Милош Ковић: Оздрављење или пропаст

Тешко вам падају изолација, ограничење кретања, ризици којима се излажете када кренете по основне намирнице? У Ораховцу се тако живи већ више од двадесет година

У временима епидемија и пошасти открива се права људска природа. То је показао још Тукидид, на примеру куге у Атини. Понешто нам, ипак, заузетим својом муком, остаје скривено.

„Потребни савети??? Како се штитити од короне ако нема воде, ако у апотекама нема дезинфекционих средстава ни маски? П.С. Ораховцу пре пола сата искључена вода.

А у Малишеву 125 људи од краја фебруара до 5. марта дошло из Италије…“

Ово је Фејсбук објава Оливере Радић, професорке гимназије у Ораховцу, у Метохији, од 16. марта 2020. године. Истог дана градоначелник Малишева, које припада општини Ораховац, објавио је да је ово албанско место стављено у изолацију јер има четворо позитивних на корона вирус, али да у њему нема ни лекара ни средстава за заустављање епидемије.

Оливера Радић, са својом породицом, пријатељима и ученицима, живи у ораховачком гету. Масовни злочин над Ораховчанима из 1998, страдања 1999. и 2004, прогони у којима су учествовали холандски „миротворци“, коначно су их потиснули у једну улицу. Данас ни ту више нису мирни, нити безбедни.

Тешко вам падају изолација, ограничење кретања, ризици којима се излажете када кренете по основне намирнице? У Ораховцу се тако живи већ више од двадесет година. Додајте томе искључења воде и струје. И замислите како више немате где да сахрањујете своје мртве. Гробље је у албанском делу Ораховца, и ту српске крстове и хумке обесвећују чим се сахрана заврши. А црквена порта је препуна и мртве више не може да прима. Београд би да се са вама „разграничи“, људи се стално исељавају и опстанак је све тежи. Земља се данас на Косову и Метохији продаје брже и јевтиније него икада.

Да ли сте ових дана, када се навршава годишњица почетка агресије из 1999. и погрома из 2004, видели бар једну вест у нашим медијима о томе шта се, у времену пандемије, догађа у српским гетима на Косови у Метохији, јужно од Ибра? Ко брине о здрављу преко 70.000 наших сународника, у Гораждевцу, Осојану, Штрпцу, Грачаници, Ранилугу, Новом Брду? Је ли могуће да смо толико отупели?

Председник републике, Александар Вучић, на конференцији за штампу, поменуо је, истина, помоћ за север Косова и косовско Поморавље. Но је ли случајно заборавио на Метохију, централно и јужно Косово?

Изгледало је као да су преговори између Србије и „Косова“ запали у ћорсокак и да смо, против воље наших власти, доспели у стање „замрзнутог конфликта“. Разговори председника Србије и „Косова“ у Вашингтону, у организацији Трампове администрације, показали су, међутим, да би то могло да се промени. Судећи по америчким и албанским изворима, Трамп и његови људи заговарају идеју „разграничења“, на којој већ дуго инсистирају наше власти. И Тачи је сагласан. У штампи се појавила мапа тзв. „америчког плана“, које нико није демантовао. Ту је од Србије ампутирано цело Косово и Метохија, са око 120.000, по неким изворима око 137.000 наших грађана, са свим светињама и рудним богатствима. У оквиру „косовских“ граница и институција, за неколико српских општина и манастира предвиђен је већи или мањи степен аутономије.

Таквом решењу отпор пружају и српска и албанска јавност. У Приштини „разграничење“ одбија владајућа коалиција, предвођена Аљбином Куртијем. Иза њега је стала ЕУ, односно Немачка. Но нико не памти да је, у ломљењу руке на Балкану, Немачка икада савладала САД.

Изгледа да се неки послови лакше и брже обављају у време пандемије. Док пишем овај текст (19. март), стижу вести о томе да је коалициони партнер одлучио да обори Куртијеву владу. Повод је неслога око увођења ванредног стања. Курти је тврд орах. Ако га ипак уклоне, Тачи би могао да постане господар „Косова“, јер ће, пошто нико у овим условима не жели нове изборе, он предложити новог „мандатара“. У том случају, једина брана између ових људи и њиховог циља, Велике Албаније, бићемо још само ми.

Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)

По свему судећи, наша лутања и странпутице потичу из два главна извора: из послушничког, инфериорног западњаштва и из обезљуђеног, бездушног национализма. Сада нас опет, баш као и деведесетих, убеђују да последице злочина признамо за „реалност“, да је будућност у етнички чистим територијама, да би требало да се одрекнемо сународника, својих светиња и смисла своје историје.

Племенски, атеистички национализам не може да разуме смисао Косовског завета. Људи из гета и њихова прогоњена Црква, међутим, Косовски завет живе и потврђују. Они могу, али неће да побегну од опасности и искушења. Животом у гету, под заштитом Дечана, Пећаршије, Зочишта, Девича, Бањске, Грачанице, Драганца, слободним опредељењем за подвиг и истину уместо за страх и лаж, за светиње уместо за стаклене ђинђуве, за Царство Небеско уместо за земаљско царство, они сведоче, својим животима и животима своје деце, да нисмо издали, да је наш Завет жив и делатан.

Да, из гета се наша прошлост, садашњост и будућност боље виде него из круга двојке. Разумети смисао и циљ кретања, то је основни предуслов победе. Сада, на Косову, опет бирамо пут. Кренућемо ка оздрављењу и обнови, или ћемо скочити у пропаст и мрак.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 23. 3. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

1 reply

  1. Читам претходно, поново, Чворовићев текст, исто ту на Ст. ств., најновији,

    „Снијег паде на бехар, на воће…“

    И круг тројке може бити добар пример. И Манастир Раковица је ту.

    Да би се лажно вредновале неке очигледно различите од изнесеног вредносног (квалитативног и квантитативног) суда, ствари, потребна је или глупост или поквареност.

    Глупи су најређи. Поготово ако прича траје, са свим верзијама. Про(гледа) се.

    Поквареност иде по неколико грана.

    Поквареност „тако рођено, ту помоћи нема“ је једна. Природно се понаша.

    Друга је ради директне користи и индиректна корист продаје, штогод, доста.

    Трећа поквареност је из кукавичлука. Предаје себе из страха. И предаје и децу и унуке. Са климоглавом и осм(иј)ехом.
    Најраспрострањенија.

    Мутације ( и вируса) дођу после.

    Понеки се људи понашају ко да смо сви луди и као да Бога нема.

    Има онај виц о цури која је кренула бродом у Америку, а поморац је шверцује у кабини.
    Пут траје.
    Кад јој неко објасни да је то трајект „Пељешчанка“ на линији Плоче-Трпањ, престаје да буде смешно.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s