Владимир Димитријевић покренуо је трећи виртуални округли сто „Стања ствари“ – седам питања на тему „Бити далеCOVID-19“

Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)

Драги пријатељи,

Питања која вам шаљем, овако јавно, имају само један циљ: да вас подстакну на размишљање. Јер, како би рекао Честертон, кад ствари у пракси крену лоше, најпотребнија нам је добра теорија. А ја верујем у ваше теоријске способности, управо као моћи дубљег сазирања онога што се око свих нас збива.

Док уживамо у глобалном биополитичком експерименту са пандемичним корона вирусом, не можемо да се не сетимо Мишела Фукоа и његове тезе да либерализам убрзано деполитизује јавни простор, е да би демократску политику заменио биополитичким техникама. Тамо где је живот лишен своје политичке и правне заштите, остајемо голи и незаштићени, сасвим у складу са тезом Ђорђа Агамбена о човеку кога, у доба античког Рима, свако може да убије, homo sacer. Пре но што су Срби поведени у Јасеновац, били су лишени правне и политичке неприкосновености. То се десило и са Јеврејима у Трећем Рајху.

На удару светске биополитичке машинерије, која је прогласила пандемијско ванредно стање, бивамо, у име планетарног здравља, лишени суверених држава, али нам, полако, одузимају и право на сопствена тела. А то је зато што човека, да опет поменемо Фукоа, не треба само дисциплиновати, него и уобличити у складу са ритмовима глобалистичких механизама. Становништво тако постаје предмет строгог надзора, а на уму нам је Кафка који је Густаву Јаноуху, во времја оно, рекао да ће нам ускоро бити потребна дозвола да изађемо у своје двориште.

О томе је писао и Роберто Еспозито, у огледу „Биополитика и отета тела“, објављеном новембра 2009, у коме овај италијански (гле, италијански!) мислилац каже да уопште није чудно што су решили да узимају отиске прстију свих Рома у његовој држави, укључујући и децу. (овде) Одавно је, вели Еспозито, кренула „биополитичка редукција демократије“, која брише границе између јавног и приватног, а наше тело чини примарним средством идентификације.

Роберто Еспозито (Фото: Festivaldellamente.it)

После 11. септембра 2001, године руши се поредак у коме тело грађанина не припада суверену, него субјекту који га настањује. Habeas corpus, вели Еспозито, је знак да нестаје цивилизација која одваја јавно од приватног; ништа што је приватно, попут тела, не може више бити под влашћу јавне моћи: Већ одавна та комплексна правна и политичка архитектура показује знакове попуштања. Начињали су је, у мултиетничком и глобалном друштву,  понекад сами субјекти, на примјер жене, али и одређене етничке групе, који су захтијевали властиту тјелесну различитост. Но надасве ју је начела суверена моћ која се, услијед пријетњи изнутра и извана порозности националних граница, реструктурирала, потенцирајући све више контролне диспозитиве који крше принцип једнакости, будући да су прије свега усмјерени на тијело као мјесто неизбрисиве различитости. То је било омогућено укључивањем трећег елемента, технике, на тачки пресјека између политике и живота. Већ је употреба ДНК радикално модифицирала прописе кривичног процеса. Тому је слиједило систематско похрањивање других података добивених из људског тијела од стране Државе или од заштитних агенција, јавних или приватних. Електронско снимање дужице ока, регистрација трага гласа, геометрија руке, сателитско откривање сваког покрета, конституирају биометријску контролу у односу на коју се узимање отисака прстију чини чак и архаичним. Већ су у проучавању и чак у поодмаклој фази израде диспозитиви идентифицирања – попут примјене поткожног микрочипа – који тијело живог бића чине једноставним органским додатком све инванзивнијег и све разгранатијег апарата контроле.“ (овде)

Фото: Бета/АП/Chinatopix

Искључивања постају све већа, а надзирана тела све несигурнија.

Зато вама, драги пријатељи, док чекамо нове мере контроле у име планетарног здравља, упућујем неколико питања. Наравно, ви не морате одговарати на моја питања, него можете поставити своја и дати сопствене одговоре, макар једном реченицом. Важно је да будемо на интелектуалном окупу, у заједништву око осмишљавања тренутка у коме смо се нашли. То, можда, није потребно великом броју људи, али неким људима – назовимо их, сасвим старовремски, ближњима – наша реч ће сигурно значити.

1. Не улазећи у медицинску анализу појаве корона вируса, крећемо од чињенице да се у САД и другде вируси одавно патентирају, и да је кинеско Министарство спољних послова оптужило САД да је, преко својих војника, донело корона вирус у ову земљу. (овде) Како да, у овом случају, раздвојимо медицину од биополитике и геополитике?
2. Чињеница је, такође, да вирус постоји, да се шири, да људи бивају болесни, али је такође чињеница да сваки вирус грипа снажно напада оне са слабијим имуним системом – децу до четири године, хроничне болеснике, старце. Кажу да у Италији углавном умиру особе које залазе у девету деценију живота. Зашто су онда сви у кућном притвору? И шта он значи за будућност демократског друштва?
3. Ова пандемија се шири брже него што је уобичајено, али колико је оправдано увођење ванредног стања са елементима војне управе у земљи класичне демократије каква је Италија? (Код нас: nomina sunt odiosa!)
4. Пошто се ванредно стање постмодерног доба не може замислити без медијске „дораде“ јавног простора, колико је успела холивудизација савремене пандемије, почев од слике гнусних Кинеза са пијаце у Вухану (свашта једу, па шире заразу) до АБХ астронаута који лутају улицама и полицајаца који сваког, неовлашћено присутног у урбаном простору, хапсе и кажњавају?
5. С једне стране, глобалистичка војна вежба утеривања страха свуда успева; с друге стране, радници не раде, профит пада, туризма нема, слободан проток робе и капитала су испарили из јавног дискурса. Каква је конфузија у питању? Завера ли је или пукотина у систему?
6. Човеку не може да не падне на памет моћни и цинични Пекић са својим романом „Беснило“, објављеним скоро пре четири деценије: на Хитроу, бесан пас, заражен лабораторијски произведеним вирусом, покреће хаос који мора бити решен уништавањем лондонског аеродрома и спаљивањем 250 хиљада несрећника. Ипак, псето је преживело. Пекић је, у интервјуима поводом свог романа, рекао да је беснило суштински у нама, јер смо цивилизацију изградили на погрешним темељима, па је свеједно  како возимо у понор – левом или десном страном, или средином пута. Дакле, питање није толико – откуда вирус, него да ли је могућ нови 11. септембар 2001, после кога су господари из сенке кренули у поход на Авганистан и Ирак, ударили на Блиски Исток, донели „Патриотски закон“ у САД који је агентима ФБИ дао право да прате шта ко позајмљује у библиотекама?
7. После озбиљних анализа привида начињеног у америчком „друштву спектакла“ обавештени људи чврсто верују да је терористички удар на њујоршке куле био тзв. inside job, који је решавао низ питања унутрашње и спољње политике „империје илузија“, како Крис Хеџиз зове САД. Можемо ли, барем у назнакама, наговестити правце истраживања холивудизације пандемије корона вируса с почетка 2020. године?

Categories: Лаки одговори на тешка питања

Tags: 11. септембар, Ванредно стање, Владимир Димитријевић, Кина, Мишел Фуко, Роберто Еспозито, САД, биоетика, виртуални-3, корона вирус