Илија Ивић није положио никакву заклетву. Он тера лопту. Није на устав Косова* ставио руку и рекао да се заклиње да ће чувати уставни поредак, целокупност и интегритет Косова*
Александар Б. Ђикић (Фото: Соња Ракочевић)
Који је међу вама без гријеха
нека први баци камен на њу.
(Јв. 8,7)
Једна од светлих тачака у мрачним деведесетим на овим просторима био је брзоноги фудбалер Црвене звезде и Олимпијакоса Илија Ивић. Његови брзи „бегови по крилу“, „контре“ и скокови и данас се памте.
Један други фудбалер истог имена и презимена узбуркао је ових дана, мање фудбалску а више свеколику јавност. Наиме младић по имену Илија и презимену Ивић, који се родио и живи на централном Косову, добио је позив да заигра за репрезентацију Косова*. Било је таквих позива и раније, али су се косовски младићи захваљивали на њима. Галантно су их одбијали, знајући да би прихватањем таквих „непристојних понуда“ допринели привиду мултиетничности које косовске власти упорно желе да постигну, и да се представе свету као „рај на Балкану“.
Овај Илија је позив прихватио. То је изазвало буру негодовања и осуда не само међу Србима са Косова и Метохије, него и много шире, а друштвене мреже су се упалиле. Дошло је до утркивања ко ће у осуди бити оштрији у игри „држ`те лопова“ илити у конкретном случају „држ`те издајника“.
Да се одмах разумемо, не слажем се са одлуком овог младог човека, али ми је сва та атмосфера око његове осуде постала помало дегутантна, огавна.
Ми свакодневно пред очима имамо барем по један гест у области политике, културе, уметности, дипломатије, па и спорта који би заслуживао далеко оштрију осуду, али ње нема. У случају голобрадог дечака, она је ту и врло је оштра. Како је то могуће?
Извор: ibalkan.net
По свему судећи, осуђивањем геста овог младића ми много више говоримо о себи. У ствари, показује се да смо склони да осуђујемо, поготову јавно, само оне који не могу да нам врате ударац. Оне који не могу да нас казне. Оне који нису опасни.
Ивић није положио никакву заклетву. Он тера лопту. Није на устав Косова* ставио руку и рекао да се заклиње да ће чувати уставни поредак, целокупност и интегритет Косова. Не, он тера лопту. Неки други, које јавност не сме ни попреко да погледа, јесу се заклињали. Њихова активност далеко више утиче на живот српског народа, и српске државе. Али они су опасни. Као такви не смеју се критиковати. Ту већ маца поједе језик јавности.
Ивић није организовао фестивале „Mirëdita-Добар дан“ у Београду. Не, он само тера лопту. Ови који јесу организовали су опасни, и самим тим изостаје критика и осуда.
Ивић није „жена у црном“ него „дечко у црвено-црном“, а „жене у црном су опасне“ и самим тим правимо се да их не примећујемо. Али ћемо сву ту акумулирану фрустрацију свалити на дечка који тера лопту.
Показује се да смо склони да осуђујемо, поготову јавно, само оне који не могу да нам врате ударац. Оне који не могу да нас казне. Оне који нису опасни.
На крају крајева како је уопште дошло до тога да Косово* уопште има спортске репрезентације? Тако што је Владе Дивац омогућио Косову* да се учлани у међународне спортске асоцијације. И сад, Дивац је идол, а Ивић је издајник?! Е па неће баш тако бити. Чаршија прича да је Дивац тада добио „понуду која се не одбија“, а кога интересује какву, нека сиђе у чаршију и нека се распита. Свакако није невинији од Ивића.
У овом светлу можемо сагледати и феномен осуде у нашем јавном дискурсу. Код нас се критикује и осуђује само онај ко неће или не може да узврати. На пример, имамо свакодневно нападе и критике, шале и пошалице на рачун СПЦ. Немамо их на рачун исламске заједнице или католичке, иако су мање-више поводи и теме сличне. Зашто? Па зато што СПЦ неће да узврати, што за Ватикан нисам сигуран, а поготову за исламску заједницу.
Зато ћете духовите опаске „перјаница“ другосрбијанске сатире: Кесића, Љубичића, Видојковића, Кораксића, Петричића… чути само на рачун СПЦ. СПЦ прашта, ови други не праштају.
У ствари ради се о нашем кукавичлуку. Легендарни филм, „Ко то тамо пева“, завршава се тако што цео аутобус бије без разлога она два Циганина. Зашто? Јер једино они не могу да узврате. У томе је суштина нашег критиковања свега и свакога. Ако није опасно, онда може, а ако је опасно, „ћути да не буде горе“.
Ако је тај момак, Ивић, талентован да би играо за репрезентацију Косова*, зашто се неки српски менаџер није потрудио да га доведе у неку екипу у Србији? Ионако нам је фудбал пун левих ногу.
Да завршимо са спортским тереном. Не чусмо на пример да је неко осудио спортске екипе из централне Србије које намерно, да не би играле по КиМ, дођу на административни прелаз са обележјима којима косовској полицији као да кажу „молимо вас не пуштајте нас да уђемо“! Уместо да уђу нормално, одиграју шта имају, победе или изгубе, друже се са вршњацима са КиМ и врате се кући. Не, они дођу тако да не дођу. И то нико не критикује. Зашто?
Зато што су на челним местима тих спортова, савеза и екипа они који могу да узврате, па је самим тим критика опасна и изостаје.
