У Београду, 18. фебруара, у својој осамдесет седмој години, преминуо српски историчар Веселин Ђуретић
Веселин Ђуретић (Фото: Глас Српске/ТВ Храм)
У Београду је у 87. години умро Веселин Ђуретић српски историчар и члан Сената Републике Српске. Ђуретићева супруга Милка рекла је Срни да је њен муж умро у уторак, 18. фебруара, на београдској клиници Бежанијска коса, те да ће у уторак, 25. фебруара, бити сахрањен на Новом бежанијском гробљу у 12.45 часова, уз опијело које ће бити служено у 11.45 часова.
Ђуретић је био и један од оснивача Академије наука и умјетности Републике Српске (АНУРС), те сарадник Балканолошког института САНУ, члан Савеза комуниста Југославије и аутор неколико радова о Народноослободилачкој борби.
Био је познат по залагању за уједињење свих Срба, и четника и партизана.
Удова Милка Ђуретић рекла је да је остао незавршен рукопис њеног супруга у којем је писао о српској историји, те подсјетила да је био добитник низа признања – Ордена Светог Саве првог реда, Ордена Његоша првог реда, Медаље милосрђа која му је уручена у Патријаршији Српске православне цркве.
Она се сјетила да је Ђуретић одлучио да цјелокупан приход од продаје својих књига по Аустралији, гдје је држао и предавања, намијени за рањенике Републике Српске и Републике Српске Крајине.
„Кад су му рекли да, ипак, нешто узме, он је рекао: `Слушајте, не живим ја од српства, него за српство`“, испричала је Милка, додајући да ту чувену реченицу стално понављају Срби у Аустралији.
Она је навела да се Веселин Ђуретић залагао да се уједине сви Срби, и четници и партизани, у „Бесмртном пуку“ и да нестану неслоге подметнуте са стране.
Милка је рекла да је поп Момчило Ђујић рекао да вјерује да ће Ђуретић објединити све Србе, што је и рекао њеном супругу током давне посјете Америци.
„Веселин је после тога рекао да треба сви у `Бесмртном пуку` да носе слике својих предака који су учествовали у рату, без обзира да ли у четницима или партизанима, љотићевцима, недићевцима. Били смо растргнути на десет страна, те да у том `Бесмртном пуку` једном настане слога“, прича Милка.
Она је навела и да је први предсједник Републике Српске Радован Караџић рекао Ђуретићу да ће предложити да буде предсједник АНУРС јер је основао ту институцију, али да до тог избора није дошло.
Према њеним ријечима, када је Веселин Ђуретић гледао слике прогона Срба из Крајине током хрватске војно-полицијске акције „Олуја“ из августа 1995. године, није могао два сата да устане.
Милка каже да су она и супруг живјели скромно и истиче да је Веселин остао досљедан себи. „Био је људска громада, несавладив и неподмитљив“, рекла је Милка.
Веселин Ђуретић рођен је 17. маја 1933. године у мјесту Мојановићи, код Подгорице. Ширу пажњу на свој рад скренуо је 1985. године својим двотомним дјелом „Савезници и југословенска ратна драма“, у којем је четнике назвао другим антифашистичким покретом.
Залагао се за рехабилитацију команданта Југословенске војске у отаџбини ђенерала Драже Михаиловића, истицао да су све српске ратне позиције биле објективно антифашистичке, те да сви предводници српског отпора заслужују споменике захвалности.
Књига је примљена негативно међу тадашњим историчарима, а Ђуретић је искључен из Савеза комуниста Југославије, због, као је наведено, националне нетрпељивости и шовинизма.
У дјелу „Велика превара Другог свјетског рата“ Ђуретић наводи да је Тито имао задатак да Хрвате, који су били уз нацисте, преведе на страну побједника.
Током деведесетих година прошлог вијека Ђуретић је био присталица српске националне идеологије, близак Српској радикалној странци.
Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006).
О драматичним догађајима у Југославији крајем осамдесетих и деведесетих година прошлог вијека држао је предавања на више универзитета, како на Западу, тако и на Истоку.
Послије егзодуса Срба из Хрватске, обраћао се многим свјетским лидерима са написима, који су били и својеврсни елаборати о српском и југословенском проблему.
За књигу “Разарање српства у 20. вијеку” добио је признање Српске књижевне задруге, а за књиге “Савезници и југословенска ратна драма” награду “Слободан Јовановић”.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Покој му души. Имао се рашта и родити. Његову књигу “Савезници и …” би требало да сваки Србин прочита. А када прочита ништа му неће бити природније него да усвоји гледиште њеног аутора
СТАЊЕ АУСТРО-МАРКСИСТИЧКИХ, КОМУНИСТИЧКО- ИНТЕРНАЦИОНАЛНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА У СРБИЈИ У ЈЕСЕН 1943. ГОДИНЕ, УКЉУЧУЈУЋИ ТУ И ПАРТИЗАНСКЕ ОДРЕДЕ
Аутор ове уводне белешке претурао је недавно заостале хартије бившег обавештајца Краљевине Југославије и полицијског функционера и међу њима је нађен горњи извештај. Писао га је аустромарксиста-интернационалиста Никола Јовановић (паво име Василије Буха) до Другог св. рата приватни намештеник и члан аустромарксистичко-комунистичке партије у Србији (Види: Енвер Реџић, Аустромарксизам и југословенско питање, Београд, 1977).
Јовановић је рођен 1913 године у Мостару, а од почетка рата 1941 године налазио се као строги илегалац, професионални револуционар и члан аустро-марксистичког Покрајинског Комитета Комунистичке Партије за Србију, задужен са радом по организационој линији. Он је приликом једне веће провале почетком октобра 1943 године ухапшен од стране Недићеве полиције и приликом претреса међу његовим врло добро сређеним хартијама пронађен је и овај извештај. Он је писан његовом руком ћириличниним словима са плавом хемијском оловком на неколико полутабака пожутеле хартије, која је тада била у употреби и садржи два дела. Први део је краћи и цео се састоји од само једног полутабака. У њему Јовановић доноси суве статистичке и колико год је то под тадашњим приликама било могуће добро проверене податке о бројном стању чланова аустро-марксистичке партије и бораца партизанских одреда у свима крајевима тадашње Србије, које је контролисала Недићева власт под наметнутом и нежељеном окупацијом. Писан је у сваком случају као потсетник за реферат на седници ПККП за Србију, који је Јовановић после својих путовања у циљу контроле, подршке и реорганизације партије и одреда на терену редовно подносио пленуму комитета по повратку у Београд, а вероватно и за извештај аустро-марксистичком Врховном партијском и партизанском вођству, које се у то време налазило на подручју тзв. „Независне Државе Хрватске“.
Други део овог извештаја који је био као нека врста коментара садржи непуних пет полутабака, писан је такође на пожутелој хартији, Јовановићевим рукописом, који је утврђен и упоређен са првим делом у затвору Недићеве полиције.
Извештај који ћемо доле у целости и без измене и једне запете верно преписати и донети говори сам за себе и њему нису потребни никакви коментари, изузев ове уводне белешке. Сматрамо да ће овај извештај бити најбољи одговор званичној и незваничној аустро-марксистичкој комунистицкој историографији о некој њиховој јачини, организованости и утицају, којег су они имали тада у Србији, уочи Техеранске конференције 1943 године, када је србофобични Винстон Черчил захтевао од Стаљина и Рузвелта да Брозовим аустро-марксистима, комунистима-интернационалистима треба помоћи материјалним средствима у ратној опреми, као и у командним операцијама, што је више могуће (Види: Carol Quigley, Tragedy and hope – A history of the world in our time, New York – London, 1966, стр. 781; Sigrid Arne, United nation primer, New York – Toronto, 1948,стр. 56).
Све је ишло по извесном србофобичном европском и америчком тријалистичком плану, да Срби буду избрисани из групе европских народа. За њихов србофобични план залагали су се у деветнаестом и двадесетом столећу и извесни подјармљени комунисти-интернационалисти, аустромарксисти у Србији, који су на митинзима у току Другог св. рата говорили: „Ако нестане Срба, населићемо Кинезе!“.
Имајући на уму да је енглески историчар, члан Модлин Колеџа, професор Тејлор (А. Ј. P. Taylor) објавио књигу под насловом “Други светски рат” (The Second World War, an illustrated History) у којој дословно стоји: „До краја 1944. године сав могући материјал дотуран је само Титу. Подизање Тита је чисто британска авантура и данашња Југославија је британска творевина…“ (Види: A.J.P. Taylor, The Second World War, an illustrated History, London, 1975, стр. 178).
