Први учесник нашег трећег виртуалног округлог стола „Бити далеCOVID-19“ је проф. др Часлав Копривица

Часлав Корпивица (Фото: Медија центар Београд)

Предисторија (и пред-теорија) човјековог самоугрожавања

Прије него коју ријеч кажемо о актуалној ситуацији, ваља нешто проговорити и о самом концептуалном оквиру на коју сте у свом тексту (В. Д.) указали. Сам Мишел Фуко је – држим да није одвише рећи, иако ће то можда некима зазвучи (више него) претјерано – опскурни, опасним идеолошким конструкцијама наклоњени интелектуалац, чије су идеје постале безмало инкубатор низа, и у својој основи и по посљедицама, суморних, деструктивних, иако привидно „прогресистичких“ или барем у неком смислу, макар на нивоу саморазумијевања средњег степена дубине, „хуманистичких“ идеологија. То што Фуко назива „биополитиком“ ја бих, ако ми допустите, мало другачије и назвао и дијагностиковао.

Ријеч је о дугој ланчаној реакцији изазваној секуларистичком револуцијом у XVIII стољећу, чији је врхунац Француска револуција, што је довело до губитка космичко-онтолошке димензије трансценденције из искуства и поимања, уз посљедично привидно супстанцијализовање homo humanuma – посредством крилатице о човјеку као тобожњој мјери свих ствари, а понајвише управо себе самога. Ако, међутим, још од Платона знамо да начело свега појединачнога мора бити изван њега – осим самог највишег начела (Добра/Једног, као што је за њега мјера свих ствари [један] Бог), које, једино може бити „самоначело“, тада је јасно да је модерни европски човјек овим врхунским епохалним hybris-ом (дрскост) себи приписао двоструку улогу: и реалнога и идеалнога, тј и мјеренога и мјере.

Међутим, протоком повијесног времена и из тиме приправљених епохалних поука, показало да човјек може наставити да носи „терет“ улоге само реалнога и мјеренога (човјека), али не и идеалне (људске) мјере. А потоња је, узгред, била „позајмљена“ од „старе“ димензије трансценденције, која је у новој, постреволуционарној космо-ноетској констелацији била далекосежно поништена, а посљедично брижљиво психо-социјално искорјењивана. Крајњи епохални исход тог изворног испада модерности било је свођење човјека на одмјерљиви („људски“?!) ресурс, на (радну) снагу, „сировину“ – укратко на оно што је корисно/употребљиво „друштву“, односно, а заправо другом човјеку, наиме оном ко је у фактичким повијесним околностима успио да себи прибере моћ. Дакле, када се повјерује да човјек јесте, односно да треба бити мјера свих ствари, одмах се поставља питање да ли постоји то општељудскō које би могло да се препозна и оперативно успостави као тражена Мјера. А када је најпослије и током саме повијести поста(ја)ло јасно – за све које су то хтјели да виде и признају – да нечега таквога нема, отпочела је помамна међуљудска борба за положај мјеро-давнога спрам другог човјека (човјека-сировине), само на основу посједовања фактичке (пре)моћи. Реална повијесна истина – у хегеловском смислу – тезе о човјеку као мјери свих ствари јесте неконтролисана, неограничена, анонимна, иако антропогена моћ, која себе производи, шири и незајажљиво жели, будући да више не постоји трансцендентноцентрични космички оквир који би обуздавао (антропоцентричну) метастазу односā и „грађе“ моћи.

Прослава Врховног бића за време Француске револуције, 8. 6. 1794. (Фото: Викимедија)

Иако је у хегеловској конструкцији парадигматични однос господара и роба, који је у неком смислу – нипошто безусловно – хомоморфан спрам дотадашње хијерархијске космичке структуре, разријешен у структури правно-морално равних, апстрактних грађана, у реалности је дошло до немилосрдне реституције, у суштини, ропских односа, и то на још изразитији, а квалитативно само привидно промијењен начин. Наиме, метафизичка подлога апстрактног грађанства постао је радикално секуларистички претумачени homo metron, који се у пракси претворио у незајажљиву рационалну животињу способну да вазда буде гладна моћи. Утолико је Хајдегер у праву када суштински исход недовољно одговорне, а самој ствари недорасле авантуре модерног хуманизма види у изједначавању humanitas с animalitas. Није, дакле, проблем (само) у либерализму него у накарадној модерној идеји тзв. „еманципације“, коју и сам Мишел Фуко, иако и сам њен критичар, без сумње баштини, а чијем је даљем развијању (углавном у непољежном смјеру) и сам увелико допринио. Тзв. „биополитика“ један је од исхода космоборачке верзије просвјетитељства одлучно усталог против на трансцендентној Мјери почивајућег поретка. „Биополитика“ је утолико аутентична изведба антрополитике послије „еманциповања“ anthroposа од Theosа (Бог) и taxisa (поредак), чија је посљедица била губитак свијета, што се покушало прикрити и/или надокнадити човјековим тобожњим космотворством. Ако је људско човјеку једина мјера, тада је крајњи исход тога да – према злогласној англо-америчкој простачкој сентенцији – Све (човјеково и човјечанско) има своју цијену (и цијена је објективна мјера!) – сразмјерно својем постајању робом за другога/друге. „Поробљење“ је, дакле, суптилни облик поробљавања, а дехуманизовање је крајња практична посљедица антропоцентричног аутореференцијализма.