Нек си ти нама Илија жив и здрав. Ниси ти ништа урадио што у другим областима стотине њих није урадило. А ми, узмимо се у памет. Изгубљена битка не значи и изгубљени рат, и оканимо се каменовања и критиковања нејаких, ако немамо снаге да критикујемо јаке.
Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“
Categories: Разномислије
Наравно, дечко није крив за то што су га оставили на Косову без помисли о томе да неко брине о њему и о осталој српској деци. Али дечко је идеалан за пропагирање патриотизма издајника у Београду и оних из Српске листе. Дечко је жртва, а не издајник. Издајник је онај који кука како смо изгубили преко 400 милиона евра због шиптарских царина, а истовремено је урадио све да онемогући извоз у Русију који је могао бити неколико пута већи од тога. Издајник је онај који се труди да не наруши односе са Милом, који је признао Косово и који је ушао у НАТО. Издајник је онај који наводно одлучује о увозу руског оружја, али Русима не да статус какав имају Американци и не избацује канцеларију НАТО из генералштаба. Једноставно, издајник је Вучић.
Povodom slucaja Mali, ako ga se jos neko seca, glede plagiranja, pisao sam o “egzemplarnoj pravdi”.Ta pravda nije pravda, vec najveca nepravda.Podudarnje izmedju dela i zakonske kazne je podredjeno politickoj volji koja je iznad zakona i primenjuje ga po svojoj samo-volji.Ovde se ne kaznjava delo, vec pravi primer da zakon moze, a ne mora, biti upotrebljen, ukoliko nema lojalnosti.Zato ova “pravda” promovise bezakonje, dopusta i podstice delo za koje, navodno, kaznjava, ukoliko postoji lojalnost, i promovise samo-volju koja je iznad zakona.
Slicno je sa moralizatorstvom.Moralizatorstvo nije pogresno, ono osudjuje delo koje moralno nije valjano, ali ne zbog samog morala, vec je moral tu sredstvo za nesto drugo, pa je i podudaranje dela i osude podredjeno necemu drugom, a to su dve stvari: ili prikrivanje vlastitog nemorala ili prikrivanje veceg nemorala (sto potpada pod prvo, posto podrazumeva vlastito saucesce u prikrivanju ili zbog koristi ili kukavicluka).Dobar primer su “ozloglaseni’ rijalitiji.Njihova namena je da se sveopsti nemoral, kao i saucestvovanje u njemu zbog koristi ili kukavicluka, zakloni “moralizatorstvom, odnosno moralisanjem oko necega sto moze biti samo posledica, a ne uzrok nemorala.”Rijaliti” gotovo da postoje samo zbog onih koji ih ne gledaju, buduci da im sluzi kao sredstvo “moralisanja” i pravljenja privida da u drustvu postoje moralni korektori, dok se zapravo sve odvija pod kapom sveopsteg nemorala.Setimo se samo slucaja Savamale, tada su rusenje osudjivali oni koji , u isto vreme, prihvataju nasilje pocinjeno radi otimanja KiM, okoncano etnickim ciscenjem Srba.To su isti kojima su puna usta “pravne drzave”, a prihvataju nasilje nad samom drzavom, jos ga opravdavajuci “rijalitijem”, odnosno realnoscu.
Moralizatorstvo ima jednu dobru stranu.Naime, lazni moral i dalje podrazumeva neku svest o pravom moralu, zbog kojeg je i neophodno moralizatorsko prikrivanje.Problem je sto vremenom lazni moral pociva da se raspada, ne pod snagom istinskog morala, vec moralne indiferentnosti.Lazni moral se ne napada zbog laznosti, vec moralnosti – tvrdi se da je svaki moral lazan.U prilog tome govori razlika izmedju dve ideoloski identicne vlasti, Tadiceve i Vuciceve, koje se, medjutim, razlikuju po svojoj “ogoljenosti”.Tadiceve muke oko toga da zadrzi vlast i izvrsi izdaju KiM, proizvodile su neizdrzivu laznost njegove ideologije “I EU i KiM” koju je zamenila groteskna SNS parola “I EU i KiM i Rusija i SAD i Kina (dodati po zelji)” i potpuna ogoljenost nemoralnosti u nasem drustvu.Naime, Vuciceva “dvomisao”, sklonost da u narednoj recenici tvrdi suprotno iz prethodne, primena vokabulara koji se nekada primenjivao upravo na njega, “povratak na staro”, “nacionalisti”, “fasisti”, “slanje dece u rat”, prolazi, ne zato sto je narod glup, ipak je proslo suvise vremena da i budali ne bude sve jasno, vec zato sto je doslo do raspada i laznog morala iz vremena DS-a i sada se radi o ogoljenoj amoralnosti.
Ако би овакав поступак прошао без свенародног жигосања као издајничког чина, зараза би се проширила на све друге као прихватљив образац понашања. Издаја је издаја,са заклетвом или без ње. Онај коме је каријера важнија од части и народног интереса кренуо је путем бешчашћа и однарођења.
Za @Svetosavca :
Ako sam dobro razumeo, za tebe je Ilija Ivic izdajnik.
A sta bi ti uradio da si na mestu mladog talentovanog fudbalera ?
Ili, jos bolje, sta bi ti predlozio Srbima na Kosovu ? Da se ne zaposljavaju, da se ne aktiviraju, da ne prihvate mesto profesora na univerzitetu, da se ne zene Albankama, da ne izlaze na izbore, da se ne mesaju sa Albancima . . . ?