Професора Антонића никад нисам упознао, али сматрам га водећим родољубивим интелектуалцем у Србији. Не смемо се окренути против њега само због једног текста
Извор: Искра
У тексту од 25. фебруара „Чији Коча?“, који се на овим страницама појавио под насловом „Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац„, наш истакнути социолог и мислилац, Слободан Антонић, успротивио се својатању партизанског генерала и jугословенског функционера, Константина-Коче Поповића, од стране млађих, „селебрити“ левичара. Главни аргумент професора Антонића да Коча не припада левичарима јесте тај да се борио „против империје која је окупирала његову земљу“, што више одговара борби данашњих десничара, патриота и анти-глобалиста. При томе је Антонић Кочу упоредио са хашким оптужеником, за већину читалаца „Стања ствари“ српским јунаком, генералом Ратком Младићем, што је на сајту изазвало салву негодовања, чак и оптужби за ауторову превртљивост.
Кад сам почео да читам Антонићев текст, био сам изненађен правдањем лика и дела Титовог саборца и немилосрдног комунисте о коме a priori нисам никада могао имати добро мишљење, и то поготово од човека из чијег пера до сада, барем колико знам, никада нису изашле сличне речи. Међутим, текст на мене није оставио горак укус као код велике већине коментатора, иако би се, судећи по својим дубоким убеђењима, то од мене могло очекивати. Штавише, све више осећам да би овај текст требало схватити као вредан корак ка помирењу „партизана“ и „четника“, што би за судбину наше земље у овом тренутку могло представљати једини спас.
Том помирењу, наравно, не треба се надати пре него што се отворе све дуго скриване архиве, и у државне медије коначно не доспе истина о природи и циљевима партизанског покрета и свим злочинима које су комунисти извршили по доласку на власт. Што се тиче анти-српске политике Броза и његове клике, у њу не би више требало да сумња ниједан иоле образован Србин.
Текст проф. С. Антонића са насловом и у опреми Стања ствари
Срби су већ дуго подељени и посвађани, али сада, суоченим са непријатељем који нас је бомбардовао, свету оцрнио и довео нас на ивицу опстанка, помирење нам је неопходно. Верујем да би то помирење, у дубини својих несрећних срца, желели и „селебрити левичари“.
Лична прича
Ретко ко гаји другачија политичка убеђења од својих родитеља. Само због те чињенице потписник ових редова никада није могао волети комунисте. Они су се у нашој кући увек сматрали другима, туђима. Као потомак „буржуја“, чланови моје породице могли су им бити само класни непријатељи.
Мом деди, очном лекару и редовном професору медицинског факултета у Новом Саду, одузета је земља, која још није враћена, и готово цела троспратница у центру граду, која се још увек враћа. Пред крај рата, свом старијем сину, мом оцу, деда је рекао: „Ако дођу Енглези, бићеш господин; ако дођу Руси, бићеш друг.“ Уместо господа, сви смо, нажалост, постали другови (товарищи). Иронично је да би у сличној ситуацији сви тадашњи противници комунизма сада радије дочекали Русе него Енглезе.
Оцу, исто очном лекару и редовном професору медицинског факултета у Новом Саду, никада није ни понуђено да се учлани у комунистичку партију. Знало се да није „њихов“. Иако не нарочито побожан, ишао је у цркву и свештеницима пред свима целивао десницу и због ината владајућим безбожницима. Божић, Ускрс и славу је током целог послератног периода јавно славио. Кад смо на радију чули да је Тито умро, тата је, већ озбиљно начет смртном болешћу, гласно узвикнуо „Хвала Богу“. Опело му је децембра 1980. године одслужио епископ бачки са девет свештеника.
Светозар Поштић
Мајка је замрзела комунисте од тренутка када су јој партизани при ослобођењу Кикинде упали у кућу да стрељају њену породицу, јер су „чули да ту живе Немци“. Она сигурно никога из владајуће гарнитуре не би могла назвати „нашим“, као Антонићева мајка Кочу.
Кад сам први пут чуо Зорана Ђинђића 1990. године у телевизијској дебати са Војиславом Шешељем, нисам могао да поверујем да могу доживети да политичар буде паметан, образован и речит. Касније сам се уверио да га те особине не чине и моралним, што је сигурно најважније. На првим „демократским“ изборима исте године гласао сам за Вука Драшковића, јер сам сматрао да може да победи Милошевића, кога сам мрзео као комунисту-Југословена који користи новопробуђени национализам само да би се одржао на власти.
