Председник као да ужива у овој ситуацији. Нисам казао да је срећан због много оболелих. Само кажем да делује задовољно, јер сам себи изгледа важан, а чини се и као да је свемоћан
Александар Вучић (Фото: Председништво Србије)
Неколико пријатеља скренуло ми је пажњу на један телевизијски програм и топло ми је препоручило да то свакако погледам. Ја сам пре човек књиге, па и радија. Телевизију, признајем, ретко гледам.
Послушао сам, дакле, пријатељски савет и гледао телевизију. Реч је о конференцији за штампу која се поводом корона вируса одржава свакодневно, у шест увече. Тако је било и у суботу, 21 марта 2020. Конференцију у Палати Србије отворио је сам Председник. Његови наступи су већ много пута коментарисани у штампи и на друштвеним мрежама. Ја ћу се ограничити искључиво на овај, суботњи, наступ и на моје личне утиске.
Пошто је уведено ванредно стање, он као Председник, на основу Устава земље, има далеко већа овлаштења него у време нормалног, мирнодопског стања. Тако је и у суботу објавио нацији да „ја лично“ пооштравам мере и „од сутра уводи се полицијски час од пет после подне до пет ујутро“.
Мој осећај је био да он просто ужива у овој новонасталој ситуацији. Нисам казао да је срећан због много оболелих. А у Србији има и смртних случајева. Не, то не тврдим. Само кажем да делује задовољно, јер сам себи изгледа важан, а чини се и као да је свемоћан. Истина, он се током свог излагања управо осврнуо на тај моменат и негирао критике оних који тврде да он просто сија од среће. И човеку који није психолог јесте јасно, да када се браниш од оптужби – без обзира да ли си у праву или ниси – већ су делом признао своју одговорност. За Председника, а и оне који га обожавају, лоше је што није прочитао савете, на пример, Игнасија де Лојоле. Он је својим истомишљеницима, језуитима, саветовао, када немају ваљане аргументе, онда је најбоље да доказе противника просто прећуте: „Правите се, као да их нисте чули!“
Александар Вучић током обраћања 21. марта 2020. (Фото: Ало/Снимак екрана)
Друга његова крупна беседничка грешка јесте да се често понавља, па чак и сувише гласно говори. А који пут то се може да протумачи као вика и галама. Од древних Грка, од Демостена, јасно је да говорник треба да наступа потпуно супротно ономе како то чини Вучић. Ако новац штампате у претераним количинама – а да из тога не стоји и реална снага привреде – онда такав новац постаје безвредни папир. Тако је и са речима, ако сувише често некоме говорите да га волите, онда такви Ваши изрази, без обзира колико били искрени, губе на убедљивости.
Довољно је, по мени, да се народу каже да је ствар „веома озбиљна“. Доказ за то су слике из Кине, Италије, Шпаније и осталих земаља Европе и света. Председник се дере на народ, као да је он васпитачица у обданишту, а Срби његова несташна деца. Не тврдим да нема недисциплинованих појединаца. Но, исто тако тврдим, да народ није глуп. Срби су често показали да су били мудрији од својих политичара и зато не завређују да се тако са њима поступа.
И најзад, последње, то је Вучићева благодарност Кини. Немам поуздане информације и зато желим да му верујем да је у тој тешкој ситуацији само та земља показала жељу да нам пошаље праву помоћ, и то у обиму који нам је потребан. Верујем му јер сам нешто слично прочитао и из Италије. Брисел, а пре свега Берлин, оглушили су се на вапаје из Рима. Али је зато Пекинг реаговао брзо и ефикасно. Али, када Вучић пет или десет пута у року од двадесетак минута понови „наша кинеска браћа“, или исто тако често „мој брат Си Ђипинг“ – онда то пара уши и, по мом мишљењу, прелази осећање за меру и добар укус.
Кинеска цивилизација је најстарија на свету и сеже неких пет хиљада у прошлост. Она је основана на будизму и Конфуцијевој философији. Главна особина тог учење управо јесте осећање за меру. Нисам Кинез па не могу да знам како се осећа кинеска амбасадорка када на београдском аеродрому стоји поред Председника Србије и слуша његове хвалоспеве. Претпостављам да јој није пријатно. А можда се и варам?
На крају морам да кажем и оно што заслужује похвалу. Ако је тачно – а то кажу и наши лекари, епидемиолози – да је управо благодарећи Вучићевом залагању из Кине стигла тако преко потребна помоћ, онда човек и то мора да призна. Зато му се и ја, као грађанин Србије и Србин, најискреније захваљујем на овоме успеху.
Председник је журио на аеродром да поздрави кинеску екипу лекара, па је морао да напусти конференцију. После њега на конференцији говорила је директор Института за јавно здравље Србије „Батут”. За разлику од председника, који је свој говор одржао из главе, наизуст, ова дама је читала. Ако сам добро запамтио, она се презива Јовановић. После ње говорила је директор РФЗО-а. Презиме? Шкандрић, Шкодрић или Шкундрић. Да их протокол није представио које су им функције помислио бих да су дошле из телевизијске емисије „Задруга“. На основу свега што су казале, било ми је јасно да је њихове знање из медицине веома скромно. Но, зато су – судећи по ономе како су обучене – веома добро информисане где могу да купе скупоцене бунде и најмодерније италијанске ципеле или ташне. Слушајући их како говоре прва мисао ми је била да су то одговорно место добиле не зато што су способне већ због тога што имају добре везе са политичарима из владајуће странке. Или су добили подршку натовског, соросовског „невладиног сектора“? А то је исто. Јер српска влада и спроводи политику „NGO“. А њихова имена није потребно ни спомињати. Сви знамо да су те особе гаулајтери моћника из Њујорка, Лондона, Париза и Берлина. Ако Председник жели да његове изјаве и потези наиђу на неповерење српске јавности, онда неће много погрешити ако на те конференције позове ове две даме из „РФЗО-а“ и „Батута“.
Др Горан Стевановић, Александар Вучић и две даме на конференцији за новинаре 21. марта 2020. (Фото: Председништво Србије/Dimitrije Goll)
Последњи је говорио Горан Стевановић, директор Инфективне клинике. Његово излагање било је најкраће, језгровито и разумљиво. Просто му ја, који – уосталом као и већина људи – немам велико знање о основним појмовима са подручја медицине, верујем што је казао. Зато ме није нимало изненадило да су новинари имали питања искључиво за доктора Стевановића. Потпуно су игнорисали присуство ове две даме. Да сам саветник Вучића, предложио бих му да на следеће конференције поведе само др Стевановића, или људе који су дорасли његовом знању.
Categories: Писма из Жумберка
Г Живковићу, одличан чланак !
Као што кажете, Председник просто ужива у овој новонасталој ситуацији . . . делује задовољно, јер сам себи изгледа важан, а чини се и као да је свемоћан.
Додао бих и бесмртан. Приликом изласка кинеских лекара из авиона (види приложени видео), он једини од 200-300 присутних нема маску.
Као “угрожени грађанин”, из задњег реда загушљивог српског позоришта, гледам најуспешнијег Слобиног и Шешељевог шегрта који игра увек исту представу : “Спасавање угроженог српског народа”.
Узурпатор комплетне власти и окупатор свих државних институција у Србији, као да ужива у корона ситуацији. Оправдавајући оно “Бори се као лав” !
Господину Живковићу, хвала Вам на одличном чланку.
Круна вирус
“Ономе ко је на главу ставио круну,
више је стало до круне, него до главе !
Па ће за своју круну дати и главу,
и главу и народ, и земљу и веру !
а круну неће дати ни за образ !
Његова је памет опасана,
окружена, и ограничена, круном !”
Из “Боја на Косову”, Љубомира Симовића