По мишљењу Ефраима Зурофа, три су геноцида почињена у двадесетом веку: „Велики злочин“ над Јерменима, „Холокауст“ над Јеврејима у Другом светском рату и „Олуја“ над Србима на подручју Хрватске 

Јерусалим, хотел „Голд“, јул 2015.

Слађана Блажић (друга слева), Ефраим Зуроф и остали учесници семинара о холокауста. (Фото: Лична архива Слађане Блажић)

У златном граду на злату изграђене државе, више од пола сата хода од златне куполе Ал Акса џамије, у хотелу позлаћеног имена, нас тридесеторо Срба, представника две српске државе – Републике Српске и Србије – имали смо прилику да из прве руке чујемо сведочење човека који је живот посветио улажењу у траг, хватању и процесирању пред судовима злочинаца из Другог светског рата, оних који су суделовали у геноциду над Јеврејима. Ефраим Зуроф, директор центра Симон Визентал, започео је своје предавање: „Знам да ћете ме ви разумети. И да ћете веровати мојој неверици од пре седамнаест година.“

Јужна Америка је по завршетку петогодишњег покоља четрдесетих година прошлог века доживотно угостила још неутврђен број звери рођених у Европи и уписаних у матичне књиге под људским именима и презименима. По речима нашег предавача и саговорника, њих стотину и двојица чија је пребивалишта (махом у Аргентини) лоцирао, а потом – да би потврдио да се ради о онима које је желео извести пред рођаке и потомке својих жртава – слао новинаре на њихова врата да их интервјуишу и питају да ли су они баш ти (именом и презименом) добијао је увек један од два до тад забележена одговора.

Ратни злочинци довољно дрски да доживотно задрже податке из крштенице и користе их тамо преко океана, рекли би: „Да, то је моје име, али ја нисам човек кога тражите иако имамо исто име и презиме.“ За разлику од „храбрих“, било је и оних који су „купили“ туђе животе и када би их неко непознат ословио онако како су их знали у Европи, бунили би се речима: „Не, ја се не зовем тако, погрешили сте адресу!“.

Пола сата по уласку у конференцијску салу, крупан и веома смирен човек, господин Зуроф, застао је усред приче и сео. „Динко Шакић.“ Изговорио је ове две речи као да тек сад, по први пут, помиње зло. Јер, од њега је доживео да упитан да ли је он тај који је заповедао да се у Јасеновцу муче и убијају Срби, Јевреји и Роми, одговорио: „Јесам, али ми је жао што нисам завршио посао до краја.“

По сведочењу Ефраима Зурофа, требало је одлучити у којој држави ће бити суђено Динку Шакићу. Изабрана је Хрватска, са циљем да искази сведока оптужбе освесте тамошњу јавност и суоче данашње генерације са истином о својим прецима и историји како се више никад не би поновили злочини почињени за време НДХ. А шта се у стварности збило?

Полазници семинара о холокаусту у центру Јад Вашем

Ефраим Зуроф је са супругом допутовао у Загреб јула 1998. године и прве вечери, у холу хотела у коме је одсео, чуо одушевљене повике: „Динко Шакић!“ Група младића седела је у холу хотела и гледала утакмицу између Хрватске и Немачке, узвикујући име злочинца сваки пут када би фудбалери Хрватске пришли противничком голу.

Таква атмосфера владала је на улицама Загреба све време боравка господина Зурофа у главном граду државе која је требало да се суочи са својом срамотом оличеном у делима злочинца, чијем суђењу је присуствовало више од седамдесет новинара из земље и иностранства. А у судници? Осуђеник који се смешка, судија који дозвољава присуство неоусташа, сведоци које адвокати одбране исмевају, а присутни звижде док преживели износе сећања о ономе што треба заборавити. Епилог? Осуда коју ипак није било могуће избећи, смрт у затвору, сахрана којој је присуствовало више стотина људи и порука велечасног да би сваки поштен Хрват требало да се поноси Шакићевим именом.

Предвиђена три сата разговора о зверствима у логору Јасеновац била су недовољна за предавача који је желео да одговори на сва наша питања. А моју маленкост интересовало је мишљење господина Зурофа о геноциду над Србима у Хрватској.

Термин геноцид усвојен је на заседању Генералне скупштине УН 1946. године и означава међународни злочин намерног потпуног или делимичног уништавања националних, етничких, расних и религијских група. Спада у најтежу врсту злочина против човечанства и по мишљењу нашег саговорника три су геноцида почињена у двадесетом веку: Велики злочин (систематско и континуирано етничко чишћење, протеривање и масовна убиства извршена над припадницима јерменског народа на подручју Османског царства током Првог светског рата), Холокауст (геноцид над Јеврејима у Другом светском рату) и Олуја (завршна акција чишћења и уништења Срба на подручју Хрватске започета још за време НДХ).

Полазници семинара на пријему у амбасади Србије (Фото: Амбасада Србије у Израелу)

Дружење са Ефраимом Зурофом завршило се касно у ноћ, разговором из кога је, нажалост, свако од нас извео исти закључак.

Слађана Блажић је 2015. године похађала семинар о холокаусту за наставнике и просветне раднике из Србије и Републике Српске, у организацији Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и Међународне школе за изучавање Холокауста при Меморијалном центру „Јад Вашем“ у Израелу

Categories: Противу заборава

Tags: Јад Вашем, Ефраим Зуроф, Министарство просвете, Слађана Блажић, холокауст