Пошто сам након почетка рата у Хрватској и Босни на дужа раздобља одлазио у иностранство, на изборима сам гласао још само два пута. Двехиљадите за Коштуницу, кога сам поштовао као „демократу“ и интелектуалца, и 2012. за Двери, по мом мишљењу тада једине праве, побожне родољубе.
Моје коначно политичко опредељење одиграло се између 1999. и 2003. године када сам, као и многи Срби, схватио да су САД и НАТО преузели од СССР-а улогу Империје зла, да смо 5. октобра преварени, и када ми је, након посете Светој гори, откривено да је православно хришћанство и вера у Христа нераскидиви део мог најдубљег бића.
Партизани и четници
Постоји градација у именовању позитивних осећања према сопственом народу која је обрнуто сразмерна мржњи према другим народима, или једном народу, традиционално највећем непријатељу. Реч „родољуб“ или „патриота“ углавном се сматра позитивном. Реч „националиста“, највише због глобалне пропаганде против националних покрета у другој половини 20. века, носи одређене негативне конотације. „Шовинисте“ свој национализам највише базирају на мржњи према другима. Хрватска државност, рецимо, заснована је на шовинизму, тј. мржњи према Србима. Шовинисти су поткупљиви материјалисти, и према томе лако окрену шињел наопако да би из тога извукли корист.
Комунисти су од своје појаве шовинисти. Њихова мржња није била усмерена према другој нацији, већ према вишој класи. У Србији можда нису побили толико људи колико у Совјетском Савезу, али то не умањује њихову одговорност за огроман злочин. Ми се од 1945. налазимо под окупацијом. Након пада комунизма у Источној Европи, комунисти су постали аутошовинисти, јер је српско родољубље природно супротстављено западном глобализму и империјализму. То питање добро је обрадио Мило Ломпар у књизи „Дух самопорицања“.
Разлог зашто аутошовинисти својатају Кочу је вероватно највише комплекс ниже вредности припадника нижих слојева друштва који су комунистичку идеологију прихватили да би пљачкали богате. Аутошовинисти, као деца комуниста, снобови су и малограђани. Образовање и углађеност је вероватно главни разлог зашто је Антонићева мајка Кочу сматрала за „нашег“, јер је већина комуниста била необразована и неотесана. Па, ипак, морал је много важнији од културе и светског знања. Иако је био веран својој супрузи за време рата, Коча није био моралан човек, иначе никад не би прихватио шовинистичку идеологију.
Извор: xxzmagazin.com
Родољуби у Србији после Другог светског рата никада ни на кратко нису били на власти, и питање је да ли ће икада бити. Империја зла је још увек сувише снажна. Снажнија је од Русије, рецимо, а питање је и ко стварно влада Русијом. Већина руских патриота сматра да су то светски моћници, исти они који владају и западним земљама. И поред свих сумњи у Путинова стварна убеђења и наклоности, он је успео да помири комунисте и родољубе, и то се показало као пут ка оздрављењу земље. У Русији не цветају руже, али стање између последњих петнаестак година и 90-их година прошлог века у сваком смислу је неупоредива.
У малим, балканским, земљама империја поседује полуге за постављање на власт човека који ће им бити верни слуга. После садашњег љигавца она код нас може, иако је то тешко замислити, довести неког још горег. Ако је за последњих десетак година успела да, преко својих послушника, навикне већину нашег народа на „Параду поноса“ и права хомосексуалаца, не треба потцењивати њихове способности за постепено преумљавање становништва. Ако се садашња политика настави, могуће је замислити да би наши унуци размишљали потпуно другачије.
Докле год смо колонија Империје, и наши либерали ће бити веома утицајни у политичком дискурсу. Због тога би било добро да се са њима ујединимо, како год то знамо и умемо, а мислим да је то могуће. Треба им само опростити, и кроз разговор их убедити да и они морају да направе корак ка компромису, јер имамо заједничког непријатеља. Можда овај исказ звучи наивно и превише оптимистички, али сматрам да барем они оштроумнији, као што је то био случај са Зораном Ћирјаковићем, рецимо, на крају морају прогледати. Треба успоставити дијалог.