Не треба заборавити да су англо-американци наоружали и реорганизовали подјармљене југословенске аустромарксисте, комунистеи- нтернационалисте на Вису 1944 године и да су им помогли да дођу на власт у експерименталној и неблагодарној и на дуг рок неодрживој Југославији.
Према пдацима које је изнео Фицрој Маклин, англоамериканци су им дали „преко 100,000 пушака, преко 50,000 пушкомитраљеза и аутомата, 1,380 минобацача, 324,000 мина за минобацаче, 636,000 граната, преко 97,500.000 оквира муниције за стрељачко оружје, 700 радиостаница, 175,000 униформи, 260,000 пари чизама…“ – “The following figures for supplies during 1944 give some idea of the scale on which the western Allies were now helping the partisans: – over 100,000 rifles; over 50,000 light machine guns and submachine guns; 1380 mortars; 324, 000 mortar bombs; 636,000 grenades; over 97,500,000 rounds of smallarms ammunition; 700 wireless sets; 175,000 suits of battle-dress; 260,000 pairs of boots…” ( Види: Fitzroy Maclean, Eastern approaches, Chicago, Ill., U.S.A., 1980, стр. 474)
У овом контексту ваља указати да је у току Првог св. рата руски генерал Брисилов потукао аустро-угарске империјалисте у Галицији 1916 године и да је србофобични империјалиста и аустрофил Винстон Черчил оптужио Србе, за које је рекао да су то проузроковали “мрски српски свињари” (“…hated pigfarmers of Serbia…” (Види: Richard Wilmer Rowan, The story of secret service, New York, 1937, стр. 708).
Што се пак тиче србофоба Черчила, он је у току 1943 године рекао Божидару Пурићу, председнику Југословенске пучистичке владе „да у Европи постоје два империјализма, пруски и српски , које треба згазити…“ (Види: Вукашин Перовић, Енциклопедијски и п олитички коментар геноцида – прва четничка енциклопедија, књ. 1, св. 3, Минхен, 1973, стр. 208).
Черчил је подјармљеном краљу Петру II Карађорђевићу отворено рекао “да он за њега неби жртвовао ни једног војника или једног пенија, да му помогне да дође на престо” (Види: Alexander Wert, Russia at war 1941-1945, New York, 1965, стр. 883).
Полазећи од чињенице да ни Рузвелт није био бољи и да је своје србофобично и анти-монархистичко расположење поверио супрузи Еленори у јуну 1942 године приликом посете краља Петра ИИ у Вашингтону, када је рекао: “… овај млади човек треба да заборави да је он краљ…” (Види: Anna Eleanor Roosevelt, The autobiography of Eleanor Roosevelt, New York, 1961, стр. 237).
Рузвелт је био противник успостављања Краљевине Југославије јер се залагао за Независну Државу Хрватску и за Независну Државу Словенију (Види: Robert I. Gannon, S.J., The Cardinal Spellman Story, New York, 1962, стр. 224).
Чињеница је да је краљ Петар II био малолетан и и да је доведен на власт 1941 године помоћу 27-мартовског пуча којег су организовали између осталих и англо-американци преко својих лакеја у Београду, како је то забележио John Colville у свом дневнику под датумом од 4 марта 1941 године, где стоји: “да је видио Донована, који се вратио са Балкана, где је иза кулиса припремио план и да ће завеса убрзо да се дигне…” (Види: John Colville, The Fringes of power – 10 Downing street diaries 1939-1955, New York, 1986, стр. 359; Anthony Cave Brown, Wild Bill Donovan – The last herо, London, England, 1982, стр. 156-157; Др Данило Грегорић, Самоубиство Југославије – последњи чин југословенске трагедије, Београд, 1942).
Била је очигледна намера англо-америчких империјалиста-тријалиста да преко својих лакеја, међу којима се налазио и подјармљени кнез Павле Карађорђевић, припреме Краљевину Југославију за катастрофални рат 1941 године али да они ни прстом не мрдну да обуздају немачке и италијанске окупаторе и њихове сателите.
И поред огромне помоћи коју су добили Брозови аустромарксисти-комунисти од англо-америчке војске и ваздухопловства после капитулације Италије, они нису могли да дођу на власт у Србији сопственим снагама. Пресудну улогу је одиграла Совјетска армија, која је својим операцијама у Србији у јесен 1944 године омогућила великохрватском фиреру-диктатору, Јосипу Брозу тзв. „Титу“ да успостави великохрватски, аустромарксистички, интермаријумски, фабијанско-бундистички и бољшевички поредак у Југославији.