И заиста, самовласним самообожењем човјека он је од себе (и сваког другог, себи равнога, такође-човјека) начинио фиктивног „малог бога“, да би то у пракси донијело гажење достојанства и обезљуђење – и то не само фактички него и начелно, структурно. То се симболично види и по текућој епидемији, ироничног назива „корона“ (круна), која је погодила „самокрунисаног“ човјека којем опасност пријети од другог човјека – као потенцијалног преносника вируса (као што ме и у универзалном антропометризму сваки други човјек потенцијално може свести на своју мјеру/цијену). Хуманистичком човјеку опасност – не само по слободу и достојанство него и по опстанак – у овом тренутку пријети у иначе нормалном стању „саљуђа“, као што му је, по свему судећи, једина сигурна заштита у прибјежиштву безљуђа, у којем човјек, иначе, не може бити заправо човјек…

Леонардо да Винчи, Витрувијев човек, 1490. (Фото: Викимедија)

Суверено располагање тијелом, некада, у хришћанству, поређеним с „храмом“, у пракси се временом почело, поред осталога, испољавати и као право на проституцију, продају унутрашњих органа, употребу опојних средстава, тетовирање, пирсинговање, имплантовање и слични „репертоар“ тзв. „самоактивности“, што све скупа спада под општи оквир предузетничког животног стила (предузетниког самства [self]), за који и властито тијело важи као расположива и уновчива „опрема“. Када се тијело најприје одвоји од духа, а затим и, закономјерно, раздухови, тада можда у идеолошком смислу јесте одлучујуће ко њиме располаже – анонимизована политичка моћ или пак „суверени“ грађанин, који је „власник“ сопствене плоти. Но суштински, повијеснодуховно гледано, то или-или је ипак другостепено, будући да је у оваквом епохално-идејном окружењу људска плот већ мјеродавно претумачено као некаква „расположевина“, што је посљедица горе поменутог самовољног интронизовања човјека у мјеру свих ствари. То да ли ће свако слободно располагати својим тијелом – као својом имовином, односно својим ресурсом, што је за савреемни либералистички индивидуализам савршено саморазумљиво и пожељно, иако суштински представља унижавање људског достојанства, па и, условно речено, достојанства плоти – или ће тјелима неких људи располагати други, било да се то сматра прихватљивим или недобронамјерним, ту суштинске разлике више нема. Ако се сви људи претумаче у појединачне власнике својег идентитета, укључујући и његову тјелесну саставницу, тада је природно да у реалним односима дође до прерасподјеле „власништва“. Ту ствари стоје потпуно идентично као с стандардним власничким односима, будући да се људи с вишком имовине могу појавити само на основу фактички извршене прерасподјеле реалне имовине грађана-ималаца, којима је атрибут моћи-имати (тј. имовинска можност), априорно-аксиоматски приписана као препостављена институционална чињеница.

Дакле, тијело је посве само-власно, према кобном идеолошком „наговору“ Француске револуције, „суверенизованог“ појединца-грађанина, постало роба његовог „сувереног“ располагање. Али ако узмемо у обзир да је позив на човјекомјерје у пракси опримјерено као борба за моћ, тада онај ко има моћ на другим човјеком стиче „право“ располагања и његовим тијелом. То, наравно, није позитивноправно санкционисано – напротив, али је то суштински епохална важећа посљедица универзалног антропометризма. Грађанин собом носи онолико „супстанцијалности“ колико успије да привуче друге људе да желе да га употребе, и да на основу тога потврђује и унапређује властите, такође „суверено“ самостално одређене и препознате интересе.

