Небојша Бакарец: Двери пакла

Пре него што кажем нешто о случају Сибина Вукадиновића, важно је да укажем на његову претходницу

Фото: Двери

Најновији психопатски напад „двераша“ (назив сличан Љотићевим „зборашима“) на породицу (ћерку) председника Србије, и на њега лично, заслужује да тај напад сагледамо у целовитом контексту, а то је контекст „Двери“ и Димитрија Љотића, али и контекст једног психопатског и социопатског миљеа, атмосфере коју ствара део опозиције – „Двери“, ПСГ, ССП, СЗС, „Слога“ итд. То је прича о ужасном нескладу мисли, речи и дела „Двери“ и Бошка Обрадовића, али и осталих из СЗС. Они једно мисле, друго говоре, а треће раде.

Истовремено указаћу и на један апсурд који се тиче друштвених забрана – табуа. Табу је друштвена забрана радњи које се сматрају непримереним. Нема универзалних табуа, међутим неки се појављују у већини друштава света (забрана канибализма, инцеста, сексуалног општења са децом, сексуалног општења између истог пола, присилног сексуалног општења -силовања…). Због чега помињем табуе? „Двери“ се активно изјашњавају против кршења табуа сексуалног општења између истог пола. Вероватно су и против канибализма? Нажалост, својим деловањем и делањем својих истакнутих чланова, показује се да „Двери“ подржавају инцест и сексуално општење са децом (случај Сибин Вукадиновић), те присилно сексуално општење (случај Жељко Веселиновић, случај Драган Спасић). Некоме се ове тврдње могу чинити претераним, међутим случај који помињем на почетку текста, али и многи други, потврђују оно о чему говорим. О томе касније.

„Рајске“ Двери

Пре него што су постале странка, „Двери“ су се представљале слоганом „Ми нисмо странка, ми смо породица“. Потом су настале „породичне“ свађе, и Бошко Обрадовић је средином 2015. у другом налету, почистио већину дотадашњих чланова „Старешинства“ „Двери“ (у првом налету 2012. из „Двери“ су избачени Паровић и Ђурђев). Тада је Обрадовић постао председник „Двери“. После тога „Двери“ су се регистровале као странка. Од тада је њихов слоган „Ми нисмо породица, ми смо странка“. Када је уклоњена већина старих лидера „Двери“, та странка је постала љотићевски одраз свог лидера Обрадовића. Пре тога „Двери“ су биле клерикална, умерено десна политичка опција са нагласком на породичним вредностима. До 2015. љотићевски светоназор Бошка Обрадовића није долазио до изражаја, због тога што су „Двери“ имале низ других истакнутих лидера (Владан Глишић, Паровић, браћа Тврдишић, Ђурђев, З. Радојичић, Лидија Глишић…) који нису били љотићевци. Владан Глишић је дуже од деценије био члан ДСС, на пример (до 2009.).

Са друге стране Бошко Обрадовић је још од својих студентских дана задојен Љотићем, који му је узор и идол. Бошко Обрадовић је редовно и обилато писао за љотићевски часопис „Нова искра“ од 1998. до 2003. године (одреднице 1 и 2).

„Нова искра“ је била директни настављач љотићевске минхенске „Искре“ и свих новина које издавао Љотић, у своје време. Од 2015. „Двери“ скрећу у екстремизам, а љотићевство Бошка Обрадовића потпуно преузима примат. Од 2015. године траје и политичко лутање „Двери“. Прво су били у релативно успешној коалицији са ДСС-ом (и освојили посланичке мандате), потом су били у неприродној и неуспешној коалицији са ДЈБ, да би данас завршили у још неприроднијој бојкот коалицији „СЗС“ коју предводи Драган Ђилас. У свим тим лутањима некадашњи идентитет „Двери“ је потпуно нестао, а заменио га је љотићевски идентитет Бошка Обрадовића – његово насиље, екстремизам, нихилизам, и све више пропагирање тероризма.