У совјетском часопису “НОВАЈА И НОВЕЈШАЈА ИСТОРИЈА”, Москва, 1960, број 5, на стр. 133, стоји да су совјетске трупе за истеривање немачких окупационих трупа из Србије употребиле: деветнаест пешадијских дивизија, пет стотина тенкова, две хиљаде авиона и девет пешадијских бугарских дивизија.
Не заборавимо да су Брозови аустро-марксисти, комунисти-интернационалисти са својим сопственим снагама успели да уђу у главне градове тзв. Независне Државе Хрватске и Словеније недељу дана после Хитлеровог самоубиства! Нажалост, многима ни дан данас није јасно са колико су малим снагама Брозови аустро-марксисти, комунисти-интернационалисти устоличени на власт у Југославији помоћу својих ментора Черчила, Рузвелта, папе Пија XII и Стаљина… То најбоље илуструје и овај суви статистички извештај аустро-марксисте, комунисте-интернационалисте Василија Бухе (алиас Никола Јовановић), где између осталог, стоји:
“К.П. у Србији у току 43 г. била је све слабија и бројно и квалитативно у својим кадровима. Огромне жртве и губици нарочито у руководећем кадру из 42 г. наставили су се без застоја и у 43 г. К.П. у Србији морала је да поведе најодлучнију борбу за свој опстанак пред организованим и упорним прогонима надмоћних снага удружених непријатеља. Зато је ПК тражио од ЦК и Врховног Штаба да се пошаљу појачања у војним и политичким руководиоцима и да се пребаци у Србију за појачање партизанских одреда бар оне српске партизанске снаге које су се крајем јесени 41 г. повукле из Западне Србије у Санџак. То је био предуслов да би се у Србији одржао партизански покрет уопште пошто је притисак непријатеља био сваким даном све снажнији и поразнији.
Намере су биле да се уз припомоћ тога појачања развије шира мобилизација у народу и развије већа активност против окупатора а нарочито против бугарског окупатора јер је он био слабији и у борби са њиме могло се је лакше долазити до успеха и до оружја и муниције. Било је предвиђено да се нарочито на југу Србије створи јако војничко упориште – да се створи бригада а затим и дивизија која би створила у Лесковачком округу макар мању – привремено слободну територију, одакле би се као из главног упориста могао даље ширити партизански покрет на све стране. Тај крај је нарочито погодан и стратегијски важан јер се налази између Србије, Санџака, Кос. Мет., Македоније и Бугарске. Повезивањем са партизанским одредима из тих крајева то би имало велики не само политички већ и војнички значај. Ради тога је Лесковачком округу и његовим одредима у задње време посвећена највећа пажња и помоћ. И зато су партизански одреди на Југу Србије у задње време били нагло појачани и ту је била сконцентрисана главна партизанска снага у Србији.
Стварањем макар и мале и привремене слободне територије у Србији имало би огроман политички значај за даље јачање партизанских снага када би се могло тамо пребацити највећи део кадрова који се крију и који је под сталним прогоном власти у позадини и не само они већ би се могли пребацити остаци ослабљених и разбијених одреда на опоравку. Тамо би се могли успоставити сви сектори рада у покрајинском обиму. Постојала би куд и камо већа могућност да се отуда руководи, целокупним радом у Србији. Била је намера да се створе чврсте везе између Шумадије и Југа Србије. У тоим циљу настојало се је да се набаве 3 радио станице (за Београд, Шумадију и југ Србије) које би биле стално у вези а најјача од њих била би у вези са Врховним Штабом. Тиме би се много допринело јер би постојала стална и редовна веза и могло би се на време предузимати одређене акције и смислу добијених директива а не као до сада да због сталних прекида веза задоцњавају и застаревају и извештаји и потребне директиве. То све скупа би омогућило да се добије бољи преглед ситуације и олакшало би да се савладају многе тешкоће и слабости. Тиме би била створена могућност да се нешто учини на питању сарадње са осталим грађанским групама који су против окупатора. Настојање у том правцу да се ојача јединствени народно-ослободилацки фронт ишла су затим да се што пре створе и ојачају окружни Н.О.О. и да се створи Антифашистичко Веће народног ослобођења за Србију, као политички орган партизанских одреда и народно ослободилачке борбе. Поред тога било је нужно да се створи Покрајински Одбор У.С.А.О.Ј., и покрајински одбор А.Ф.Ж., и да преузму организацију и руковођење са тим помоћним масовним организацијама. Требало је поново и у Београду створити макар малу али чврсту организацију. То су били главни задаци и на томе су се ангажовале главне снаге партије. У том смислу су вршене припреме и настојало се је свима силама да се што пре остваре изнете намере и постављени планови. Разуме се да су тешке организационе слабости и објективне тешкоће рада били велика препрека за остварење постављених задатака. Покушало се је и организационо питање средити. Али се није могло све одједном и у исто време средити. То су били и сувише тешки и обимни проблеми да би се могли савладати са сопственим тако оскудним снагама. Покушаји да се то оствари и пре добијене помоћи одозго нису дали никакве резултате јер су полиција с једне а срп. држ. оружани одреди с друге стране то на време спречавали разбијајући све јаче парт. организације и партиз. одреде.
