ставише служила би као гориво за хрватски национализам. Кардељ ме је одмах подржао. Пијаде је био на гласу као најревноснији Србин у Централном комитету.
Најзад, Ранковић је био тај који је Мошу ућутао, запажањем да Срби и Хрвати
нису толико различити да је потребно делити сваку покрајину. Тито је мирно
прихватио наш став…” (Види: Milovan Djilas, Wartime, New York, 1977, p. 358).