Оковани робови, римски рељеф, Смирна, 200. година после Христа (Фото: Викимедија)

Видимо, дакле, да је човјек, како се то говорило у феудалној Њемачкој, поново постао leibeigen, тј. онај чија је плот власништво, само не више феудалног господара, као у старо вријеме, већ себе самога, тј. самог Грађанина. Он је „тјелосамовласан“, на начин да је он уједно располагач и плотни носилац расположивога, дакле појављује се у двјема улогама – што је директни рефлекс модерног хомометризма који човјеку приписује својство и мјере и мјеренога. На тај начин, човјек као мјера себе самога постаје овлашћени продавац својега тијела – уколико у стварној утакмици људи за релативни вишак моћи себе не доведу у позицију да, до даљњега, не мора продавати своје тијело, будући да је дошао у позицију да располаже туђим тијелима. Ако је, како се то у раном либерализму сматрало (а и данас се увелико, нарочито у англо-саксонском свијету, практикује) суштинска подлога бивања-грађанином, „грађанскости“, посједовање имовине, тада је пак срж посједовања плотна димензија идентитета. Прво, човјек уопште може посједовати материјална добра зато што постоји и у физичком свијету, будући да, ако би био чисто духовно створење, не би могао посједовати ствари из недуховне димензије. Друго, ако човјек нема ништа од имовине, оно што му преостаје као улог јесу његово тијело и његове способности, које се могу покушати уновчити.

Геополитичке црте здравственог угрожавања човјечанства

Постоје „гласине“ – заправо документи, линкови, тезе, изјаве… – да иза ове пандемијске кризе стоје извјесни кругови моћи, рецимо некаква из сјенке дјелујућа глобална „дубока држава“, која од својих амбиција заржавања свјетске превласти не одустаје, већ у ситуацији већ видљивог губитка доминације, коцкарски „подиже улог“. Засад су те тврдње непотврђене, а ни Кинези нијесу на томе превише настојали у јавним наступима, што, међутим, не значи да је незамисливо да ту има доста истине. Прво, мотив постоји, будући да кинеска економија увелико претиче америчку, што утиче и на стварни и на симболички престиж САД. А управо је ова вирусна криза нанијела двоструку штету Кини – и економску и нарушила је њен углед као земље из које, макар на нивоу подсвјесне рецепције, произлази опасност по остало човјечанство. Друго, двије најпогођеније земље, поред Кине, јесу Иран, који води самосталну политику заиста суверене и самоувјерене регионалне силе која се не потчињава америчким пријетњама, и Италија, земља која се једина из скупине најразвијенијих земаља Г-7 прикључила кинеском пројекту „Један појас – један пут“. Конкретан плод тога је и изнајмљивање неколико италијанских јадранских лука Кини.

Ако је Италија, доласком на власт нових, ни Вашингтону нити Бриселу неповинованих политичких снага почела да налази начина да се опорави од претходног удара на Европу – срачунате, програмиране мигрантске инвазије, која је и Апенинску републику увелико била дестабилизовала, чини се да је сада изложена знатно тежем нападу, с којим се, видимо, слабо носи. Ипак, не бих рекао да је овдје на дјелу некаква глобална биополитика, већ можда само једна држава, САД, односно оне структуре које њоме заправо владају, користи – ако већ не и инсценира – пандемију за удар на по њој „неподобне“ државе, а све у сврху узалудног настојања да задрже глобалног вођство. На моралну квалификацију таквих покушаја – када и ако се уопште они икада вјеродостојно докажу – не би требало трошити много ријечи…

Телевизијско обраћање Си Ђинпинга у тржном центру у Пекингу (Фото: Ендо Вонг/Асошијејтед Прес)

