Прва ствар је апел на политичаре да се склоне са малих екрана, пише Миша Ђурковић у свом корона блогу, ексклузивно за „Стање ствари“ 

Пре три недеље на овим страницама појавио се мој текст о изласку из Ирана. У њему сам описао како се у свега 12 часова у Техерану све променило и како је ова држава у свега неколико дана утонула у потпуну изолацију, те захваћена радикалним мерама у борби против короне.

Од тада је прошло 23 дана. Здрав сам Богу хвала и даље. Током последњих недељу дана међутим исти сценарио сам доживео и у сопственој земљи. Ево ме у стану на Новом Београду, са породицом у привикавању на живот у доба короне. Институт смо пре недељу дана фактички затворили. Прошле недеље сам неколико пута одлазио да позавршавам потребне послове, а пре укидања превоза накрцао сам потребне књиге и убудуће више не идем. На пар адреса људи из разних делова администрације послао сам поруку да сам ту ако могу било шта да помогнем. У згради немамо људе старије од 65 којима треба помоћ тако да се до даљњег бавимо „хоумскулингом“ деце и својим стварима.

Супруга ме је по повратку из Ирана стално зезала да имам шансу да постанем нулти пацијент и да макар по томе уђем у историју. Ту сам је разочарао, али морам да признам да по разним другим основама улазим у категорију корона профитера. Ово је први период од 2004. године да немам никакве обавезе, да не морам ништа да организујем, никуда не морам да идем итд. Ту годину сам читаву провео у некој врсти изолације у канцеларији института, јер сам након година сакупљања материјала сео и кренуо да пишем докторат. Често сам се са носталгијом сећао тих десетак месеци када сам по читав дан само писао… Из тога су изашла два дебела рукописа, касније објављена као Капитализам, либерализам и држава, те Политичка мисао Џона Стјуарта Мила. Но већ 10. јануара наредне године почео сам свој кратки стаж у Влади Србије и од тада до данас пословно лудило никад није стајало…

Идеја да пишем овај блог није дошла од моје присилне беспослености 🙂 Толико је лепих књига којима се радујем у овом периоду, почео сам рад на неколико озбиљних чланака, већ се уобличује структура наредне књиге која би требало да се бави популарном културом… Ту су такође и клинци којима сада можемо више да се бавимо. Но, с друге стране, дешава се толико тога драматичног, новог и за моју струку инспиративног и код нас и у свету да напросто осећам потребу да неке од тих феномена региструјем и поделим са вама. Уз то имам и понеку практичну идеју која би можда могла да помогне.

Миша Ђурковић (Фото: Медија центар Београд)

Чика Аца Лазић је био довољно љубазан да ми отвори своје странице за ову авантуру, и надам се да ће прича бити занимљива за разне људе који прекраћују изолацију. Још увек ни сам немам представу колико ће текстови бити дуги, шта ће све жанровски покривати, нити колико ћу се често оглашавати. Но хајде да кренемо…

Прва ствар је апел на политичаре да се склоне са малих екрана. У многим коментарима на вести можете да видите исту жељу и констатацију великог број људи који виде исту ствар. Бесконачно дуге тираде, хвалисање о томе шта је све урађено, драматизовање које шире председник, али и други, апсолутно одмажу. На крају се од сат и по времена обраћања потребне информације сведу на пет до седам минута. Све остало само додатно ојачава панику код људи. Чак се у погледу снабдевања производи супротан ефекат од онога који је очекиван. Обичан народ уместо да слуша поруку да има свега и да не треба да гомила ствари, подсвесно се усмерава на драматични и панични тон којим председник говори те због тога ујутру трчи да покупује и оно што је претходног дана оставио.

Убедљиво најбоље и најделотоворније конференције за штампу су оне на којима наступају стручњаци из Батута, директори клиника и остали људи који стварно раде на овом послу. Делују прецизно, смирујуће, убедљиво и лековито. У овим тренуцима страшно мора да се води рачуна о психичком здрављу људи у изолацији. Истински молим и апелујем да се Бебина драматична психотична пропаганда остави за времена после ванредног стања, јер сада делује погубно.

Друга важна ствар. Постоји много тога у организацији живот што је могло да се јасније и прецизније каже, да људи добију инструкције, да се систем ванредног стања и функционисања друштвених система боље разради и примени. Ово са школом је једна од ствари која је на пример брзо и веома добро заживела. Још се ствари уходавају, па деца одједном имају превише обавеза, али у суштини све похвале за цео систем просвете.

Фото: Бета/ЕПА

Држава је морала да дâ неке препоруке приватницима, а не само да апелује да не отпуштају људе. Ми нисмо Данска – која је одмах обећала приватницима субвенције да не би отпуштали раднике – али економски део владе је морао боље да се организује и да да људима препоруку шта да раде и на колико ће моћи да рачунају (у средствима или месецима).

Једна врло конкретна ствар која мора да се решава у великим градовима јесте организација кретања запослених у радњама и трговинским ланцима. Јутрос су запослени у Максију долазили како су могли да се снађу, а ова велика компанија до сада није организовала превоз за њих. Држава мора да помогне макар овим великима (временом и другима) да реализују превоз радника како би трговине могле да раде довољним капацитетом.

Ево има једна добра идеја. На пример Макси би у Београду могао да направи списак где ко од радника живи и да их брзо прераспореди у објекте који су им најближи. Исто би могли да раде и други велики ланци са знатним бројем објеката и овде, и у Нишу и у Новом Саду. Тако би многи могли пешке до посла и назад. Град мора да помогне трговинама и апотекама да сви радници редовно долазе на посао.

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Миша Ђурковић, корона вирус, корона-блог