Та зар није боље послушати и учинити што ће те од заразе одбранити, него се после кајати и вајкати, писао је Милан Јовановић Батут у 19. веку
Илустрација: Драган Стојановић
У часу кад и у савремено доба навале заразе на народ вреди се сетити неког корисног савета и мудре мисли лекара из наше прошлости. Непосредно после специјализације превентивне медицине у Минхену, Берлину и Паризу, државни питомац др Милан Јовановић Батут објављује „Бранич од зараза – Књига за народ” у Новом Саду, као издање Матице српске, из Задужбине Петра Коњовића.
Није бадава др Батут у радној соби на зиду држао портрете својих некадашњих учитеља, спасилаца човечанства Роберта Коха и Луја Пастера. Склопио је он у мозаик знања статистике, патологије, бактериологије, хигијене…. и употребио за просвећивања народа. Као добар психолог, педагог, полиглота, оратор, човек од великог угледа и интегритета, писао је Доситејеву мудрост Вуковим језиком.
У Бечу на студијама медицине, проф. Карл Рокитански говорио им је најпре ово:
„Ми се не бринемо само за поједине болеснике, ми не улажемо свој труд само око једне особе; ми изучавамо цело друштво човечанско и то у намери да га сачувамо, да предупредимо кад хоће да навали болест на њега, да га поткрепимо, да га у згодном часу опоменемо, а у часу несреће и кужних болести да га храбримо и на одбрану водимо.”
Баш ове речи изабрао је др Батут за увод у „Бранич од зараза”. Рекли бисмо, потпуно актуелно и данас.
У одељку „Шта могу поглавари и општине” пише: „Наредбе, које се тичу нашег здравља и живота, то су нека врста светиње, и треба да се слушају и извршавају. Живот по себи, истина, није највеће благо овога света, али је опет у њему сва земаљска срећа, Шта човек неће за њу учинити?”, пише др Батут и наставља:
„И што човек не би за себе, учиниће за другога. Та зар није боље послушати и учинити што ће те од заразе одбранити, него се после кајати и вајкати? Зар није савесније, зарана се постарати да ти зараза ни близу не може – ма те то и труда и трошка стајало – и после јединца сахранити, хранитеља изгубити, најмилије оплакивати, па баш гдекада и кућу и племе затрти”.
Поглавље завршава речима: „Боље је пазити да се не запали, него после гасити.”
Објављено крајем 19, века актуелно у 21. веку. Само се мењају врсте заразе. Узрочници, зар не?
Аутор је микробиолог
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар