Владика Данило Будимски: За Русију христоносну

Духовна победа вере над разбоженом револуцијом у Русији даје крила нашој нади да ће Огањ Божанске Љубави огрејати сву планету из срца православне Русије

Епископ Данило (Крстић)

Ми Срби ценимо све народе, али највише волимо свете Грке и браћу Русе: једни су нам дали Кирила и Методија, а другима дугујемо много, почев од Светог Саве јер то беше један непознати Рус, монах, који је одвео Растка Немањића у Свету Гору… У руски манастир на Атосу.

Природно, ми се поносимо нашим уздарјем: дали смо Русији Пахомија Серба, Митрополита кијевског Кипријана, генерала Милорадовића, дипломату грофа Саву Владиславића, који је повукао границу између Жутог и Белог цара. Дали смо Петру Великом и морепловце из Пераста…

„Васеленски“ Рус, протојереј Георгије Флоровски (славни емигрант, који је преживео рат у Београду), у својој књизи Путеви руског богословја, поставио је неодговориво питање: зашто је Русија, за разлику од Византије, ћутала на богословском плану од 10. до 19. века.

Мој одговор је нагађање: таленти разних народа су различити. Не ваплоти се христоумно богословје једино у високоумним појмовима хеленске философије, него и у преображеним телима светих подвижника, па у радостотворним иконама светих сликара. По томе признаку, Русија има дивне теологе већ у 11. веку: кијевопечерске пресадитеље монаштва светог Антонија и Теодосија; тиховатеља светог Сергија Радонешког (14. век); светог иконописца Андреја Рубљова (15. век); светог нестицатеља Нила Сорског (16. век); јуродивог Василија Блаженог (16. век); пламеног Серафима Саровског (19. век), и у нашем веку светог Јована Кронштатског чудотворца и Силуана Светогорца…

Православна Русија може се дичити и својим „политичким“ свецима, који су мачем вере и гвозденим карактером бранили Божју Истину, као свети кнез Александар Невски од немачких крсташа (13. век); као Свети Митрополит Филип московски од цара Ивана Грозног; као Свети Патријарх Ермоген од римокатоличких фанатика Пољака; као Свети Патријарх Тихон Белавин од безбожне Револуције Лењинове…

Печат дара Духа Светога види се у Русији и на њеним „свецима“ књижевности, који славе Лепоту Бога лепотом руске речи, то су Пушкин, Гогољ, Достојевски, Блок, Гумиљов, Ахматова, Солжењицин…

У области писане теологије, имамо две гране: једна укорењена у философији овога света, са „великим“, али неправославним мислиоцима, као што су: Толстој, Соловјев, Флоренски, Берђајев, Сергије Булгаков… И друга грана, израсла из Дрвета Живота, то су православни боготражитељи међу којима су најпознатији Хомјаков (који је упутио „Писмо Србима“), светитељ Игнатије Брјанчанинов, светитељ Теофан Затворник, протојереј Георгије Флоровски… Владимир Лоски… Архимандрит Софроније Сахаров… Иконописац Леонид Успенски…

Западњаци и словенофили

Борба између „западника“ и „словенофила“ води се и данас… Нико не пориче потребу за технологијом Запада, али Словенофили одбацују да са њом приме и декадентну теологију Запада. Они штите самосвојну културу велике Русије, и њен извор Православље. Они су нашли тачку ослонца у споју националне свести са истином Православља, које својом васеленском ширином спречава да православни народ исквари свој умерени патриотизам у бесни шовинизам. Од њих можемо наследити дух слободе, како унутарње, тако и политичке. Доказ да су били слободољубиви: гоњени су од кратковидих властодржаца… У Славенофилима видимо живе ствараоце православне културе, који су дали Русији у задатак да она створи хармоничну синтезу противречних начела Запада и Истока. У том смеру писао је Иван Кирејевски: „Вратићемо права истинитој религији, сјединићемо отмено са наравним (моралним), пробудићемо љубав ка правди, а глупи либерализам заменићемо уважавањем закона, и чистоту живота уздигнућемо изнад лепих манира“…

Достојевски

Епископ Данило (Крстић)

Мучан је и стрм успон до врха какав је Достојевски, али са њега се види цело човечанство, као поприште, где у срцима људи тутњи бој између Бога и Сатане кроз тајну слободе…

О Фјодору Михајловићу је недавно рекао неки премудри Грк: „Овај велики грешник, коцкар, имао је укус за светињу. Читао је дела светих отаца православних, „Добротољубје“ светог Паисија Величковског, и постао човек теолог… А они са дипломом теолошког факултета, са прашином досадних докторских теза остадоше бунари без воде…“

Његова основна теолошка порука охрабрује: Лепота ће спасти свет. А то је преображена лепота Богочовека Исуса. Бог је платио цех слободе на Крсту, и Васкрсењем позвао све човечанство на свадбу… Друга порука беше: да је руски народ посебно даровит као народ богоносни. Да ли је Достојевски у овој другој поруци претерао? Није, јер богоносни значи бити христоносни, а то увек мора бити и мученички. (А Стаљин је био гори гонитељ вере, него Нерон…)

Фјодор Михајловић је извукао трезвени закључак: гордост је извор тоталитарног рационализма, а обезбожени ум нуди лажни рај Великог Инквизитора… Руски атеисти и језуити, то су најотровнији сејачи нихилизма као система власти. „На Западу изгубили су Христа (због римокатолицизма)“, али (у писму Страхову) Достојевски је пун љубави према Европи, и верује у могућност њеног „воскрешенија“ благодарећи Русији… јер је неискоренива жеђ руског народа за правдомистином. И човечанство може то наћи само у Православљу.

Портрет Фјодора Михајловича Достојевског (Василиј Григорјевич Перов) 1872. година

Берђајев, који није био словенофил, ипак је дао строгу оцену Запада: цивилизација Европе и Америке створила је индустријални, капиталистички систем, који уништава дух вечности, дух светиње. У њој није главна Црква, него берза и банка… А поклоњење мамону, уместо Богу, једнако је својствено и капитализму и социјализму…

Дошли смо до трагичне парализе: нико више не верује у било које политичке покрете или идеологије.

Пуцање у Николаја Другог

После пада династије Романових, после грозоморног цареубиства, намеће се питање: да ли византијскоросијански  идеал сарадње  између Церкве и Царства, вреди нешто данас? Мој професор Антон Владимировић Карташов (у младости министар у влади Коренског) неустрашиво је бранио вредност и лепоту „јединоначалија“ у Русији… Он је волео да каже да само у племенитим народима, који верују у Бога, може да цвета монархија, јер народ не завиди цару, него се поноси њим, као крунисаним оцем. Ускоумни идеолози Француске револуције прогласили су Парламент за израз суверености нације. А шта ако се Парламент подели тачно на две половине. Онда је геометријски разум Француске парализован. Међутим, мудра Британија, у таквом кризном случају, има краља, који са висине трона нуди арбитражу… Помазање даје и харизматичност… Русија не може без јаке централне власти. Чак и Стаљин је био лоша карикатура цара…

Карташов дијалектички решава проблем неједнакости: само одозго постоји суштинска једнакост као што Бог очински воли све људе једнако. Међутим, у историји, феноменолошки, једнакости нема, јер Бог ствара свакога човека различитим, непоновивим, са разним талентима. Отуда је неизбежна хијерархија у космосу и човечанству. И зато оваква револуционарна дерњава о једнакости завршава крвавом комедијом бонапартизма…

Антон Владимировић није био фантаста. Веровао је у „мало дело“, свакодневни напор. Говорио је да хришћани могу опстати у секуларизованој држави, где је Црква одвојена од центра власти, и поседује свој минимум слободу култа. Али њихов максимални идеал јесте православна теократија, симфонија двеју власти, у циљу литургизације целога Божјега космоса. На том политичком послу треба да раде само верници, који улазе у све поре друштва, а свештенство треба да се држи на висини мистагогије олтара, јер православни клир нема папске политичке претензије…

Света царска породица

Пуцање у Николаја Другог и његову невину децу, било је пуцање у руски православни народ. Антихришћанске силе хтеле су да у њему униште веру у Тројицу. Њихов терор је био немилосрдан, али са убијањем само су умножавали мученике. Зато је Руска црква данас најбогатија новим свецима, на хиљаде, на милионе… Да ли ће таква Русија изнедрити Кирила и Методија за Кину, Индију, Африку?…

/…/

Духовна победа вере над разбоженом револуцијом у Русији даје крила нашој нади да ће Огањ Божанске Љубави огрејати сву планету из срца православне Русије.

Но, уколико Антихрист изненада овлада целим светом, имамо

охрабрење од најновијег атонског свеца, Силуана Руса: „Буди у Аду, и не очајавај!“

Eпископ Данило Крстић

(Теолошки погледи, 3-4/1988, стр.121-129)



Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. Jedni su nam dali Kirila i Metodija, drugi su nam dali sankcije, Haški sud, podelu srpskog naroda i zemlje u deliće. Prvi su nam bliski i krvlju i geografski, drugi su nam stranci. Prvi su pomagali nas, drugi su pomagali naše neprijatelje. Prvi su nam pokazali ljubav, drugi su nam dali mržnju. Prvi su verni, drugi su neverni. Prvi su bili i biće braća, drugi su bili i ostaće zauvek nebraća.

    Свиђа ми се

  2. Хаг је у Русији, која нас је бомбрдовала и увела нам санкције, напала нас 1914. и 1941? Или Вас нисам разумела, Станко?????

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s