Никола Чобић: Ултимативни мазохизам

Било какво признавање тзв. државе „Косово“ зарад обећања уласка Србије у једну такву организацију каква је ЕУ заиста је ван сваке памети

Актуелна је информација, коју је председник лично пласирао, да се Србији спрема „понуда“ (читај: ултиматум) која се не сме ни одбити ни прихватити. Иде се чак и дотле да се она пореди са аустроугарским ултиматумом из 1914. Наиме, понуда је названа „Ахтисаријев план плус плус“, и састоји се од притиска на Србију да прихвати коначно решење за статус Космета, дакле Ахтисаријев план са неким додатним уступцима (то је оно „плус плус“). Ти „уступци“ се углавном састоје од некакве широке аутономије за север Космета, као и чврстог обећања земаља „Квинте“ да ће Србију што пре увести у ЕУ. Да ли је ова информација политичка предизборна игра председника и његове клике или је западњачка игра тренирања строгоће, или оба по мало, не зна се поуздано. Све опције су могуће, и све игре већ више пута одигране.

Иако добар део јавности или не верује у ово или не би пристао на овакву превару (чија год да је), у неким српским круговима (и то значајним делом оним који су начелно против ове власти) ова информација је дочекана са одобравањем, уз већ прежвакану флоскулу: „Ево нам коначно прилике да се већ једном отарасимо косовског терета и кренемо напред ка Европи.“

Већ је и београдским врапцима јасно да Србија једноставно никада неће ући у Европску унију. Чак и да учини све што се од ње захтева (а ти се захтеви константно и бескрајно мењају и проширују), чак и да призна тзв. државу „Косово“, да се одрекне Републике Српске, уведе санкције Русији, испуни сва поглавља, „уреди“ државу по свим стандардима ЕУ, искорени криминал и корупцију, призна тзв. „ЦПЦ“, прими све мигранте на свету… ма и да 7 милиона Срба дуби на трепавицама, Србија једноставно никада неће постати члан ЕУ.

Никола Чобић (Фото: Лична архива)

За то постоји неколико разлога. Први је, ЕУ једноставно нема потребу за тиме. Све власти од 2000. до данас су се потрудиле да максимално подиђу ЕУ тако да су широм отвориле врата и за политичаре и медије и фирме из ЕУ, тако да ЕУ из Србије већ увелико црпи СВЕ што им је потребно, без да имају икакву техничку одговорност према Србији. Другим речима, српско тржиште је практично поклоњено ЕУ фирмама и банкама, као и медијски простор, а држава Србија им плаћа огромне субвенције тако да они српско тржиште и јефтину радну снагу имају на „извол’те“. При томе, захваљујући свеприсутности у свим слојевима друштва, од медија, преко лобиста, до фирми, странака, интересних група, ЕУ практично потпуно контролише и одређује политичка и медијска кретања на српској сцени. На власти је увек и искључиво онај чије деловање иде у корист ЕУ – од Ђинђића до Вучића. Политика је иста колико год се имена мењају.

Други разлог јесте то што је ЕУ у дубокој кризи и сва је прилика да из ње неће изаћи у облику у којем сада постоји. Дубина те кризе се заташкава и крије од јавности, као и чињеница (на коју указују скоро сва објективна истраживања) да бар половина од 500 милиона грађана ЕУ не жели да буде у ЕУ. После шока од Брегзита, ЕУ је у огромном страху да се још нека земља не усуди да прати Британију и чине све да ствари приказују ружичасто. Криза у ЕУ је политичка, економска, банкарска, мигрантска, безбедносна, културна, друштвена, па чак и здравствена, и на свим пољима на којима би ЕУ требала да блиста, да докаже свој смисао постојања, она практично пада, без икаквог плана и идеје како да све те кризе преброди. Даље примање било којих чланица би била додатна катастрофа, трошак и ризик, и унело би још више незадовољства и негодовања у унију која већ сама собом није ни приближно задовољна. Дакле, ЕУ жели да Србију држи у шаци, да је склони од утицаја других центара моћи (пре свега Русија, али им Кине), али ЕУ не жели да Србију прими као чланицу. То је евидентно.

