Ако су се некада под Стаљинградом тукли леви и десни хегелијанци, данас смо сведоци тоталног рата којег пред нашим очима воде леви и десни наследници Латинкиних либерала

Извор: Tuzlanski.ba

Својевремено је, некадашњи Министар одбране Драган Шутановац у својим настојањима да објасни зашто је важно постићи договор по питању Косова и Метохије као аргумент на Факултету политичких наука потегао причу о томе да није поштено да „деца из Београда гину тамо негде далеко“, те да није убеђен да би ико, или барем већина из препуног амфитеатра био вољан „да седи у рову са пушком у руци“.

Трудећи се да покаже како издаја коју је ДС тада спремала није израз њихове воље, већ нужности, проистекле из „чињенице“ да ни они који о борби за Косово и Метохију причају ипак нису вољни да за њега гину, Шутановац је покренуо бурну расправу у коју сам се и лично укључио. Пало је ту и неколико грубих речи, па ми је, оставши без аргумената министар у наступу јарости поручио да сам „смешан као Барт Симпсон“. Тих дана, са мном, на истој трибини, бранећи се од лажних оптужби да смо „недостојни историје наше“ била је и неколицина колега и више и мање блиских пријатеља и цимер колега. Пошто је трибина фактички била растурена, а министар, веровали смо, поражен, имали смо разлога за задовољство. Напустили смо амфитеатар подигнуте главе, видно презрени од доброг дела колега које је нарочито погодио мој став да би Ратко Младић био значајно боље решење на функцији коју је тада обнашао Шутановац.

Драган Шутановац (Фото: Н1)

Десетак година касније, ствари су се промениле. Шутановац је отишао са власти, а на његово место дошли су неки други људи, делом и они који су нам, тих истих година када се догађај са почетка приче одиграо, поручивали да треба, ако до тога дође, са пушком и у ровове да идемо. За њима пошао је и добар део мојих пријатеља. Данас, када бисмо били на сличној трибини, стајали бисмо једни насупрот других. Они, листом окупљени око дежурних напредњачких национално-елитистичких кругова бранили би ставове које су ономад нападали. Ја бих опет био „смешан као Барт Симпсон“.

Како то, питао би можда неко… Искрен да будем, немам појма! Може човек ради личне користи, синекуре, доктората, места на факултету, у нечијем кабинету, стана на Дорћолу да се промени, али то још увек суштински не нуди одговор на питање. Све то је само спољашња манифестација много дубљег процеса који се дешава у човековој души, а који није лако схватити и разумети. И сам сам у почетку мислио и… веровао да су неки међу њима, као неоспорно паметни људи, одлични студенти и способни момци потребни тамо неким институцијама и да свој посао, трпећи оно што им се не допада – а што је већина честитог света принуђена да чини – обављају поштено. Са њима сам комуницирао, покушавао чак и да урадим нешто што би локалној заједници у којој живим и појединцима у њој могло бити од користи. А онда се деси да човек схвати да се преварио и да је, када се црта подвуче, Шутановац, десет година касније, у реванш мечу однео своју победу.

Данас, управо они су ти који са висина Београђанке, из разних министарских, факултетских и иних кабинета, из прескупих сала Хилтона продубљују и правдају став Александра Вучића да су Срби народ који много прича о Косову, али да за њега нико није вољан да седи у рову. Да читава ствар буде гора, они то чине позивајући се на традицију, част, поштење, на оно есенцијално у српској националној идеји, трудећи се да нас убеде да упркос свему Шутановац и Вучић нису исто. Јер док је први издају припремао свесно, други, по логици ствари, покушава да се снађе у ономе што му је први оставио. А то је – издаја. У оба случаја, без резерве и задршке.

Ана Брнабић на трибини Националне авангарде у хотелу Хилтон (Фото: Национална авангарда)

Како смо дошли до тога да је Вучић (ако нас већ није купио) успео да нас убеди да су жути издавали зато што су хтели, а он, стављајући тачку на њихову издају, то чини као српски родољуб, невољно и уцвељено јер нема куд, право је питање на чији ћемо одговор, још дуго чекати.

Хронологију тог, да будемо сасвим поштени, не само напредњачког (или боље речено радикалског), већ општег конвертитства могли смо недавно да видимо и у два наставка серијала „Владалац“ који је емитован на „Н1“.

Кроз серијал, телевизија која независност схвата прилично креативно, онако како она жели, имали смо прилику да се још једном упознамо са ликом и делом првог међу бившим радикалима. У добро познатом другосрбијанском маниру, Вучић је током три сата програма третиран као прикривени радикал, прикривени „великосрпски шовиниста“, никада суштински покајани националиста, ратни хушкач… Схватајући истину произвољно, „Н1“ се својски потрудио да забашури чињеницу да напредњачки режим доследно спроводи политику ДС-а, чији је заједнички именитељ „пут у Европу“, да је у погледу издаје Косова и Метохије отишао још даље од ђинђићевске екипе, да је на чело Владе поставио представника ЛГБТ популације, те да је, за напредњачког вакта, у Београду одржано онолико „Парада поноса“ и да без већих проблема у овом граду, који се спрема да постане и европска геј престоница ради и „Прајд инфо центар“.

