Бојим се да и код нас има заражених слепих мишева, и у Србији и у Европи. Не могу да тврдим, али покушавам да схватим како је могуће да толико инфицираних буде у једном дану, каже вирусолог др Глигић

Ана Глигић (Фото: Снимак екрана/N1)

Докторка Ана Глигић, признати српски вирусолог, која је половином прошлог века прва изоловала најсмртоноснији марбург вирус, али и која је 1972. године, у време вариола вере, била шеф Националне референтне лабораторије, саветује:

„Обуставити што више контакте, тако се вирус шири, и то највише ваздухом. Може у спољној средини да остане три сата, ја се накашљем и биће заражено три сата, а ко зна ко ће сести на моје место у трамвају. Јако је важно – вирус кад падне на кваку, метал, може да остане три дана.“

За ТВ N1 др Глигић објашњава да готово све заразне болести почињу као респираторна инфекције, а после вирус напада органе и долази до катастрофалних последица. „Вирус забрињава због великог броја болесника и збрињавања, тешко је дневно збринути 500 људи ако дође до тешке клиничке слике. Што се тиче лекова, лека нема, само симптоматска терапија“.

„Имамо извор инфекције, заражене слепе мишеве, треба да прикупимо што више материјала да истестирамо има ли имунитета после овога. Да узмемо серум болесника да видимо да ли се стварају антитела и да ли штите, то је јако важно.“

Ево још неких акцената др Глигић:

„Прогнозе стручњака су катастрофалне. Вирус је најперфиднији начин паразитизма, вирус уђе у ћелију и он има неку моћ – а нико још није испитао која је то моћ – да елиминише оно што ћелија, здрава ћелија, има као нагон са самоодржањем, и да претвори то у апарат за његову репродукцију. Вирус се размножи, из ћелије у ћелију – и настаја лезија.“

„Ја не могу да прихватим да не обољевају деца. Деца су мање изложена, јурцају а ми седимо, имају наслеђени имунитет од мајке. Немојмо заборавити шта имамо у свом окружењу: силне пестициде, зрачења, загађења ваздуха, то све смањује имунитет.“

„Овај вирус се највише преноси ваздухом. Испитивали су колико остаје у ваздуху, три сата је загарантовано. Значи, ја се накашљем, и то ће бити заражено три сата. Кад падне на кваку, на пример у трамвају, он може да остане три дана, што није логично. Мени није логично, за мене је логично да буде унутар, у саставу ћелије. Испитивали су – нема га у води за пиће, у базенима, а ни у базенима са топлом водом.“

„Пробала сам са својим знањем, да у глави направим неку рачуницу, да схватим како је могуће да – ако један човек у принципу инфицира два – је 250 људи направило контакт са ових 500, ако 500 расте број инфицираних. То је немогуће. Ја се бојим да можда и код нас има заражених слепих мишева, и у Србији и у Европи. Не могу то да тврдим, али покушавам да схватим како је могуће да толико инфицираних буде у једном дану. Ако је инкубација 25 дана, то значи да су они били у контакту пре 25 дана са оболелима… Све могуће методе прорачуна које познајем нису могле да ми дају одговор на то питање.“

„Није ми јасно шта се дешава са имунитетом код преболелих. Зашто се компоненте вируса могу наћи кад болесник буде отпуштен као здрав. А кад га тестирају, ону поседује вирусне честице. Много је још непознаница.“

„Ове природно-жаришне инфекције се тешко, тешко савлађују, а још теже искорењују. На вирусолозима је што хитније да изаберу сој, најпогоднији, и да се крене на припрему вакцине.“

Наслов, транскрипт и опрема: Стање ствари

Categories: Вести над вестима

Tags: Ана Глигић, Ванредно стање, Србија, корона вирус