Треће, колико год се Србија трудила, и колико год испуњавала СВЕ захтеве, ЕУ ће УВЕК Србе и Србију видети као „мале Русе“ и као такве као потенцијалну претњу. Чак и да се Србија потпуно одрекне Русије, да се одрекне Православља, уведе енглески језик као званичан и забрани ћирилицу, Срби би и тада били гледани као опасност. То је једноставно чињеница. Према томе, ЕУ се труди да пацификује Србе, да их држи под контролом, и отуда сво медијско испирање мозга, притисци, обећање, игра топло-хладно, штап и шаргарепа стратегија. Држати Србе залуђене Европском унијом, а суштински подаље од ње, стратегија је која успешно функционише већ близу 20 година.

Због тога је изузетно важно да јавност ово увиди што пре, да престане да се одушевљава Европском унијом и да на њу гледа као на нешто иоле позитивно. Она то није. Организација која влада читавим континентом, чија шака хиперсујетних корумпираних лажљивих бирократа и опортуниста одлучује о судбини пола милијарде људи, не може да буде ништа осим огроман цивилизацијски корак назад за цео европски континент. Не можемо ни као држава ни као друштво да кренемо напред, да се отарасимо садашње гарнитуре политичара на власти и у „опозицији“ (подједнако залуђеној ЕУ), да направимо места новим људима и новим идејама, и да ЗАИСТА почнемо да уређујемо земљу по нашој вољи, све док не се не отарасимо те болесне заблуде о Европској унији као нечему позитивном. Она то није и не може ни да буде. Није за то ни смишљена.

Стога, било какво признавање тзв. државе „Косово“, било какво одрицање од највеће српске светиње, од сопствене душе, од смисла постојања целог нашег народа, зарад обећања (дакле, они чак не нуде ни улазак, већ само „чврсто обећање“) уласка Србије у једну такву организацију каква је ЕУ заиста је ван сваке памети. Одрећи се свега, одрећи се себе, а заузврат „добити“ наношење додатне штете свом народу и држави чланством у једној таквој штеточинској и силеџијској организацији, равно је крајњем бесмислу. Ултимативни мазохизам.

Дани пролазе, а ми смо још увек омађијани безалтернативним европским путем. А пут је све блатњавији, клизавији и бесмисленији. Као и сваки пут за стоку.



Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , , , ,

3 replies

  1. Fenomenalno, ogoljeno do kraja.
    Glavni problem i dalje ostaje – kako ovo da dopre do kolektivne srpske svesti.

    Свиђа ми се

  2. Управо тако, господине Чобићу. Скоро па ме срамота да вам пишем комплименте. Ето, већ четврт века се питам како је могуће да ове ствари нису кристално јасне сваком Србину, на свих 6 континената, у свако доба дана?

    Свиђа ми се

  3. Ово је, што би се рекло, овејана суштина. А што се тиче тога како да ово стигне до колективне свести, сама чињеница да је овај текст написао млад човек, уверава ме да бојазни нема. Наша деца знају. Дешавања у Црној Гори доказују да је дух српског народа итетако виталан, иако је последњих деценија изгледало да је на издисају. Предубоки су светосавски корени овога народа да би једна склепана квазидржава којом владају банке, без духовног јединства и кохезије, при томе у распаду, могла да нас натера да се одрекнемо своје територије коју су нам на правди Бога отели. Преживели смо векове турске окупације, унијаћење, аустромарксизам и титоизам. Ако су великаши преверавали и „бијесна се братства истурчила“, народ није. Нисмо заборавили своје крсне славе ни Косовски завет. Нека гледају данашњи српски властодршци како је поражен и понижен до јуче неприкосновени господар Црне Горе док му младост земље којом влада два месеца пева о Косову, бранећи своју Цркву и свој српски идентитет. Слободан Јовановић је својевремено, пишући о Александру Обреновићу, рекао једну велику истину: „Народ није кутија лутака, већ један слабо ограђен зверињак“. Дај Боже да наши властодршци не доведу себе у ситуацију да се у истинитост те мисли увере на сопственој кожи.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s