Мишо Вујовић: Ћутање у Србији, протест у Прагу

И овог 17. фебруара у тишини посматрамо како терористи у скупим оделима славе дан независности

Док се Србија забавља гледајући „Задругу“ и „Парове“, сваког 17. фебруара од 2008. године, од када је уз помоћ западних сила група шиптарских терориста прогласила „независност“ Косова, грађани Прага и Варшаве традиционално прошетају улицама носећи транспаренте „Косово је Србија“!

Ову поруку у ситне сате шаље ми пријатељ.

Протест у Прагу 2020. године

Боли га, као и сваког крштеног Србина ћутање и пасивност. Боли мукла глувоћа!

Не само званична!

Боли га ментална утрнулост колективитета. Не смем рећи народна. Народ пада и васкрсава. Боли га равнодушна отуђеност већине, ушушкане у песимистичком ставу „може бити горе”.

Тако поручују и са свечане бине украшене ослободилачком тробојком које се не одричу Хрвати и Словенци. Без обзира на фашистичке тековине, Колинда и Пахор су, лани у Паризу, на прослави победе над фашизмом, стајали на победничкој страни. Нашло се места и за наследнике балиста и представнике нарко-дилера са Космета.

И то смо оћутали отмено и достојанствено, а Макрона смо у Београду дочекали као што би угостили Де Гола.

Пријатељ ме уверава да владајућа елита чува државни интегритет али и достојанство грађана. Бравурозно рек’о би Младен Делић. Само што те вратиломне бравуре власти једино угрожавају народ.

А народ као заливен воском ни да мукло јаукне што му чупају душу. Мит! Памћење! Колевку…

Космет је више и од постојбине и од поезије. Космет је извор. Бистри извор мутне реке немаром и незнањем умочварене.

А изворе смо одавно опоганили лажним патриотизмом манипулишући тек раскрављеним осећањима замрзнутим у име братства у јединства више од пола века. Та енергија, пробуђена управо на Космету, пре три деценије, просипана је од Словеније, Хрватске, Босне до Космета. Десет година смо је прошло од Старог трга и лажног тровања албанских рудара до правог бомбардовања и колективног харикирија на Космету и Метохији. Као што смо немо посматрали регрутовање косметских Албанаца под заставом терористичке ОВК тако и овог 17. фебруара у тишини посматрамо како терористи у скупим оделима славе дан независности.

Мало је народа са таквим поривом делегитимизације сопствених вредности и самоубилачког хазарда какав је српски народ. Уместо да материјализујемо капитал из два светска рата, отрежњењем од опијеноси југословенством ми смо упорно оживљавали гробара сопствене душе.

Плашим се да смо издушили, да полако посустајемо, да се миримо са помереним границама памћења са чиме се наши преци ни у примисли не би мирили. Ако посустанемо неће нас бити. А да смо посустајали одавно би нестали, као и многи народи.

Сви смо свакодневно сведоци колективног дефетизма дефинисаног у флоскули „ништа ми ту не можемо тако је зацртано у Лондону, Ватикану, Берлину или Вашингтону“.

А колико је пута било зацртано да нас за навек избришу, а ми смо опстајали и васкрсавали у тој вечној борби брисања душе и памћења. Али будила су нас звона Жиче, Студенице, Архангела, Самодреже, јектенија Хиландара, молитве слепе Симониде из Грачанице, светлост из слепог погледа Високог Стефана, деспотов Мач из Манасије, благодарна смерност Светог Симеона и благослов Светога Саве!

Како рече песник Ђорђо Сладоје: „Да је Србија некој од мањина отела голубарник заседао би Савет безбедности УН”, а ми и данас „мудро” ћутимо.

Наслов и oпрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Миша Вујовића)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. Уверен сам да овде још није дошло до отрежњења од југословенства, а капитал из Другог св. рата је још нечист … То пијанство и та нечистоћа су уграђени у систем и још одређују практично све у Србији.

    Свиђа ми се

  2. Нема овде места, ни довољно хлеба за неке грађанске протесте и непослушности. У Србији је сада као 1803. После прознања Косова, наступуће време слично Сечи кнезова. Е онда ће или све нестати или све планути. Протести су за оне који служе за опомињање властодршца да мора да слуша оне који су га довели. То су баш они који оганизују протесте због урушавања демократије или онемогућавања емитовања „слободних“ телевизија и сл. Устанак је за народ који трпи.
    Не треба критиковати народ из кога су исисани сви животни сокови што се не замлаћује некаквим перформансима демократије, самосвести и критике власти. Срби се боре за опстанак. У једном тренутку енегија која је преостала мора да да ослобађајући резултат. У Црној Гори у току је устанак. Он се мора завршити завршетком Милове власти. Али то је само почетак, треба се после извући из НАТО, поништити признање Косова, ујединити поново. И ми овде имамо после Вучића да спречимо нове Вучиће да дођу на његово место.
    Зато треба памет и енергија коју не смемо расипати.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s