Ако се вирус пренесе на велики број људи, шанса да мутира постаје већа. И ако којим случајем мутира у нову функционалну форму, онда почиње све испочетка

Фото: Википедија/Центар за контролу и превенцију болести

Kaда чујемо реч вирус, обично помислимо на микроорганизме са злочестим погледом и рецкавим устима, како је то представљено у рекламама за детерџенте или пасте за зубе. Вируси нису такви и да би се правилно поставили у односу на њих, потребно је да покушамо да их разумемо.

Шта је то вирус?

Као и врапци на грани и мрави на земљи, вируси су део екосистема, који заједно са њима делимо.  Специфичност вируса у односу на све друге живе врсте, јесте питање да ли се они могу сматрати „живим“. Наиме, вируси се не хране, не дишу, не избацују штетне материје, не крећу се сами (носе их вода или ваздух), не реагују са спољашњом средином. Једина особина из домена живих створења коју вируси поседују јесте да се репликују. Дакле, вируси су „само“ мале биолошке машине, односно мали комад ДНК ланца обавијен протеином. Илустрације ради, то је као да узмете новински лист, ставите јабуку у његову средину и онда згужвате папир око јабуке.

Ако вирус није жив зашто се онда каже да на одређеној површини може „преживети“ одређени период?

Вируси опстају у живим организмима, и преносе се преко њих. У суштини се сва жива бића могу сматрати покретним биолошким резервоарима вируса и других микроорганизама. Чак се каткад у природи догоди да одређени вирус пређе са једне врсте на другу. Пример вируса ове врсте јесте ебола. С друге стране, у неживој природи вируси могу да постоје, али не могу трајно да опстану (после одређеног периода „папир око јабуке се обмота“). Процењивати који период који вирус може опстати на којој површини и у условима – врло је условно.

У томе је и смисао примене мера дезинфекције површина. Смањује се „шетање вируса“ посредством површина које дира већи број појединаца у краћем временском интервалу (коришћење рукавица итд.)

Зашто и како вируси доспевају у људски организам?

Наш епител, тј. заштитни слој који зовемо кожа, спречава вирусе и друге микроорганизме да уђу у крвоток. Овај примарни одбрамбени механизам може да се заобиђе преко осетљивих места, усне дупље, очију, као и рана на кожи. Неки вируси успевају да допру у организам и преко дисајних путева. Као што видите, ширење вируса је веома тешко спречити ако сте изложени његовом дејству.

У болницама широм света видимо медицинско особље које је скоро потпуно прекривено оделом, рукавицама, наочарима и мрежом за косу, у специјалним комбинезонима. Тиме се додаје још један слој епитела и долази до најбољег решења за вирусно обољење – спречавања ширења и тиме обољевања.

Извођење тестирања на корона вирус у лабораторију у Сингапуру (Фото: Едгар Су/Ројтерс)

Шта се дешава када вирус доспе у људски организам, односно крвоток?

У људском организму се налази велики број разноликих ћелија, свака од којих има посебне карактеристике: црвена крвна зрнца немају језгро тј. ДНК, бела крвна зрнца су амебе, а ћелије коштаног ткива су пиезоелектрични сензори који расту у правцу оптерећења, итд. Та разноликост структура и функција ћелија је потребна да би наше тело извело бројне неопходне и захтевне функције. Та иста разноликост типова ћелија уједно даје и већи број „слабих тачака“ које су изложене вирусима или другим микроорганизмима.

Вирус, који је превазишао епител и ушао у крвоток, лута телом и „тражи“ ћелију која има рецептор на коју може да се „закачи“. Протеин који обмотава ДНК је заштитни омотач, али и интерактивни део вируса који се качи на ћелију. Вирус евентуално налази једно специфично ткиво на који успева да се „закачи“.

Шта се даље дешава у ћелији?

ДНК у ћелији је смотан у језгро ћелије. Посебним механизмима ћелија репликује ДНК секвенцу и на основу очитаног рецепта врши производњу неопходних протеина.

Вирус, када се закачи, убризгава свој ДНК у ћелију. Затим ћелија, сматрајући да је рецепт из сопственог ДНК архива, реплицира подметнути ДНК и тиме истовремено саботира своју основну функцију.  Вирус се реплицира у великом броју, све док сама ћелија не експлодира од пренатрпаности. Тај један молекул вируса је посредством ћелије, створио великих број нових копија и то управо на ткиву које је подложно утицају тог вируса. Због тога и кажемо да се нека вирусна инфекција брзо шири.

Управо је то разлог зашто пацијенти са одређеним хроничним болестима морају посебно да се чувају. Потреба за овом предострожношћу произилази из горе наведеног механизма где сваки вирус у почетку напада одређено ткиво које му је погодно за интеракцију, а код хроничних болесника је управо то ткиво већ оштећено.

Како се организам бори против вируса?

Људски организам је невероватно прецизно програмиран да ради у веома уском температурном опсегу. Када је организам нападнут, температура тела се повећава. Све почиње са тиме што бела крвна зрнца „примете“ инфекцију и дају сигнал да нешто није како треба. Променом температуре, успорава се велики број физиолошких процеса у ћелији и активирају се одређени одбрамбени механизми. Тиме се спречава ширење вируса, као и брзина његове репликације. У међувремену, бела крвна зрнца „уче“ како да савладају новог непријатеља. Као и у свакој борби, важан фактор је и време. Јер са сваком новом зараженом ћелијом настаје велики број нових вируса.

Ако вирус није жив, како се он мења/мутира?

Вирус се реплицира у људским ћелијама. Ћелије поседују одређене механизме којима контролишу квалитет транскрипције у нормалним условима. Услед недоследног и хаотичног рада ћелије приликом репликације вирусне ДНК ови механизми не раде и долази до грешака при репликацији. Настале грешке утичу на стварање великог броја варијанти вируса, такозваних мутација. Неке од тих мутација су дисфункционалне, а неке могу резултирати новим вирусом који је евентуално опаснији од оног који се реплицира.

Данас се у Србији и свету потенцира неопходност самоизолације и карантина. Разлог за такву препоруку није само због „других“ (старих лица, хроничних болесника), већ и због нас самих. Ако се вирус пренесе на велики број људи, шанса да мутира постаје већа. И ако којим случајем мутира у нову функционалну форму, онда почиње све испочетка са потенцијално опаснијим вирусом.

Стога је важно да прича са овим вирусом сада и овде нађе свој крај.

Моле се сви читаоци овог текста и „Стања ствари“ да се строго придржавају прописаних мера. Велику захвалност дугујемо свим здравственим радницима које се боре за нас, а нека нам свима Бог дâ снаге и памети.

Др Илија Пјешчић

Прочитајте још

• Ана Глигић: Корона вирус 96 одсто идентичан са вирусом из слепих мишева
• Александер Чучалин: Како лечити коронавирусну инфекцију Covid-19

Categories: Јестаственица

Tags: Ванредно стање, Илија Пјешчић, Србија, корона вирус