Пред изборе 2012. године, подршку „Дверима“ су пружали Смиља Аврамов, Коста Чавошки, Мило Ломпар, Добрица Ерић, Јасмина Вујић, Љиљана Чолић, Мила Алечковић Николић и Предраг Драгић Кијук, а касније и Марко Јанковић. Од свих њих данас „Двери“ подржава једино Јасмина Вујић, која је аргументовано оптуживана да је агент страног утицаја. Политички савет „Двери“ данас чине: Владимир Димитријевић, председник савета, Александар Липковски, Иван Дојчиновић, Јасмина Вујић, Драган Крсмановић, Милослав Самарџић, Бранимир Нешић, Немања Зарић, Мирослав Крстић и Предраг Симић. Састав Политичког савета „Двери“ се сакрива и нема га на сајту „Двери“. У рубрици „Политички савет“ постоје подаци само о председнику савета. Због чега „Двери“ крију податак о томе ко су чланови Политичког савета? Вероватно на захтев самих чланова савета, који се стиде поступака Бошка Обрадовића, и не желе да буду превише изложени, као што не желе да изгубе материјалне привилегије које имају као чланови савета. Изузев председника Политичког савета, Владимира Димитријевића, нико од чланова тог савета није уопште медијски присутан, и не пружа подршку Бошку Обрадовићу или сарадњи са Ђиласовим СЗС. Такође, нико од њих се не оглашава речима осуде или критике на безбројне примере позивања на насиље, који долазе од Бошка Обрадовића или других екстремиста из „Двери“ – посланик Срђан Ного, Сибин Вукадиновић, Драган Спасић (Трговиште) и Дејан Вулићевић (Лучани). Што се тиче председника Политичког савета „Двери“, он је као и Обрадовић завршио књижевност, и родом је из Чачка. Такође, ради се о обожаватељу лика и дела Димитрија Љотића. Чуђење може да изазове податак да је Димитријевић члан редакције листа „Печат“, чији је власник и оснивач Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник државних „Новости“. Владимир Димитријевић је такође узор Обрадовићу, али и сива еминенција „Двери“ (срце таме). За разлику од Обрадовића, он не воли да се експонира у медијима. Изузетак су „Печат“, али и „Данас“, а био је и један од говорника на Ђиласовим протестима „1 од 5 милиона“. Моје тврдње потврђује и „Писмо Старешинству Двери“ које је у септембру 2012., „Дверима“ упутио избачени функционер „Двери“, Александар Ђурђев, данас председник „Српске лиге“ (одредница 3).

Он је на крају тог писма написао: „Међутим, имам утисак, да је Старешинству много већи проблем од Паровића и мене, наш владика Иринеј бачки, према ком мржњу највише распирује сива еминенција и духовни гуру Старешинства – Владимир Димитријевић. А наша је кривица изгледа то што се причешћујемо у храмовима Епархије Бачке! Наглашавам, ни по коју цену и никада, нико из повереништва Нови Сад неће говорити ништа лоше за преосвећеног Иринеја бачког, ма колико га Димитријевић мрзи и лажно оптужује. Шта више, остаћемо верни својој светосавској Српској Православној Цркви, нашој Епархији Бачкој и његовом преосвештенству Иринеју. Ми нисмо и нећемо никада бити отпадници од Српске Православне Цркве“. Данашње „Двери“ управо тако делују, као гомила зилота и отпадника, као малигна и агресивна секта. Необично је како се Срђан Ного, Сибин Вукадиновић, Драган Спасић, Дејан Вулићевић, али и Жељко Веселиновић, савршено уклапају у стереотип о „ломброзовском типу“ (псеудонаучна „Теорија о урођеном злочинцу“ Чезаре Ломброза).

Претходница Сибина Вукадиновића

Пре него што кажем нешто о случају Сибина Вукадиновића, важно је да укажем на његову претходницу. Да укажем на тај маргинални, али видљиви миље где се јавно заступа најболеснија, патолошка мржња. Творци тог миљеа нису само „ломброзовски типови“ налик горе описаним. Творци су пре свега образовани људи, људи који држе да су „елита“, професори универзитета, новинари, уметници. Тако је режисер Горан Марковић 30.12.2018., изјавио: “кроз институције не може ништа да се уради“, и “једино решење у Србији апсолутна побуна и улица“. Проф. др. Јово Бакић је 31.12.2018. изјавио „Вучићу ће судити револуционарни суд“ и “:„Ја бих волео да их јуримо по улицама, ја бих то волео!“, као и „Постоји револуционарна правда. Револуција би тако нешто могла да уради – суспендује се постојеће право (…) И то одмах кажем и обећавам: ако бих дошао на власт, био бих врло опасан за олигархију (…) Кад је болест узнапредовала користи се хируршки нож“. Новинарка листа „Данас“, Снежана Чонградин је 27.12. 2018., поручила Вучићу и СНС-у да ће им „судити, не независни, већ револуционарни судови“. Књижевник Драган Великић је 24.12.2018. изјавио:„Ја заиста верујем да, убеђен сам у то, овај режим може само на улицама да се склони“. Нови обожавалац Драгана Ђиласа, проф. др. Слободан Самарџић је 02.02.2020., два милиона грађана који подржавају СНС, назвао „фалангом, фукаром, нељудима и робовима“. Када образовани људи овако говоре, шта треба очекивати од оних нишчих духом?