Ако је ово био први удар (макар те врсте) на Кину, тада је јасно да је ова земља положила испит него је и показала организациону и моралну спремност која тешко може охрабрити оне који према њој имају непријатељске намјере. Ако се пак секундарним ударом вируса на Европу, путем Италије и Шпаније, у њој жели створити осјећање несигурности и под димном завјесом извјештавања само о корони и неизвјештавања ни о чему другом, повећати америчко војно присуство у Европи, то може бити злослутна најава могућег заоштравања односа САД/НАТО и Русије и припрема за нешто (много) горе од пандемије. Наравно, ствари с америчким упорним сучељавање и изазивањем Русије и Кине, за које те двије веледржаве нијесу дале никаквог видљивог повода, нијесу ни изблиза готове. Ако би, не дај Боже, дошло до заоштравања њихових односа уз избијање контролисаног војног сукоба, тешко је видјети како би се САД могле надати да би при таквом развоју догађаја могле изаћи као побједник, или чак уопште непоражене. Упечатљиви примјер руске демонстрације моћи у Сирији прије неколико година с почетком интервенције Москве – и то прије свега Американцима – требало би да је био довољно поучан за ентузијасте отвореног сукоба с Русијом на Западу. Отад су и Русија и Кина само ојачавале. Зато, што прије САД/Дубока држава схвате да је пут изазивања сукоба и морално и материјално погрешан, а потенцијално и кобан, те да у догледно вријеме мултиполарност/мултиполаризам „нема(ју) алтернативу“ – будући да су деведесетих управо САД од ОУН направили предмет подсмјеха – то ће бити боље и њима и читавом свијету. У супротном, читаво човјечанство може поново (као сада) платити огромну цијену сулудих амбиција разоријентисаних структура моћи на заласку, за које је сваки повод који се може искористити (или изрежирати) – па и пандемија – потенцијално привлачан, уколико може одгодити суочавање с реалношћу лажне Панбасилеје (свецарство) на неповратном заласку.

Некоме се можда може учинити неумјесним, да не употребимо и тежу ријеч, ово (наше) спекулисање о геополитици и о геополитичким кретањима сада док је човјек широм свијета толико угрожен. Нека и буде да је тако, али нема никакве сумње да има оних, нарочито међу најмоћнијима – и људима и земљама – који интензивно размишљају и дјелају за оно што ће доћи послије. То послије, без сумње, долази, а управо такви геополитички шпекуланти сада осјећају као риба у води. Као што се на берзама док „падају“, кажу, може највише зарадити, тако је и са геополитичком „шаховском таблом“, тим прије што неких од „доносилаца одлука“ каткад имају релевантно искуство на оба поља, стечено уз подједнако „завидно“ презирање моралних норми. Но било како било, ако „нормални“, „обични“, а нарочито овом пошашћу погођени људи тренутно имају „паметнија“ посла, „велики играчи“, често добро увјежбани у моралном цинизму, не само што размишљају другачије него баш сада користе прилике за завршавање „послова“ које је у „неванредном стању“ – у стварном, а не тек правом смислу – доста теже посвршавати, нарочито неопажено. Баш због тога и овакве анализе, које узимају у обзир перспективу и (актуалне и могуће) потезе јачих, а нама често несклоних, који ће нас поново „сачекати“, са својим плановима и пријетњама послије повратка у „нормалну“ реалност, могу имати смисла, уз сву несигурност макар дјелимичног нагађања о необјалодањеноме, неизвјесноме и намјерно скриваноме.

Илустрација: Печат

Уколико се поставља питање о необичној структури, а поготово глобалној расподјели преминулих, и о односу тог питања масовног (не)опстанка и (не)демократије, тада је одговор на ово питање је једноставан. По свој прилици, изгледа да сви треба да неко вријеме остану у изолацији, без обзира на то што су- уз не тако малобројне изузетке, претежно старији људи најугроженији – зато што би алтернатива била да се само стари људи шаљу у изолацију, издвајањем из породичног окружења, што није одвећ демократски, зар не? Оно што, међутим, поред многих ствари, овдје буни, јесте да је стопа смртности у Италији – према јавно доступним подацима – угрубо узевши сто пута већа него у Јапану, иако је азијска царевина по просјечном узрасту још старија. То се не може објаснити само неорганизованошћу Италије, а организованошћу Јапана, недисциплинованошћу Италијана, а дисциплинованошћу Јапанаца.

Осим тога, постало је очигледно да се систем који је користио војне техничке и организационе ресурсе у Кини показао врло дјелотворним, као, уосталом, и у демократској (уз све резерве према овом појму и према његовој примјенљивост на „политичку културу“ дотичне земље) и у Јужној Кореји. Но како год ствари стајале с правом природом и конкретним намјерама овог удара на добробит људске врсте – о чему, разумије се, треба размишљати и брижљиво истраживати – стојимо при томе да би између „демократије“ и спасавања људских живота можда само радикалне „демократе“ изабрале оно прво.

