Борис Трбић: О рањивости

Ако грип, недостатак путовања, губитак посла или wi fi мреже могу да вам помере равнотежу, на кога да се ослоните? На психолога, свештеника, хоџу, професора, социјалног радника? Или нови серијал на Нетфликсу?

Контролор на пекиншкој Железничкој станици, 24. 1. 2020. (Фото: АФП)

Напад на апотеке и супермаркете почео је тихо. Уз смех на радним местима, стидљиве шале на утакмицама и око роштиља, а затим и урнебесне мимове на социјалним мрежама. Ако би неко одлучио да успостави дистопијску скалу између романа Кормака Макартија, The Road, адаптације Џона Пенхола коју је режирао аустралијски режисер Џон Хилкоут, и комедије Shaun of the Dead Едгара Рајта, да би описао почетак пандемије, сигурно би се определио за другу опцију.

Нико се, међутим, не смеје пуним гласом.

Први сусрет са пандемијом имали смо код куће. Човек из Вухана се у Мелбурну обрео крајем јануара и са нама провео једно после подне. Испричао нам је да су његови родитељи уз многе друге људе из њиховог родног места спречени да прославе кинеску Нову годину јер су села у региону око Вухана блокирана. Рекао је да на летовима из Кине свим придошлима мере температуру. Рекао је и да је у питању змија. Или шишмиш. Можда.

Бивши студент снимао је у Сингапуру: „Дизниленд је био празан. Не можеш да платиш да га испразниш толико колико га је испразнио страх.’ Вратио се без последица. Пријатељица је пристигавши из Индонезије остала у карантину. У авиону су биле и две кинеске туристкиње. Данас ми се јавио друг, Италијан. Даљи члан породице преминуо је у Ломбардији ’због недостатка медицинске неге’.“

Мере предострожности на сингапуршком аеродрому (Фото: Рослан Рахман/АФП)

Људи су нервозни у трамвајима и возовима. Обраћа се пажња на оне који кашљу или се презнојавају. На радним местима, у школама и на факултетима се љубазно саветује да провере своје здравствено стање. Да буду друштвено одговорни.

Друштвена одговорност не важи за конзумеризам. Празни рафови у продавницама говоре о хистерији коју у јавном и медијском дискурсу храни невидљива рука тржишта. Новца има, али недостаје ствари. Моја мајка има наизглед слично искуство живота под санкцијама у демонизованој Србији:

„Ово сам преживела.“

Разлика ипак постоји. У Србији није било новца, није било робе. Данас знамо да је од свега било важније преживети насиље и истрпети неистине.

У развијеним земљама касног капитализма робе има. Неке гране привреде чак профитирају. Апотекар, Копт, ми на парчету хартије даје телефон пријатеља који продају маске, негде у Колингвуду. „Ако идеш за Азију. Да ли баш хоћеш да идеш?“

Туристички агенти немају посла. Фабрике хигијенских средстава, тоалет папира, марамица, сапуна раде у три смене и не могу да попуне рафове. Гледам тужну пензионерку испред празне полице. У апотекама налазим само панадол који помаже особама са остеопорозом. Најстаријима, који су најмање хистерични, а којима лекови вероватно највише требају.

Ригиднија, ауторитарнија друштва се са вирусом, наизглед, носе нешто боље. Проток људи, робе, новца, заустављен је да би се избегао потпуни друштвени колапс. Али ти други модели, негде између Европе и Источне Азије, не делују привлачно. О њима се ћути.

Војници из Форт Рајлија у Канзасу, оболели од шпанске грознице, 31. 12. 1917. (Фото: Викимедија)

Веровати у сопствени модел, и унапред одређене процесе није само ствар нарцизма. Сасвим је могуће да је то и ствар голог опстанка.

Капитализам подразумева самопоуздање. Стојећи на семафору посматрам раднике који завршавају банку. Грађевинска индустрија је кичма економског развоја. Путничке агенције могу да пропадну. Људи у карантину, на крузерима су већ заборављени.

Последњи спрат банке мора да се заврши.

Сваки тест постоји да би се одговорило на неко питање. Колико су друштва касног капитализма способна да се носе са кризом? Пријатељ каже да је та способност окруњена 2008. Да је ово лакмус папир кризе која ће сигурно почети рецесијом. О рецесији говоре сви. Сви. Пролазећи кроз робну кућу слушам двојицу средовечних мушкараца који, разгледајући конфекцију разговарају о озбиљнијим стварима.

