Треба рећи сваком појединцу да је он члан Народа Божјег и да се наше Богослужење започето у храму наставља у свакодневном животу, и да је добро дело учињено Христа ради продужетак Литургије

Николај Богданов-Белски, Недељно читање у сеоској школи, 1895. (Фото: Викимедија)

Нема живе парохије без мисије. А њена мисија је да сведочи о Царству Небеском и да својим одушевљењем за Христово Евангелије буде и привлачна учионица за нове ученике Распетог и Васкрслог Богочовека. Окружена морем узбурканих страсти и демонског насиља, парохијска црква треба да буде острво мира, оног мира одозго који политичари овога света не могу дати. Ту треба разочарани човек да нађе уточиште искреног братства и многовековног јединства у Христу.

Успех заокружене катихезе видеће се у животу целе парохије. Добар вероучитељ имаће око себе и одрасле сараднике, одборнике, чланове Верског добротворног старатељства, хорове, растураче штампе, женске секције – не само много деце на часовима веронауке.

Природно, да катихеза и аскеза иду заједно.

Педагошки најлакше је пренети тајну вере на предшколску децу. Већ је теже са омладином и са одраслим атеистима, а најтеже је пренети пламен вере на антитеисту, који је сав смрзнут од мржње на Бога. Наше је да лечимо све оне који добровољно хоће да у нама виде исцелитеље душе.

Владика Данило (Крстић)

Као пастир и педагог, парох мора да обрати велику пажњу на „Домаћу цркву” – породицу. Нико не може бити против тога да се родитељи старају да што боље материјално обезбеде своју кућу, али, пак, парох као духовник мора стално да им напомиње оно најглавније, умножавање врлина и талената за добијање Царства небеског. Треба их учити да не раде недељом и празником, него да долазе на богослужења. Треба им саветовати да се моле пред малом децом, да пале кандило и каде кућу, тако да се од колевке улије у душу детета атмосфера светости дома. Исто тако да се деца често причешћују. И да се постепено навикавају на постове.

Најважнији и најтежи рад пароха као вероучитеља – то је рад са сваким појединим верником, јер свака личност је свет за себе и очекује посебну пажњу од свога духовног оца. Најглавније ствари, често, могу се рећи само у четири ока. То значи, да би пастир могао да буде ефикасан у неговању свих душа понаособ, парохија не би смела да буде велика и многољудна. У великим парохијама, свештеник само протрчи кроз парохију за време водица и физички не може да стигне у сваки дом, а камоли да разговара са сваким парохијанином. Велике парохије, у којима се верници једва познају, хладне су. И због те хладноће многи отпадају у секте, јер тамо налазе барем људску топлину и присност. Али, за једнога протојереја типа Јована Кронштатског, и велика градска парохија пламтела је Божанском љубављу, јер је свети прота имао тај пламен у себи и знао га преносити на све душе у храму.

Треба рећи сваком појединцу да је он члан Народа Божјег и да се наше Богослужење започето у храму наставља у свакодневном животу, и да је добро дело учињено Христа ради продужетак Литургије, али да сваки мирјанин постаје активни члан царскога свештенства само када учествује у храмовном богослужењу, у којем начелствује његов парох или његов Епископ.

По речима протојереја Павла Флоренског, храм је „синтеза свих уметности“. /…/

Добар катихета је онај који уме да уведе сваког појединог парохијанина у богатство мистичког живота целе васељенске Цркве православне кроз живот своје парохије. Као што се јединство Свете Тројице одражава у јединству аутокефалних цркава, тако се та иста тајна јединства у Богу одражава и у појединцу, у добро васпитаном вернику, јер и његова душа блиста „тројическим јединством, свештенотајно“. Као што се у капи росе одсијава цело сунце, тако се и у добро васпитаној православној души одсијава цело Божанство Свете Тројице. То је наш идеални циљ. А то се не може постићи силом. Наш минимални циљ је да сејемо семе „здраве науке”, па куд падне, да падне. Наше је макар да кажемо истину, а ко ће нас послушати, то је тајна слободе. Главно је да ми непрестано растемо духовно, да се богатимо у Богу, јер не можемо другом дати оно што сами немамо. А наше недостатке надопуниће Бог, који преко ангела Својих стиже тамо где ми, пастири, не можемо.

Сав овај наш катихетски рад ми не радимо никоме упркос, него из пастирске љубави према свакој души. Ми дајемо „цару царево“, али такође знамо и да у Делима апостолским пише и ово: „треба се више покоравати Богу, него људима“.

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: веронаука, владика Данило Будимски, православље