Читав тај план био је без сумње у вези са општим настојањем Врховног Штаба да се борба партизанских одреда у Србији тесно повеже са партизанским одредима у другим крајевима бивше Југославије. И не само то, већ је Врховни Штаб ишао за тим да се у Македонији створи чврсто војно упориште и да Македонија као стратегијски врло важна област буде средиште партизанског упоришта. Ту је требало створити већу слободну територију, довести бројније партизанске одреде и направити војничку жижу и чврсто упориште за повезивање и распламсавање партизанских борби у околним земљама: Србији, Бугарској, Грчкој, Албанији, Црној Гори, Кос. – Мет. и Санџаку. Ту је требала да се осигура и сигурна база за стварање Балканског штаба за све партизанске одреде у балканским земљама. Јасно је да би у томе штабу биле заступљене све балканске земље али би вођство у штабу припало претставнику оне земље чији је партизански покрет најачи. У овом конкретном случају то би био сигурно Тито. Али колико год је Македонија у том погледу веома важна са стратегијско војног значаја за остварење даљих циљева партизанске борбе је куд и камо од политичког значаја важније Србију освојити. Србија је кичма Балкана и ко има Србију није му тешко имати уза се и цео Балкан. Јер Вардарско-Моравска долина је главна жила куцавица на Балкану. Поседовањем те долине значило би стварно имати чврсто у својим рукама главне комуникације а важност тога проблема прелази већ балканске оквире.
Дакле из напред изнетог јасно се види да су намере К. П. у Србији биле део општег плана КПЈ и Врховног Штаба да се на балканском простору зада што тежи ударац окупаторској војној сили. У том плану рачунало се на то да ће бугарска војска бити неотпорнија и одиграти сличну улогу као италијанска на западном Балкану пошто је она слабији савезник окупатора и да ће она бити главни извор снабдевања партизанских одреда са оружјем и муницијом. Даље бугарска војска би стално била подгрејавана славенофилским тежњама и ишло би се за тим да се створи оружано братство у борби против немачког окупатора.
У свему томе је несумњиво имало утицаја и то што је С.С.С.Р. почео играти све важнију улогу у свету. Совјет. Русија која је иступала као зажтитник и ослободилац угњетених и поробљених народа задобијала је све веће поверење поробљених народа. Учествовање савеза између Русије, Америке и Енглеске још је више томе допринело. О свему томе водиле су строго рачуна све комунистичке партије у Европи па разумљиво и на Балкану.
Све јачи утицај Русије на развој догађаја у Европи а нарочито на југо-истоку Европе и попуштање пред тим утицајем Енглеске и Америке морало се је одразити и на Балкану. У вези с тиме улога комунистичких партија које су успеле одржати партизанске покрете увелико је порасла и њихов утицај добио је шири политички значај о коме су морале водити рачуна не само савезничке силе већ и непријатељске снаге. Борба партизанских одреда нарочито на западном Балкану стварала је велике тешкоће окупатору и везивале му један део снага које су му могле користити на другој страни. То је чињеница о којој је водио рачуна окупатор али је у толико више чињеница о којој нарочито у задње време воде рачуна и указују пуно разумевање и удружени савезници. Напослетку из свега тога излази да рад и резултати партризанских одреда који су под руководством комунистичке партије постају она војна и политичка привлачна снага за удружене народе која им помаже у сваком погледу и постају део њихове активне силе срачунат и њиховом тактичком и стратегијском плану. Само разумљиво је да К. П. води строго рачуна о томе да не буде политички искоришћена а још мање изиграна било од кога савезника зато све мере које предузима и спроводи налазе се на плану њеног општег програма и у крајњој линији не одступа од њених општих задатака и главног циља. Комунисти су се ставили на чело народно-ослободилачке борбе против окупатора да би и на тај начин задобили поверење и подршку широких народних маса а тај пут борбе води непосредно ка бољим позицијама – извојевању слободе и политичке независности народа и државе. То је предуслов да би народ могао слободно одлучивати о својој судбини а за комунисте неопходни минимум да би у остварењу својих крајњих циљева могли отићи корак ближе. Комунисти су уверени да је сваки потез који изврши Совјетски Савез срачунат унапред на решење спутаних напредних и ослободилачких снага било у појединим земљама или у целом свету. Уверени су да Русија неће ништа предузети нити пристати или признати на ма какве комбинације својих сталних или привремених савезника што би било на штету основних интереса широких народних слојева народа а нарочито његових напредних снага. Комунисти се залажу да то њихово убеђење продре што дубље у народ и постане и његово мишљење. Исто тако комунисти се труде свим силама да својом делатношћу у народним масама остварују првенствено оне задатке за које ће народ имати пуно разумевање и дати делимичну или пуну подршку а који су задаци по својој садржини напредни и у складу са општим тежњама главних напредних снага у свету. По томе се види да стратегија и тактика комунистичких партија није никада у супротности са основним тежњама и делатношћу главне напредне силе у свету – Совј. Русије.
У вези са тиме није никаква случајност да се истовремено на Балкану узајамно допуњују с једне стране намера и настојања партизанских акција са појачањем и проширењем утицаја Русије уз подршку Америке и Енглеске на Југоистоку Европе.
СТАТИСТИЧКИ ДЕО: Стање комунист. орган. у Србији данас (јесен 1943) укључујући ту и партизанске одреде:
БЕОГРАД чл. 20
ЛЕСКОВАЧКИ чл. 220 одреди: Лесковачки чл. 340, Јабланички чл. 30, Јастребачки чл. 60, Бабићки чл. 10, – Батаљони: Лесковачки преко 200 бораца, Јабланички око 300 бораца, Јастребачки око 300 бораца, Бабићки око 30 бораца –
КРАГУЈЕВАЧКИ чл. 200, – батаљон-одред Шумадијски 90 чл., бораца око 250 –
МЛАДЕНОВАЧКИ (Космај) чл. 200, батаљон Космајски 80 чл., бораца око 150 –
ВРАЊСКА чл. 60, Врањски батаљон 40 чл., бораца око 300 –
КРУШЕВАЧКИ чл. 70, Расински батаљон 40 чл., бораца око 150 –
ЗАЈЕЧАРСКА чл. 100 – Крајински одред 10 чл., Бољевацвки одред 30 чл. Књажевачки одред 20 чл., Бораца: Крајински одред око 50, Бољевацки одред око 100, Књажевачки одред око 50 –
ПОЖАРЕВАЧКА чл. 50, – Пожаревачки одред 20 чл., бораца око 50 –
НИШКА чл. 50, Озренски одред 20 чл., бораца око 40 –
ВАЉЕВСКА чл. 20, Ваљевски одред 10 чл., бораца око 40 –
ШАБАЧКА окр., ЧАЧАНСКА, окр. УЖИЧКА, окр. ЈАГОДИНСКА, окр. има заосталих појединаца са којима се нема никаква веза.
СВЕГА ОКО 1000 (хиљаду) чланова у позадини и у одредима. Поред тога постоје ударне групе и помоћне месне сеоске десетине чије се бројно стање стално мења. Од них се најчесће попуњавају одреди…”
* * *
Напомена: Аутор пише у жнском роду зато што под тим подразумева Окружну партијску организацију. Иначе подаци су дати и стање је изнето према административној подели по окрузима тадашње Недићеве Србије, те се из горњег јасно види да у три округа Западне Србије и у једном централном Јагодинском није изузев заосталих лутајућих појединаца без везе тада постојала никаква партијска нити партизанска организација.