„Људи живе у облацима. Зар мисле да ће моћи да задрже посао?“

Позни капитализам успева да још јачи изађе из сваке рецесије. Да буде још смелији, самопоузданији. Да изненади. Ниже интересне стопе. Захуктали конзумеризам. Грађевинска индустрија. И снага необузданог, дивљег, непотребног, константног развоја. Ако су комунисти грамшијевски дивље марширали и освајали институције, тржиште је једнаком приљежношћу очистило рафове. Чак и у времену опасности и потенцијалне смрти. Попуниће их опет. Без обзира на људе. Маркс је говорио о конопцу који ће последњи капиталиста продати сопственим егзекуторима, али нисам сигуран да је људско присуство уопште потребно.

Опустошене полице у Глендејлу, Калифорнија (Фото: АФП)

У периоду дромоколонизације оно што људи осећају је ирелевантно.

Заједница не постоји.

Становништво које верује у процесе не поседује исту меру самопоуздања као и систем, издвојен од становништва. Ако грип, недостатак путовања, губитак посла или wi fi мреже могу да вам помере равнотежу, шта се догађа у оваквим ситуацијама? На кога да се ослоните? На психолога, свештеника, хоџу, професора, социјалног радника?
Или нови серијал на Нетфликсу?

Пријатеља, чији је отац предавао психологију у Београду, питам шта би човек рекао да је жив. Чујем смех са друге стране слушалице. То би био занимљив експеримент, каже. Маса, инфантилизована и рањива, делује беспомоћно. Узима антидепресиве и тражи од државе „да уради нешто“. Али, питам га, зар то не говоре и они који су незадовољни у једној другој земљи, осуђеној да колонијални центар посматра са (колонијалне) периферије?

Посматрам фотографију са респираторима сложеним у кутијама на којима су натписи на кинеском и италијанском језику. „Са вама смо.“ Делује охрабрујуће. Кина се до недавно борила са огромним бројем заражених. Један од петнаест хиљада. У Италији је ситуација далеко гора.

Кинеска помоћ Италији (Фото: China Plus)

Расистички страх српских либерала да ћемо бити преплављени „азијатским хордама“ можда ваља редефинисати. Не знамо када ћемо једни другима бити потребни.

Времена се мењају. И што се више мењају, каже енглеска пословица, ствари су све сличније оном што је било пре.

Лекар, Либанац који је завршио факултет у Источној Европи и из неког разлога ме поздравља на руском језику, каже да је грип јак, да се брзо преноси и да оболели могу да умру. Да умиру и од других врста грипа.

Умиру сви. И без грипа.

У празној чекаоници ординације, Гркиња која ради за њега као администратор пита ме да ли је напољу хладно.

Не, топло је. Двадесет три, четири степена.

Жена се смеје. Јесен је тек почела.

На тој температури, кажу гласине, вирус још увек опстаје.



Categories: Аз и буки

Tags: , ,

5 replies

  1. Леп текст. Освежавајући.

  2. „Расистички страх српских либерала да ћемо бити преплављени „азијатским хордама“. Koliko mi je poznato „nasi“ liberali navijaju i brane te horde. I drugo, nisam ukapirao poentu. Mozda sam glup, ali mi izmice…sta je pisac hteo da kaze?!

  3. Зашто би инфантилна беспомоћност оповршености, конзумеризма и конформизма, атомизација до баналности као “ маст хев“ друштвене одговорности, набрекла пунота празнине била рањива? Како се рањава бесмисао? Само смислом којег очигледно нема… Ако и има смисла у короновирусној пандемији, обесмишљен је управо кроз кинеску “ помоћ“ Италији, јер је баш та “ помоћ “ сазидани трећи спрат банке, бесмислен оксиморон као “ егзалтирана равнодушност“ због “ рањивости бесмисла“… Но, дубоко верујем да поштовани господин Трбић осећа и зна да је његовој матери душа уистину била рањена, и да је та рањивост, доживљена и преживљена, словесна и истинита…

  4. Свиђа ми се како Либанац размишља.

    У јужним епархијама литије су (и) отказане.

    https://4.bp.blogspot.com/-OA8zTlJaEpM/V8zsTePLBtI/AAAAAAAAEi0/o_t20zCUyHAPCAdiaJST3eqboop8sz7owCLcB/s1600/87905028_o.jpg

    Имплозија је појава „ка унутра“.

    Није обавезно да се страда поред.

    Проверено,

    https://vk.com/video-54105996_167919746

    https://ruspekh.ru/images/avatar/42423.jpg

  5. Samir te poslao u Kolingvud? Ck, ck, ck….!

Оставите коментар