Радојевић је подвукао да су Драгослав Лазић и његов ученик и настављач Радош Бајић два најзаслужнија имена за популаризацију села у домаћим телевизијским серијама

Саша Радојевић (Фото: Институт за европске студије)

У понедељак, 9. марта 2020. године, у организацији Института за европске студије у Београду, одржано је предавање на тему третирања српског села у домаћим телевизијским серијама. Предавач је био Саша Радојевић, познати српски филмски критичар, сценариста, редитељ, писац и продуцент. Представља једног од најбољих познавалаца популарне културе, не само на простору Србије, већ и на читавом екс-југословенском подручју. Ово је била изузетно лепа прилика да се на академски начин полемише о положају села у једном од најважнијих сегмената популарне културе на нашем медијском простору.

На почетку, осврћући се на појаву фолклоризма у култури и медијима, Радојевић дефинише овај феномен као формулу за неутралисање ауторства у оквиру народне културе. Говорећи о развоју телевизијских серија на српском и некадашњем југословенском телевизијском небу, предавач примећује да је врло незахвалан покушај периодизације наше телевизијске сцене, а као пример наводи популарне серије Синише Павића. По његовом мишљењу, управо на примеру Павићевих серија које временски одређују тзв. златно Павићево доба још од 70-тих година ХХ века па све до наших дана, тешко је, не само поједине ауторе, него и поједине правце, раздвојити у конкретне епохе. Тако да присуствујемо истовременој егзистенцији више различитих телевизијских праваца, те прожимању различитих, некада и дијаметрално другачијих епоха.

Љубав на сеоски начин

Обрађујући тематизацију села у нашим медијима, Радојевић напомиње да је први период након Другог светског рата обележила својеврсна академизација села, процес у коме су само истакнути извођачи могли да репрезентују народну културу, што је нарочито било видљиво у музици (довољно је споменути Властимира Павловића Царевца). Међутим, друга половина 60-тих година обележена је продором новокомпоноване народне музике и нових извођача, што се рефлектовало и на филму, али и ТВ серијама. Ово се манифестовало и у играном програму, те се управо тих година појављују две, можда и најдуготрајније емисије ТВ Београда, Весело вече и Село весело, које су у континуитету приказиване неколико деценија. Конципиране као играни и као забавни програми, ове емисије, које су на свој начин третирале село, базирале су се на глумачкој екипи окупљеној око Радивоја Лоле Ђукића, која је много више од саме глумачке вештине полагала на ритуалности. Међутим, крајем 60-тих овакав вид тематизације сеоског живота који се сводио на серије снимане у студијима, и поред глумачких квалитета једног Миодрага Петровића Чкаље, већ је био анахрон. Управо је серија Љубав на сеоски начин, снимана у аутентичном сеоском амбијенту, дала нову снагу овом облику уметности, те нову афирмацију и самом Чкаљи.

Ово је период продора тзв. црног таласа у нашу кинематографију, а оно што је свакако куриозитет јесте то да је човек који је снимио практично први филм овог правца – Топле године, истовремено и човек заслужан за продукцију готово свих најважнијих серија које се баве селом. У питању је Драгослав Лазић. Управо, у периоду обрачуна државе са црним таласом, долази и до нагле експанзије телевизијских садржаја повезаних са сеоском тематиком. Само између 1968-1971. године, емитују се Љубав на сеоски начин, Музиканти и Грађани села луга. Након озбиљнијих промена у културном животу, које су се одликовале стварањем својеврсне хибридне, мешовите културе, настале спајањем народне и модерне, село на готово целу деценију излази из видокруга драмских уметника. Тек се враћа једном краћом серијом – Докторка на селу 1982. године, која је напрасно престала да се емитује када се у једном кадру пете епизоде појавила српска тробојка без петокраке.

Миша Ђурковић и Саша Радојевић (Фото: Институт за европске студије)

У оквиру појединих филмова било је сегмената сеоског, али село више није третирано као раније. Такође, у исто време, 80-тих година серијалност се сели на филм, што је био случај и у свету (довољно је споменути Жикину династију која се емитовала у чак десет наставака). У неколико филмских остварења попут Радио вихор зове Анђелију, Секула и његове жене, Секула се поново жени, Трећа срећа, обрађивана је тематика сеоског живота, али што се тиче продукције озбиљнијих ТВ серија, од 1982. године наше гледалиште морало је да сачека читавих двадесет пет година.

Тада, 2007. године, почиње да се емитује најгледанија српска серија у историји наше телевизије, Село гори, а баба се чешља Радоша Бајића. Иако замишљена као пилот пројекат од свега четири епизоде, након првог емитовања постигла је толику популарност, да је постала најдуговечнија франшиза на нашем медијском небу. Емитована је са прекидима читавих десет година, а по броју епизода (101) престигла је све друге популарне српске и југословенске серије.

Предавач је мишљења да је делу тадашње владајуће коалиције (конкретно Демократској странци) одговарао један овакав телевизијски подухват, пре свега из разлога што јој је било потребно прављење одређене копче са селом. Наиме, тадашњи ДС била је конципирана као урбана, грађанска странка, па јој је ради очувања власти било неопходна шира друштвена прихваћеност. У приближно време (крајем 2008) почиње да се емитује и серија Мој рођак са села Радослава Павловића, која је по успешности пратила неколико година Бајићеву серију.

Овај пројекат третирао је не само проблем повратка градских житеља на село, него и много слојевитије различите безбедносно-обавештајне, политичке и друге друштвене изазове, који и до дан данас оптерећују српско друштво. Овде је изузетно комплексно обрађен проблем одбране земље, односа према ратним ветеранима и браниоцима Отаџбине, проблем издаје земље, поданичког односа према странцима итд.

Из серије Село гори а баба се чешља (Фото: Скриншот Јутјуба)

На крају, Радојевић је подвукао да су Драгослав Лазић и његов ученик и настављач, Радош Бајић два најзаслужнија имена за популаризацију села у домаћим телевизијским серијама.

Након излагања, дискусија је била веома динамична, те је највише полемике било по питању значаја споменутих серија. Наиме, један део присутних био је мишљења да су у већини претходних остварења комунистичке власти намерно деградирале српско село, представивши га интелектуално и на сваки други начин заосталим. С друге пак, стране, било је оних који су заступали став да су управо Лазић и Бајић својим остварењима показали отпорност српског човека на комунистичку, а данас глобалистичку инвазију на традиционалне вредности.

Душан Илић, Институт за европске студије

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Душан Илић, ИЕС, Саша Радојевић, ТВ, село, српска култура, филм