То не значи да је Ђукановић поражен. Он је дигао улог, отворено проглашавајући Москву непријатељем. Али, он се у својој осионости намерио на много више силе но што је Москва

Светосимеоновска литија у Подгорици, 29. 2. 2020. (Фото: Владимир Павићевић)

Како је конципирано најновије пропагандно „поливање“ протестних литија у Црној Гори?

Кренимо од интервјуа Гласу Америке који је, 13. фебруара, дао Мајкл Карпентер, представљен као „бивши званичник Пентагона и садашњи директор Пен Бајден центра“. Ево његових главних теза:

• „Ситуација у ЦГ је део пропаганде и кампање дезинформисања коју води Русија. (…) Постоји јасан руски утицај у противљењу том закону“.
• „СПЦ је коришћена као алат ‘меке моћи’ за промоцију српских и руских интереса у региону“
• „ЦГ је једна од малобројних примера мултиетничких демократских држава“; међутим, „Русија жели да смени актуелну власт и да на власт дођу неке проруске опозиционе групе“, како би „ослабила НАТО“.
  

  Мајкл Карпентер (Фото: Мила Ђурђевић/РСЕ)

Недељу дана доцније (20. 2), за Глас Америке говорио је и заменик помоћника америчког државног секретара и специјални изасланик за Западни Балкан Метју Палмер. Ево његових главних теза.

• „Било је много дезинформација око закона. Јако смо забринути када чујемо шта долази из руских извора који често користе српске (медијске) посреднике. Многи извештаји које су урадиле компетентне институције у ЦГ, идентификовали су огроман број намерних дезинформација, лажних вести. То је намерна провокација и сматрам да одговорност за то највише лежи на Москви“.
• (на питање: „Да ли Русија користи СПЦ за промовисање својих интереса“) „Сигурно мислим да је то ризик“.
• „Руси виде овај закон као прилику да направе раздор између Србије и ЦГ, да повисе тензије. Ми (САД) желимо да видимо мир, хармонију и сарадњу у региону, Руси свакодневно раде на томе да продубе и повећају те разлике и поделе“.

Метју Палмер (Фото: European Western Balkan)

Дакле, оба америчка службеника износе три тезе:

1. протестне литије изазване су и подстицане дезинформацијама, иза којих стоје Руси;
2. СПЦ је оруђе Русије и српског национализма;
3. циљ је да се обори демократија и на власт доведу промосковски и пробеоградски политичари.

Дан после Палмера и Ђукановић је изашао с истоветном реториком.

Он дотле није спомињао Русе. Нападао је СПЦ и великосрпски национализам, али не и Русију. Истина, Министарство одбране је, 21. јануара, објавило да је „ЦГ под хибридним утицајем Србије и Русије“. Али, то је била генерална констатација, без директне оптужбе да Русија стоји иза литија.

Месец дана доцније, пошто су Карпентер и Палмер већ то учинили, Мило Ђукановић је по први пут прозвао Русију, држећи се исте троделне пропагандне матрице:

• „Организатор протеста против државне политке ЦГ је СПЦ“ (овде 1:45). „Ријеч је о грубој манипулацији“ (2:15), а „манипулација још увијек траје“ (2:56); „ријеч је о једном грубом покушају фалсификовања историје и једноj грубој манипулацији“ (28:37).
• „Разне структуре дјелују против државе ЦГ (3:25). „Прво, ријеч је о просрпској опозицији“ (у ЦГ; 3:34). „Друго, ту су центри великосрпске политике“ (4:06). „Треће, у посљедње вријеме ту имамо и руске политичке интересе, који су анти-НАТО интереси“ (4:30-4:38);
• „Када је ЦГ 2006. обновила независност, владала је поприлична хармонија у политици Истока и Запада, Русије и ЕУ/САД. У међувремену, Русија је артикулисала другачију, анти-НАТО политику. Сада присуствујемо снажној пенетрацији њихових (руских – С. А) глобално политичких интереса на Западном Балкану. Због тога, данас, уз (1) дјеловање црногорске опозиције, (2) великосрпских центара у региону, имамо и (3) дјеловање руске политике са становишта њиховог интереса да спријечи чланство ЦГ у НАТО, или да ревидира такву одлуку, или да оспори пуну интеграцију ЦГ у европски и атлантски систем вриједности“ (4:30-5:41).