Антонић и борба за опстанак
Професора Антонића никад нисам упознао, али сматрам га водећим родољубивим интелектуалцем у Србији. Интелигентан је, начитан, темељан, аналитичан и убедљив. Не смемо се окренути против њега само због једног текста. Због лошег искуства, ми смо скептични према свим јавним патриотама, али нису баш сви подмитљиви. Срби се лако одушевљавају, и лако разочарају. У једном тренутку смо спремни неког да уздижемо до небеса, а у следећем да га испљујемо и кажемо да смо увек знали да је он „такав“. Мислим да смо као народ великодушни, али и простодушни, а политички капацитет нам је, нажалост, како то каже Стефан Каргановић, на нивоу седмогодишњака.1
Ако се професору Антонићу може нешто у тексту замерити, то су две ствари. Истина је да су се партизани борили „против империје која је окупирала њихову земљу“, али главни циљ њихове борбе била је „социјалистичка револуција“ и преузимање власти у земљи. Да су се борили само против четника, народ их никада не би подржао. Чињеница да су се четници уздржавали од напада на Немце због политике „сто за једног“, и да су партизани то подло искористили, довољно говори о разлици у моралном склопу Драже и Тита. На крају крајева, да су се Черчил и Стаљин договорили другачије, они никад не би победили.
Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)
Друга ствар је да директна одговорност генерала Младића за стрељања у Сребреници никада нису доказана. О томе постоје тврдње само империјалистичке пропагандне машинерије. „Историјски пројекат Сребреница“, једино темељно истраживање свих околности везаних за тзв. „геноцид“, стрељање бошњачких војника уопште не повезује са наређењем било ког српског официра.2 Исто се не може тврдити за Кочу и послератне комунистичке осветнике.
Времена су лажљива, превртљива и неизвесна. На медијима преовладавају лажи. Ипак, не сме се очајавати. Спасти нас може чак и одлучност и сналажљивост неког човека сличног Кочи, како то тврди Слободан Антонић, али спремног да ствари сагледа мудро и непристрасно. Морална и интелектуална подршка је такође неопходна, а њу обезбеђују интелектуалци попут Антонића.
Срби се данас налазе на ивици опстанка. Губимо територије, против нас окрећу читаве измишљене нације, народ нам се одсељава и изумире. Бог је сигурно спреман да нам помогне, али пре тога морамо показати и доказати да можемо да будемо јединствени. Дељење, тврдоглавост и мржња може нам само донети даљу духовну и материјалну пропаст. Чак и ако се савез са либералима, макар привремен и услован, покаже као неостварив, ипак вреди покушати. У противном нам следује нестанак, а то сигурно није у интересу било кога ко живи у Србији.
Не мрзимо комунисте и аутошовинисте. Они су наша заблудела браћа и сестре која сигурно, дубоко у души, исто прижељкују разумевање и јединство.
Извори:
[1] „The Saker Interviews Stephen Karganovic.“ The Saker. June 19, 2020.
https://thesaker.is/the-saker-interviews-stephen-karganovic/
[2] Историјски пројекат Сребреница. Инфо-књижица на српском.
http://srbinaokup.info/wp-content/uploads/2015/07/Info-knjizica-Srebrenica-SRB.pdf
Categories: Разномислије
Дозволите да изнесем своје мишљење о фрази “сукоб између партизана и четника”. Да не дужим, по мени се тај сукоб завршио крајем четрдесетих година прошлог века поразом четника(југословенске војске у отаџбини. Данашњи сукоб унутар српског ткива је борба Срба против Југословена или патриота против глобалиста, суверениста против европљана… назовите како вам драго. Ако изгубимо (а тренутно не добијамо) утопићемо се у квази-национални миље који неки данас називају регион, окружење, Балкан… избор је ваш. Сукоб Срба и Југословена је почео 1915 (моје слободно тумачење) и трајаће док буде Срба.
