Заборавивши славенизме, изгубили смо културноисторијску везу са целом једном епохом у развоју српске духовности

Рајна Драгићевић (Фото: Лична архива)

Од сто педесет хиљада речи савременог српског језика које су обрађене у шестотомном Речнику Матице српске, само две стотине је оних које уза се имају ознаку да потичу из црквенословенског, рускословенског или руског језика. Овај изненађујући податак изнео је професор русистике Богољуб Станковић, додајући да је број позајмљеница само на слово А у овом речнику три-четири пута већи од укупног броја славенизама у целокупном Матичином речнику и да има више турцизама само на слово А и Б од укупног броја славенизама у свим томовима овог речника.

После победе Вукове реформе, у српски књижевни језик ушла је народна лексика, а избрисан је и заборављен лексички слој славеносрпског језика, који су сачињавале српскословенске, рускословенске, руске и српске народне речи. Славеносрпска лексичка мешавина живо се користила у књижевном језику током друге половине 18. и прве половине 19. века. Заборавивши славенизме, изгубили смо културноисторијску везу са целом једном епохом у развоју српске духовности.

Немали значај у успостављању покиданих веза с нашом језичком прошлошћу има Матица српска, под чијим окриљем се израђује Речник славеносрпског језика. Матичини сарадници, историчари српског језика – Исидора Бјелаковић, Ирена Цветковић Теофиловић, Александар Милановић, Милена Зорић и Јелена Стошић – израдили су, 2017. године, Огледну свеску Речника славеносрпског језика, у којој су широј публици одшкринули врата у лексичко богатство овог језика који смо напустили, али и једне надахњујуће културолошке парадигме која се, између осталог, огледала и у бројним вербалним формама учтивог понашања.

Просветитељски дух славеносрпске епохе оличен је у великом броју апстрактних именица забележених у Речнику: „вниманије”, „воображеније”, „воспитаније”, „воспоминаније”, „воспријатије”, „движеније”, „двоумије”, „дејствије”, „достојаније”, „жестокосердије”, „зверонаравије”, „злополучије”, „знаније”, „изабраније”, „изјатије”, „почитаније”.

У заборав су отишле и многе речи са сасвим прозирном творбеном структуром и значењем: „безрасудан” (који без довољно размишљања доноси одлуке), „бешчеловечан” (нечовечан), „богатодаровит” (који је веома дарежљив), „велеречије” (красноречивост), „зверонаравије” (необузданост, окрутност, свирепост), „краснонаравије” (доброта, племенитост), „распутица” (место где се пут рачва, раскрсница), „самољубац” (егоиста), „храбодушије” (храброст).

Неки славенизми из перспективе савременог српског језика имају неочекивана значења, а у њиховој семантици често препознајемо утицај руског језика. Очекивали бисмо да именица „безделник” означава лењу особу, међутим, користила се да обележи онога који чини недела, ко је преступник, грешник. Именица „високоумије” није значила висок степен интелектуалних способности, већ „уображеност, надменост”. „Внутрење” није било каква унутрашњост, већ „људска природа, карактер”. Придев „времен” значио је привремен, пролазан; „дејствителан” – стваран, реалан, истински; „љубоименије” се односило на шкртост, тврдичлук; „могућство” на силу, моћ; „неистовство” на бес, јарост, љутину. Необична реч „паметозлобије” значила је „злопамћење”. Именица „прикљученије” многима је позната из наслова аутобиографског дела Доситеја Обрадовића, па се зна да не означава „прикључивање”, већ „догађај, дешавање”.

О задовољству и задовољствима с наслажденијем се могло писати богатим избором лексичких могућности: „угодије”, „удовољствије”, „благополучије”, „задовољство”, „наслажденије”, „сладост”, „сласт”, „сластољубије”, „прелестан”, „наслаждавати се”, „услаждавати се”.

Неким славенизмима били су именовани појмови за које данас не постоје именовања. Тако се повратак кући именовао речју „домувозврашченије”. Такође, требало је назвати особину онога који је достојан љубави, па је за то био задужен придев „љубведостојан”. Познавалац људске душе називао се „срцеведац”. И за чување тајни постојало је именовање – „тајносохраненије”.

Има славенизама толико тешких за изговор да се, вероватно, не би очували ни у другачијим друштвено-језичким околностима. С муком се изговара именица „јестествоиспитатељ” (природњак). Слично се може рећи и за именицу „корабљекрушеније” (бродолом). Замршено је за изговор и именовање за власника брода „корбљепритјажатељ”. Особина онога ко воли награде и подмићивање називала се „мздопремчивост”. Реч „неудобвразумитељно” значила је „неразумљиво, нејасно”, а придевом „притворноулагљив” карактерисала се неискрена особа.

Неки турколози сматрају да у српском народу није било нарочитог отпора према позајмљивању и усвајању турцизама, слично је и с романизмима, а сведоци смо да нам ни англицизми нису мрски. Изгледа да смо само словенске речи протеривали из српског језика. Можда ће се Речником славеносрпског језика Матице српске бар мало исправити та културноисторијска неправда.

Редовни професор на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду

Наслов и oпрема: Стање ствари

(Политика, 24. 2. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: Вукова реформа, Рајна Драгићевић, српски језик