То што се Вучић дружи са Соросом, са Шредером, Клинтоном, са Блером, за које је некада говорио да ће бити суђени због злочина над Србима, што нема те „крваве ручерде“ са којом се од Бриселског споразума до данас није руковао, измиче као важно у стварању креативне истине на „Н1“. Исто важи и за чињеницу да напредњаке тренутно подржава и ЛДП, чији лидер Чедомир Јовановић са пуним правом констатује да у томе нема места чуђењу, пошто је Вучић тај који је курс своје политике окренуо ка „вредностима за које се бори ЛДП“, односно да није он тај који је скренуо ка политичким вредностима СНС-а.

А. Сорос и А. Вучић (Извор: Демостат.рс)

Једно заједничко имају Вучић и „Владалац“, иста ствар боли и једног и другог: Карловац – Карлобаг – Огулин – Вировитица. Граница које се први одриче, поричући у камеру чак и то да је о њој и говорио: линија због које му, ма колики конвертит био, чувари тековина изворног другосрбијанства ипак на крају дана неће допустити да уђе у соросовски унутрашњи круг.

Ту се враћамо на почетак и суштину ствари. Док најистинскији од свих истинских другосрбијанаца оваквом и сличним емисијама покушавају да Велику Србију претворе у терет којег се, како рече Дубравка Стојановић, Вучић не може тек тако отарасити јер се носи читавог живота, конвертитска машинерија покушава да нас убеди да ономе који олако прелази преко чињенице да је, борећи за границе које ОН никада није споменуо, пао немали број добровољаца бивше му странке, те да истину не дугује само живима, већ и мртвима (што је прилично незгодан дуг), јесте место у друштву које је теоријски до краја објаснио и дефинисао Карл Попер. Тим пре што у њему, баш као и у Кероловој „Алиси“ ништа није као што јесте и најбоље успева оно немогуће. Чак и то да „српског родољуба“ од напада другосрбијанаца брани Јелена Милић (биће да она много боље од мојих бивших другова схвата куда све ово са СНС води…).

У Вучићевој очајничкој жељи да коначно припадне Отвореном друштву (а што подједнако открива како филм, тако и напредњачка реакција на њега коју смо јуче видели на „Пинку“), можда се најбоље огледа целокупна наша трагедија. Мењајући себе, поштапајући се различитим српским десницама, националним авангардама, заветницима и другима, он је успео да преобрази и добар део народа којем припадамо. И у томе се он и његови национални и грађанистички компањони не разликују много не само од чувара другосрбијанске чистоте (нешто као вехабије у исламском свету), него и од свих балканских бивших Срба. Што оно једном рече др Милош Ковић, још од турског вакта бити Србин, значи бити побуњеник, па је отуда и могућност дестигматизације било конвертитство. Бити Муслиман и касније Бошњак, унијат и на крају Хрват, Македонац или Црногорац, а не бити Србин, значи заправо бити добар, цивилизован, спреман за пријем у Отворено друштво. Нама, којима није могуће пронаћи резервни идентитет, намењено је преумљење. Па, иако ћемо се Србима номинално звати, то ћемо суштински престати да будемо.

Признање Косова и Метохије као независне државе које нам се увелико спрема, биће најбољи доказ да је преумљење успело. А када то дође, и бивши радикал ће моћи одахне, јер „Н1“ више неће имати ни један аргумент којим би могла да оспори његову правоверност. Надам се да ће тада и моји бивши пријатељи, колеге и цимери напокон моћи да издувају и посвете се изградњи успешних академских, дипломатских, чиновничких…. каријера, у земљи која ће се можда… Србијом звати.

Својим „Владаоцем“, да подвучемо црту на крају, „Н1“ је најбоље успео да објасни зашто лично не волим ни Вучића ни њих. Њих зато што је о Великој Србији бивши радикал говорио у „тада окупираном хрватском градићу Глина“, а њега зато што пориче да је то говорио. Ако су се некада под Стаљинградом тукли леви и десни хегелијанци, данас имамо прилику да будемо сведоци тоталног рата којег пред нашим очима воде леви и десни наследници Латинкиних либерала. Ко ће у тој борби победити, искрен да будем, није важно. Важно је шта ће од Србије остати када десетковани, и једни и други, коначно положе оружје.

Прочитајте још

• Војислав Тодоровић: Циљ оправдава наслов „Владалац“?

Categories: Судбина као политика

Tags: Јелена Милић, Џорџ Сорос, Александар Вучић, Велика Србија, Владалац, ДС, Драган Шутановац, Друга Србија, Дубравка Стојановић, КиМ, ЛГБТ, Н1, Стево Лапчевић, Чедомир Јовановић, отворено друштво