Patriota je covek sa ukusom, nacionalista bez ukusa, sovinista je dijagnoza.To su pitanja estetike i psihijatrije i nemaju veze sa gradjanskim duznostima.Dok je autor na duze izbivao iz zemlje pocetkom devedesetih, dvojica mojih komsija, Slovak i Rusin, su vrseci svoju gradjansku duznost, nezavisno od njihovih osecanja patriotizma, a bez prava da budu nacionalisti, to je valda smisao nacionalizma:”Jesi ti patriota, ali nije to to, nisi Srbin, pravoslavac”, izgubili, jedan obe noge, a drugi ruku, kod Vukovara, kada je JRV bombardovalo greskom JNA.Dakle, nacionalizam je preteranost, kic, i jos uz to “podrijetlo”.Kao danasnji klinci kada masu tatinim i maminim parama i polivaju najskuplje satove najskupljim picima, tako i ovi masu svojom verom, precima, zastavama, a kada treba…
Dovoljni su zakoni i obaveze gradjana prema svojoj drzavi, cije neispunjenje povlaci, isto tako zakonske posledice.A, ove distinkcije:”Ja sam nacionalista, ali nisam sovinista” su toliko nepotrebne da ih treba prepustiti Karleusi, mada mislim da ih je ona i izmislila :)))
Mogao bih na vise stvari da se osvrnem ali zbog formata evo samo ukratko:
Ne mislim da su se citaoci okrenuli protiv Antonica uprkos svim njegovim prethodnim tekstovima. On ima dobru argumentaciju za svoje stavove ali kad se podvuce crta, krajnji rezultat je (za mnoge) sumnjiv. Verovatno toga ne bi bilo da nije izjednacio Kocu I Mladica. To je uvek rizik jer se u svakom slucaju lako pronadju razlike. Koca je vec ‘ad akta’ I ne toliko aktuelan dok je Mladic jos ziva istorija koja se odigrava pred nasim ocima I za koju se svom snagom borimo da ne bude pogresna na nasu stetu, jer ce reperkusije biti veoma ozbiljne. Zbog toga tolika osetljivost koje bi bilo mnogo manje da Mladic uopste nije pomenut, sto I nije bilo neophodno.
Sto se tice autora ovog teksta moze se videti njegovo lutanje (u proslosti) I nesposobnost da sagleda stvari u persektivi. Meni ni tada ni sada nije shvatljivo da je neko intelektualan mogao da glasa za Vuka Draskovica. Takodje, da ucestvuje u 5.oktobru. U oba slucaja je toliko ocigledna inostrana rezija koju evo jos uvek gledamo. Deo te rezije je bio I Kostunica, zamisljen kao prelazni mehanizam da se ukloni Milosevic I kao komforna sredina za nase intelektualce-salonce. TV duel Djindjic-Seselj sam doziveo suprotno od ovog u tesktu. Imali smo jednog mucavog Djindjica koji nije mogao ista ubedljivo da kaze pogotovo u tom polu-ratnom ambijentu I vrlo fluentnog eruditu koji je bio u stanju da agresivno nametne svoje stavove. (Secam se da je Tijanic, koga inace nimalo ne cenim I koji je bio Seseljov protivnik, ocenio da je Seselj Djindjica isekao kao repu).
Posebna tema, ovde u najkracem, je Milosevic, koji jos uvek nije dobio istorijsku validaciju. Slazem se da je jako voleo vlast ali se ne slazem da je to bilo jedino sto ga je karakterisalo. Ja jos tvrdim da je u njegovo vreme stampa bila najslobodnija u posleratnom periodu i nije bilo nikakvih zabrana. NI oni koji ga mrze (uglavnom iracionalno), ne mogu mu negirati patriotizam I drzavnistvo. Najveca greska mu je bila sto je kasno shvatio kakva se igra zaista igra I da on nije partner dorastao za dogovore sa velikim. Uzgred, da pomenem da je I Antonic bio aktivni protivnik Milosevica, neki se cak jos time hvale (Vukadinovic) dok su drugi mrzitelji uglavnom bili na zapadnim platnim spiskovima pa moraju nekako da pravdaju taj svoj angazman u proslosti.
Bitno je, da su I ovi naivni, od kojih su mnogi progledali, I oni korisni (I beskorisni) I oni placeni (Biserko, Vuco, Kandic, Milic..), time u stvari zajednicki radili protiv svoje drzave u najtezim trenucima I doprineli ovome sto imamo sada. O tome bih voleo da vidim uskoro jedan Antonicev tekst a on ipak ostaje jedan od vodecih boraca protiv drugosrbijanstine. (ispade duze nego sto sam nameravao, izvinjavam se).
Сукоб између четника и партизана само је формално завршен. Прелио се на поље политике и интензивно траје упркос терору Комунистичке партије над српским народом. Четници су били Срби, монархисти, одани вери и православној цркви. Вођа им је био Србин, Драгољуб Михаиловић.