Фото: РТЦГ

Недељу дана после овог интервјуа, и Ројтерс објављује изјаву Ђукановића под насловом „Председник ЦГ оптужује Србију и Русију да поткопавају независност ЦГ“ (енг. оригинал овде, прев. овде):

• „Серијом протеста против Закона, које предводи СПЦ, покушава се довести у питање независност ЦГ“; „Не сумњамо да су активирани сви механизми реализације пројекта великосрпске државе и да је ЦГ такође мета“.
• „Ако се питате да ли је ово континуитет (покушаја) уништавања Црне Горе и опструкција њене намјере да настави свој пут ка евроатлантским интеграцијама, у то нема сумње“.
• „Москва је била недвосмислена у показивању својих интереса у текућем (религијском) проблему у Црној Гори“.

Одмах су и београдски атлантистички пропагандисти преузели Карпентер-Палмеров модел дезавуисања протестног покрета у ЦГ преко антирусизма. Рецимо, Миливој Бешлин:

• „Тврдње СПЦ у ЦГ засноване су на фалсификатима и неистинама“;
• „Противљење Закону је само изговор за рушење легалне владе и повратак ЦГ под окриље Србије“;
• „Притисак који долази из Београда не би могао да се реализује без патроната Русије и њене деструктивне балканске политике“.

Ово убацивање руског фактора у монтенегринско-атлантистичку пропаганду одмах су уочили аналитичари који мисле својом главом, и извукли одговарајуће консеквенце:

• „Очигледно, није више реч о једном закону, ни о вери, нити о демократији, чак не ни о ЦГ или Косову; све време је реч о Русији и борби против њеног малигног утицаја, и о пацификацији Србије као наводне испоставе тог утицаја“.
• „Ђукановић после разбуктавања протеста није устукнуо, напротив, заоштрио је реторику против Срба и српског национализма, Београда и Москве. Очигледно иде на изнуривање, односно чека постепено гашење литија и протеста у целини“.

Један политичар, који има доста непосредног искуства у раду с вашингтонском администрацијом, рекао ми је: „Американци не смеју да пусте Ђукановића низ воду, мада би то сад радо учинили. Ђукановић тек што је увео Црну Гору у НАТО. Његово би одбацивање, у овом тренутку, било порука за друге политичаре, који своје земље гурају у НАТО, да ће их се САД лако одрећи. То Вашингтон себи не сме да дозволи“.

Истицање застава НАТО и Црне Горе (Фото: Стево Васиљевић/Ројтерс)

Дакле, враћају нас у хладноратовско време, када је сваки локални диктатор могао да оптужи своје опоненте да су комунисти, док се Вашингтон држао логике: „He may be a son of a bitch, but he‘s our son of a bitch“.

Међутим, побуна народа у ЦГ одвећ је далеко отишла, да би се могла зауставити јефтином хладноратовском пропагандом. Процес еманципације црногорског друштва од Ђукановићеве ауторитарне монтенегризације иреверзибилан је. Гусеница је постала лептир, а од њега се више не може тражити да опет пузи.

То не значи да је Ђукановић поражен. Он је дигао улог, отворено проглашавајући Москву непријатељем. Али, он се у својој осионости намерио на много више силе но што је Москва. А ту баш не помаже превише вашингтонски кишобран.

На крају, поука и за Србе у БиХ. Када човек види шта све доживљавају Срби у узурпираној Црној Гори, на окупираном Косову, или у Независној Хрватској 2.0, тек онда схвати колика је заправо победа стварање Републике Српске. И да 23.184 борца нису пала узалуд. Да нас не дави још и монструм некакве „Босанске православне цркве“.

Опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 1. 2. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: Закон о слободи вероисповести, Миливој Бешлин, Мило Ђукановић, САД и Црна Гора, Слободан Антонић, Срби у Црној Гори, Црна Гора, Црна Гора и НАТО