Када је ријеч о спектакуларизовању свеобухватног догађаја Пандемије, чији се крај не назире, још, колико зна, нијесмо стигли до његовог „холивудизовања“, мада нам, без сумње, оно предстоји – АКО Америка изађу као геополитички побједник ове наизглед само здравствене кризе. На крају-крајева, то, уз Пенгатон, кључно оруђе Дубоке државе, даје коначни печат „истине“ приготовљене у кухињама глобалних суперструктура моћи, као што је то учињено на примјеру ратова за југословенско насљеђе деведесетих, гдје је „фабрика снова“ (& лажи“) одиграла кључну улогу у готово глобалном посаморазумљењу тезе не само о српској кривици за разбијање Југославије и потоње ратове него и дехуманизовању Срба као народа.

Засад се налазимо у фази рата за производњу привремено мјеродавне (медијске) интерпретације о томе шта се, како и због чега десило с корона-вирусом. Већ смо чули како је предсједник САД јуче оптужио Кину за неодговорност у читавој ствари, док је министар спољњих послова исте земље – с изразом лица „окорелог типа“ изузетно искусног у лагању нетремице – ставио Кини, Русији и Ирану на терету кампању глобалног дезинформисања о Пандемији. Италија је „боље прошла“, пошто им је вјеродостојни кандидат „дубоке државе“ за Трамповог насљедника, Џозеф Бајден, само презриво, и надасве бездушно и безочно, пребацио да је трагедија кроз коју та земља пролази посљедица природе државног здравства. Узгред, то је шиптарски „лобиста“ (што је учтиви назив за плаћеника с астрономском „тарифом“) који нам је за вријеме агресије 1999. обећавао да ће нам „скинути осмјех с лица“, а који се, стојећи поред нашег предсједника, насред Србије, није поклонио српској застави, као што дипломатска пристојност налаже.

Џозеф Бајден (Фото: Политико)

Корона-вирус ће у догледно вријеме бити савладан, у то нема сумње, само је питање колико ће времена тачно протећи и колико ће људи то платити својим животима. Постоје индиције, и с медицинског и с политичком поља, да би то могло да се деси и прије него што нам се то сада чини, док је пандемије и даље у фази злокобног успона. Ми као народ и држава треба да учинимо све да наша цијена у људским животима буде што мања, што, јасно је, неће бити лако постићи, прије свега због великог таласа наших држављана из западне Европе који су неконтролисано, тј. без тестова на вирус, посљедњих седмица ушли у земљу. Но када се заврши вријеме короне, све оно што је било замрзнуто или на чему се тек иза кулиса и даље радило – поново ће доћи на дневни ред. У посљедње вријеме има више доста сигурних показатеља („цурења“ о појединостима преговора Вучић – Тачи, о којима предсједник Србије ћути, видео-разговор Вучића и Меркелове о Косовском питању, у тренутку када потоња ваљда има пречих брига) да се иза сцене, и даље припрема споразум између „Београда“ и „Приштине“ о „свеобухватној нормализацији“, што би у свакој од помињаних варијанти водило признању „државе“ Косово и трајном одрицању Србије од своје исконске постојбине.

То се ни по коју цијену не смије допустити, и зато треба да сачувамо не само прибраност пред изазовом епидемије него и будност за позадинске политичке процесе, који се сада воде, а можда и појачавају. Моносензивилисаност свјетске, па и српске јавности на „корону“, а несензибилисаност на било шта друго, томе и те како могу погодовати, утолико прије што у условима ванредног стања није могуће правити скупове, нити покретати акције које би имале за циљ вршења притиска на власт због незамисливих намјера које вјероватно и даље покушава да спроведе. Но без обзира на све, па и то што би државобранитељска акција грађана и народа могла бити субвертирана изузетним овлашћењима државе у ванредном стању, напросто не смијемо никоме дозволити да искористи пандемију као завјесу за правно одрицање Србије од Старе Србије.

Ако, као грађани, родољуби и морални људи, треба да пружимо сваку могућу помоћ својој држави у тешкој борби против изазова новог вируса, тада смо из истовјетних разлога ништа мање позвани и обавезни да и даље пружамо одлучан отпор упорном и продуженом покушају државног врха да правно „ампутира“ дио сопствене државе, скупа са дијелом сопствених грађана. Зато је „далекоКОСОВидост“ (скупа с будношћу због још неодбрањених светиња у Црној Гори и угрожавања Српске) и сада важна макар колико и далекоКОВИДост, коју г. Димитријевић постави у наслов свог иницијалног прилога.

Прочитајте још

• Владимир Димитријевић: Бити далеCOVID-19 питања за пријатеље

Categories: Лаки одговори на тешка питања

Tags: Владимир Димитријевић, Италија, Кина, Мишел Фуко, САД, Часлав Копривица, биоетика, виртуални-3, епидемија, корона вирус, секупаризам