Партизани, комунисти, интернационалисти, глобалисти, терористи, вођа им је био Јосип Броз/порекло и родослов до данас непознати, упркос неколико непотврђених и нејасних тумачења/.
И данас је сва власт у рукама комуниста и њихових служби. У Србији не постоји никаква опозиција! Једина опозиција је Краљ!!! Помирења Срба и Комуниста нема и не треба да буде. Нека свако на вагу стави шта је урадио и за које циљеве се борио. Што ономад рече Ранко Јововић, нек му је лака земља, “Аугијеве штале комунизма, последње брозовско смеће”.
С вером у Бога за Краљевину Србију…
Popo- https://www.delfi.rs/_img/artikli/2015/03/milosevic_-_jos_nije_gotovo_v.jpg
*****
Аутора текста не знам. Не разумем ни откуда му поров, да “брани” професора Антонића, и да га објашњава..када он заговара мирење, са аутошовинистима, јер су нам- “браћа и сестре”, а све да нам помогу да опстанемо, као народ!! Тешко да може, парадоксалније.Како год- мислим да је поређење и уопште спомињање, генерала Младиће, био окидач, толико негативних реакција. И не само овде, већ на сваком сајту на који је текст пренешен. Јер, историја г. Младића је и наша, текућа, и са тим се не треба играти.
Patriota moze biti svako, bez obzira na naciju i veru, patriotizam je gradjanski, a nacionalizam vec uvodi ekskluzivnost unutar patriotizma, pa tu patriotizam vise nije dovoljan, “jeste on patriota, ali nije Srbin i pravoslavac…” ,vaznije je poreklo, nacija i vera, koji postaju neki garant moralne ispravnosti, dok su drugi, ma koliko bili patriote, uvek sumnjivi, uvek moraju da dokazuju “lojalnost”, zato nacionalizam uvek ide sa lojalizmom, ali tu se dogadja sustinski preokret, pa se ono “jeste on patriota, ali…” automatski pretvara u “jeste on Srbin i pravoslavac, ali…”.Lojalnost, unutrasnjom logikom pojmova, polako istanjuje pojmove i “patriotizma” i “nacionalizma” i ostaje samo pitanje ko je kome lojalan, pa se nacionalizam neumitno pretvara u oligarhizam.Zato nije cudo sto se nacionalisti lako pretvaruju u antinacionaliste, jer su oni izvan svega oligarhija za koju je kljucna lojalnost, unutar oligarhije ili prema spolja (u kolonijama).
To pokazuje da su pojmovi “patriotizma” i “nacionalizma” teorijski suvisni, u smislu objasnjenja, Narodna doskocica “ja sam nacionalista, ali nisam sovinista” koju je neko izrekao i koja se sada ponavlja kao nekakva mudrost, samim nacinom na koji egzistira, parolaskim mantranjem, pokazuje svoju ispraznost.Teorijski su suvisni, jer kada dodje do rata, svaki gradjanin ima iste obaveze i duznosti i snosi sankcije za njihovo neispunjavanje, kao gradjanin, za patrotizam i naciju niko ne pita.Pojmovi “patriotizma” i “nacionalizma” tu nisu potrebni.Ali, oni su potrebni da zamute, i samo tako pokazuju svoju pravu prirodu (konacno, ljudi su pod parolom “nacionalizma” odbijali da se bore za “komunistu Milosevica” i bezali od mobilizacije)
КРВАВИ ОБРАЧУНИ МЕЂУ ЗАГЛУПЉЕНИМ И ОПСЕНУТИМ КОМУНИСТИМА-ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТИМА
“Што се тиче анти-српске политике Броза и његове клике, у њу не би више требало да сумња ниједан иоле образован Србин” – Светозар Поштић
Имајући у виду да је Комунистичка интернационала успела да ликвидира извесне комунисте-интернационалисте као „фракционаше, мењшевике, троцкисте, бухариновце и друге непријатељске елементе“ унутар Паритје, међу којима су били између осталих заглупљених и опсенутих комуниста-интернационалиста Коста Новаковић, Сима Марковић, Филип Филиповић, Благоје Паровић, Петко Милетић…
За комунисту-интернационалисту Петка Милетића, једну од најкрупнијих фигура КПЈ, речено је , да је „он уклоњен као опасан за Партију и њезино јединсто,
као туђ и анти-партиски елеменат, који више никада неће моћи наставити свој
злочиначки рад…“ (Види: „Комунист“ – Орган Покрајинског Комитета КПЈ за
Србију, год IV, бр. 3-4, стр. 8; „Пролетер“ – Орган ЦК КПЈ, год. XV, мај-април 1939, стр. 9).
