У Србији је архитектура одавно сведена на маргине, а одговорност за то првенствено носи струка
Откривање споменика Бориславу Пекићу у Београду, 2. 1. 2016. (Фото: Драгослав Жарковић)
У дефанзиви архитектонске струке у којој су критичаре заменили апологети ангажовани на нарученим текстовима, улогу „стручњака“ за архитектуру преузели су неки други
Председник САД Доналд Трамп недавно је издао Извршно наређење за савезне судове и друге савезне пројекте којим налаже њихово пројектовање у неокласичном стилу. Реагујући, Амерички институт за архитектуру упутио је Трампу писмо с поруком да би „прописивање јединственог приступа дизајну у крајњем резултовало градњом неоптималних зграда“. Писмо је потписало четрдесет најзначајнијих америчких архитеката.
У историји није реткост да власт намеће вољу у архитектури, а Србија није изузета из овог правила. Али, од земаља са развијеном културом попут САД, нас издваја изостанак сличних реакција домаће стручне јавности. У Србији је архитектура одавно сведена на маргине, а одговорност за то првенствено носи струка. У нашим архитектонским круговима општепознато је да на челу Академије српских архитеката годинама седи архитекта који иза себе нема ниједан саграђен архитектонски објекат. Одељење ликовних уметности САНУ води познати архитекта који није самостално објавио ниједну озбиљну стручну књигу. У дефанзиви архитектонске струке у којој су критичаре заменили апологети ангажовани на нарученим текстовима, улогу „стручњака“ за архитектуру преузели су неки други.
Тржни центар Рајићева у Кнез Михаиловој улици у Београду (Фото: Википедија)
Уместо архитеката, данас су архитектонски критичари представници других струка.
Испред Одељења језика и књижевности САНУ, архитектонску критику с пуним правом преузео је Матија Бећковић, због чега је доживео да га Горан Весић са подсмехом неоправдано ословљава као „великог стручњака за гондоле“. Члан истог одељења, драмски писац Душан Ковачевић достојно председава Одбору за подизање споменика краљу Александру Првом Карађорђевићу. Критикујући урбанизам тржног центра „Рајићева“ у „Кнез Михаиловој на води“, режисер Горан Марковић својевремено је изразио чуђење: „Још увек ми није јасно како се неки од наших урбаниста није појавио испред тог градилишта и запретио да ће се спалити!“
Не реагујући ни на Марковићеву изјаву о „самоспаљивању“, архитекте – стручњаци остају по страни урбаних догађања. Уместо њих, на иницијативу Удружења књижевника Србије Милован Витезовић је недавно најавио подизање споменика песнику Васку Попи на Ташмајдану. И поред бројних српских вајара, за израду ове скулптуре биће ангажован аутор из Словеније. Споменик Бориславу Пекићу на Цветном тргу подигла је својим средствима фондација „Борислав Пекић“. Будући да се оснивача Демократске странке демократе нису сетиле, споменик Пекићу подржала је актуелна власт.
Откривање споменика Николају Краснову
Град се недавно ипак одужио једном архитекти. Николај Краснов, санктпетербуршки академик и царски архитекта Јалте који је под старост 1922. емигрирао у Југославију, добио је споменик на Малом Ташмајдану. Споменик овом познатом поштоваоцу пропорција зачуђује несразмером односа масе попрсја и подлоге – коцке дате у облику радног стола. Након споменика Русу, дуго ћемо чекати да слично знамење буде подигнуто и неком домаћем великану архитектуре.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар