Ако се нађе мера између колективног и индивидуалног, у Србији може да се заустави атомизација друштва и стварање потрошачког друштва човека-масе

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

Као деца, док градимо своје „ја“ и своју личност, у свом телу, постајемо егоисти и себични, али у нама постоји „глас“ савести који можемо да (не) слушамо, затим добро васпитање од стране родитеља и добри узори из околине и историје, тако да појединац може да осети љубав, да научи да није добро бити егоиста и да буде од оних који се жртвују за друге. Нека деца никад нису била, или веома рано престану да буду, размажена. А неки људи имају особине размаженог детета и кад одрасту – до краја живота остану заробљени у свом телу, младалачким фантазијама и сујети света – постану егоманијаци који прецењују сами себе и једино сами себе воле, па зато не знају где је тачно њихово место у овом свету.

У прошлости, пре појаве струје, аутомобила и интернета, размажених људи било је много мање него данас. Услови живота били су много тежи, чак и за оне најбогатије, постојало је духовно васпитање и много здравих породица испуњених љубављу, тако да су деца раније сазревала и нису била толико аутистична, напротив, била је танка линија између личног и колективног, постојао је дијалог са Другим – поштовала се хришћанска заповест да љубиш ближњег свог као самог себе, и да се жртвујеш за ближње. Са таквим васпитањем, деца су раније сазревала у здраве личности, јаке карактере, одговорне, моралне и вредне људе, и живели су за нешто више од свог „ја“. Зато је било доста таквих људи у свакој генерацији.

У последња два века, са сваком новом генерацијом све је више размажених и лењих људи. Људи су постали и физички и интелектуално лењи и верују да се цео свет око њих врти. Некад, људима није било тешко да по блату ходају данима од тачке А до тачке Б, данас је људима проблем да пешаче пар километара, ако пада киша не излазе из куће, итд. Кад није било струје и интернета, деца су читала књиге, размишљала о философским и теолошким проблемима, учили су занате и разне вештине, а данас већини људи не жели да чита дуге текстове и књиге, многи су толико неспособни да не знају да замене сијалицу у кући или на ауту, итд. Мушкарци су били мушкарци, жене су биле жене, зато је било више правих домаћина и правих домаћица. Наравно, није ни тада све било добро, као што ни није данас све лоше. Некад, кад су људи били чвршћи, парадоксално, било је више колективиста, а данас је немогуће да се појаве пионири – данашњу децу нико не може униформисати. Када гледате децу која се не одвајају од телефона, помислите да су сви исти и сви зависни од телефона, али и међу том децом расту будући генији и духовници. Дакле, и у генерацијама које долазе појавиће се велике личности, добри родитељи, вредни људи… Ако се нађе мера између колективног и индивидуалног, у Србији може да се заустави атомизација друштва и стварање потрошачког друштва, не морамо да се враћамо у негативни патријахализам и не морамо да ширимо негативни или радикални феминизам и трансхуманизам, итд.

Радничка улица шездесетих година, Чукарица, Београд (Фото: Фејсбук страница Црно-бели Београд)

Припадам генерацији која је живела и у доба СФРЈ и имао сам прилику да одрастем поред људи који су рођени и живели у Краљевини, да научим нешто од њих и да сазнам како је изгледао живот пре него што су путеви, аутомобили, струја и телефон стигли у сваки град и свако село. Сећам се како је изгледао живот пре појаве интернета и мобилних телефона, и распадања традиционалне породице. Са друге стране, добро познајем и генерације људи који су рођени после распада СФРЈ, или, децу и људе који од малих ногу знају за струју и интернет, а не знају како је изгледао живот пре тога. Те две генерације људи – рођених у Краљевини Југославији и после распада СФРЈ – не познају једна другу. Моја генерација је упознала обе, јер су једни поред нас умирали, а други су се рађали. (Под мојој генерацијом подразумевам минус-плус неколико годишта у односу на моје годиште.) Та генерација сад улази у пету и шесту деценију живота, у доба кад је човек психофизички најјачи (и већина има децу, која још нису одрасла) и она ће највише утицати на уређење државе и систем вредности у наредних пар деценија. У тој генерацији треба да дође до равнотеже између традиционалног и модерног. Они старији били су превише конзервативни, нису познавали свет, имали су отпор према модернизацији или су некритички прихватали модернизацију, а млади су превише модерни и не схватају довољно колико је важна традицији, или шта је права традиција. Без правог ауторитета нема правог васпитања и грађења здраве личности.

Што се тиче развоја света, нисам оптимиста, што се тиче развоја Србије и српског народа, нисам песимиста. Верујем да у мојој генерацији има довољно људи који су се формирали као здраве личности кроз традиционално васпитања, иако има много и оних који су пали. Ипак, нема толико размажених људи и због васпитањa и зато што смо прошли кроз ратове и санкције. Такво детињство и одрастање нису имали људи, из исте генерације, из већине евроатлантских држава, па ни наши вршњаци који су рођени у расејању и имали удобно детињство и сад су постали део потрошачког друштва или човек-маса. Таква искушења су прави тест личности. Личност се постаје уз много труда и самодисциплине.

Фото: Фејсбук

У мојој генерацији, мало је оних који никад нису путовали у неку другу државу, неки су се школовали на Западу, па су се вратили у Србију, неки су одлазили на пар месеци или пар година у иностранство да раде, па су се вратили, а неки живе у Србији и раде за фирме из иностранства. То значи да моја генерација добро познаје и свет и нове технологије, што је недостајало претходним генерацијама. Сада треба уклопити модерно са традицијом, која нам је остала од наших очева, мајки, дека, бака, прадеда, прабаба, стричева, ујака, тетки…, а коју су они усвојили од својих предака и која се дуго преносила са колена на колено без великих промена. Велике промене настају од друге половине 20. века, посебно од почетка 21. века. Гуши се традиција, шири се атомизација, све је мање здравих породица и здравих међуљудских односа. Да ли ће цео свет постати једно велико потрошачко друштво, у коме ће да царује човек-маса, лењи и безлични људи, отуђени и од природе? Да ли Србија може да буде једна од оаза у таквом свету и да сачува све што је добро из наше традиције?

Од генерације којој припадам зависи да ли ће доћи до промена у образовању и васпитању деце – да ли ће већину чинити маса безличних и размажених људи који живе од данас до сутра и само траже „хлеба и игара“, или ће већину да чине зрели и одговорни људи, који немају проблем са својим идентитетом и својим пореклом. Дакле, питање је да ли ће свака следећа генерација да буде све гора, или ће се зауставити процес пропадања, тако што ће у свакој следећој генерацији бити више здравих и јаких личности, а мање размажених и лењих људи који се стиде традиције. Од моје генерације зависи да ли ће успети да пренесе оно најбоље из традиције наредним генерацијама и како ће се спроводити модернизација – како ће се уклопити модерно и традиционално. Да ли генерација којој припадам може да исправи грешке генерације која чини већину у владајућој елити (тзв. „деце комунизма“), а то су људи образовани, васпитани и формирани као личности у титоизму и загледани у Запад, тј. у постојеће политичке теорије или идеологије? Ако ми паднемо, генерације које долазе изгубиће везу са претцима и традицијом, тј. здравим и моралним васпитањем.

Categories: Да се ја питам

Tags: Никола Варагић, Србија, српско друштво