Шта су хтели тзв. „непријатељи“ међу комунистима-интернационалистима, одговорио је великохрватски хегемониста, робовласник, који је продао капиталистичком западу више милона радника-гастарбајтера као „марксистички вишак вредности“ Јосип Броз Тито – алијас Јаромир Хавличек, пилигрински фратар и папин ПОЧАСНИ КАНОНИК цркве св. Јеронима у Риму, који се налазио у време шпанског грађанског рата међу пилигринским фратрима поклоницима тзв. „СВЕТЕ ГОСПЕ ФАТИМСКЕ“ у чланку „Стање у партији“ где између осталог, стоји:
„Они су хтели обезличити Партију, ослабити њен утицај и контролу над радом на појединим секторима, где су чланови Партије требали да раде. Они су код тога и искоришћавали своје легалне позиције…“(Види: Јосип Броз Тито, Стање у партији, „Пролетер“ – Орган ЦК КПЈ, година XVI, јануар-фебруар 1940, стр. 5).
У чему су биле грешке и недоследности и одсуство смисла за једноумне, идолатриске, рајетинске, интернационалистчко-комунистичке eксперименталне фразе и пароле извесних „фpакционаша, мењшевика, троцкиста, бухариноваца и других непријатељских елемента“ унутар Комунистичке Партије Југославије? Грешке су свакако биле у овоме, како то тумаче извесни заглупљени и опсенути комунисти-интернационалисти:
„Бољшевизам се развио и ојачао у борби са свим могућим скретањима од
марксизма-лењинизма унутар Партије. Бољшевици су стално водили борбу на два фронта – против десног и „левог“ опортунизма. Они су се жилаво борили против свих непријатеља радничке класе, – мењшевика, троцкиста, бухариноваца и других. „Левичари” се познају по томе што много фразирају, праве се револуционарнији чак и од саме Партије, њима ништа није довољно револуционарно. Једном речи они критикују Партију и с „лева“. То су разбарушени ситнобуржоаски елементи, махом интелектуалци. Такви људи су или троцкисти или су наклоњени троцкизму. Десни опортунисти иду по линији најмањег отпора, њима је свака одлука Партије „страшна“ сувише револуционарна, они бремзају активност Партије и њену борбеност и акцију способности. Међу десним опортунистима има и оних корумпираних елемената из радничког покрета и бирократа. И носиоци десног опортунизма потичу из редова ситнобуржоаских интелектуалалних елемената. „Линија“ и једног и другог опортунизма доводи до истих резултата. И десничари и „левичари“ својим радом скрећу раднички покрет с правилног пута и стављају га у службу класног непријатеља. Та два облика опортунизма само се по форми разликују, а суштина им је иста.
Десни и „леви“ опортунисти да би се борили против Партије, стварају своје групе и фракције, они настоје да створе Партију у Партији. Будући да се не слажу са политиком Партије и Коминтерне, фракционаши немају куда већ морају да пролазе оквир партијске дисциплине, нарушавају јединство Партије, стварајући групице својих једномишљеника помоћу којих хоће да наметну Партији своју политику. Овако су радили контрареволуционари троцкисти, бухариновци, бандлеровци у Немачкој, док се коначно нису изродили у отворене непријатеље радничке класе и њене Партије. Тако су радили опортунисти у нашој Партији. КПЈ су више година разарале фракцијске борбе које су водили десни и „леви“ опортунисти. Благодарећи помоћи Коминтерне Партија је успела сда се ослободи свих ових типова који су случајно ушли у Партију, а једно време су се налазили чак и у руководству. Сада су сви бивши фракционаши (Сима Марковић), изван Партије, избачени као непријатељи радничке класе. Данас је наша Партија јединствена окупљена око свога Централног Комитета под чијим се руководством успешно развија рад наше Партије. Јединство наше Партије омогућило јој је да организује данашњи народно-ослободилачки покрет и да доведе наше народе у борбу против окупатора и домаћих изрода.
Борба на два фронта – десног и „левог“ опортунизма јесте један од унутрашњих закона развитка радничке Партије…“ (Види: Какво је устројство Комунистичка парија? Издање Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, 1942. године).