Бошко Обрадовић, господар Сибина Вукадиновића

Историјат насиља Бошка Обрадовића је дугачак. Током избора 2016, Бошко Обрадовић и два функционера „Двери“ су вређали чланове РИК-а, и физички су напали чланицу РИК-а, Мају Пејчић. Обрадовић је то хладно негирао и поред снимака. У септембру 2017, активисти „Двери“ су тукли две новинарке ТВ Пинк, током протеста испред те телевизије. Брутално су нападнуте Гордана Узелац и Мара Драговић. Обе су добиле ударце песницом у главу. Напао их је Дејан Вулићевић, функционер „Двери“ (одредница 4).

Узелчева је одмах после напада збринута у Ургентном центру. Бошко Обрадовић је негирао инцидент, иако постоје снимци о нападу на новинарке. У октобру 2017., Бошко Обрадовић и више припадника „Двери“ су на силу упали у кабинет председнице Народне скупштине, Маје Гојковић, грубо је вређајући. На седници Скупштине Србије, Маја Гојковић је показала и модрице, као последице физичког насртаја Обрадовића на њу. Шеф Двери Бошко Обрадовић је тада изјавио да председница Скупштине “лаже” да је добила модрице и оценио је да их је сама себи нанела. У новембру 2017. током седнице Административног одбора, у Скупштини Србије, Бошко Обрадовић је пред камерама многих медија, ударио Александра Мартиновића, председника Административног одбора и шефа посланичког клуба СНС. Обрадовић је негирао напад. Овде имамо низ насилних догађаја у којима је Обрадовић оптужен за физичко и вербално насиље. Сваки пут је Обрадовић негирао своју одговорност. Сасвим је јасно да се ради о особи која не може да контролише своје насилно понашање. А ради се о председнику једне парламентарне странке и народном посланику. При томе Обрадовић је човек који заговара породичне вредности.

По њему, изгледа да су „породичне вредности“ – физичко и вербално насиље, напади на жене, напади на службена лица и новинаре, док обављају свој посао. Бошко Обрадовић је у интервју „Данасу“ у августу 2018. позвао на војни пуч и на хапшење Вучића. Обрадовић је рекао :„Позивам часне официре Војске Србије и Министарства унутрашњих послова да реагују и ухапсе Председника Србије због кршења Устава, гажења председничке заклетве и нарушавања територијалног интегритета и суверенитета државе Србије“. Бошко Обрадовић је 16. марта 2019. предводио насилни упад руље у РТС, и претио је новинарима. Обрадовић је 05. априла 2019., увредио новинарку ТВ Прва Јовану Јованчић рекавши јој: „Превише ми личите на новинарку Пинка, на неког ко је послат да провоцира лидере опозиције, и више ми личите на бота СНС него на новинара“. Бошко Обрадовић је испред председништва, 05.05.2019., изјавио:“Ова ствар мора да се истера до краја. Или ћемо ми на улици срушити ову власт, кад нас буде довољно на улици да можемо да је срушимо (…)“(одредница 5).

Посланик Двери Срђан Ного је 16. октобра 2018., изјавио да Ану Брнабић и Александра Вучића треба обесити на Теразијама: „уколико је парафирала овај споразум, она треба да буде обешена истог часа на Теразијама. А поред ње обешен и Александар Вучић“. Потом је на протестима дела опозиције, неколико месеци касније, носио огромна импровизована вешала.

Жељко Веселиновић, лидер СЗС и синдиката „Слога“, је 20. септембра 2018., објавио текст на Фејсбуку, у коме жестоко вређа Ану Брнабић, председницу Владе Србије, и позива на њено силовање у трајању од „пар месеци“. Ђилас је подржао Веселиновића и изјавио: „Имам људско разумевање за Жељка Веселиновића. Вређао је председницу владе у афекту“.

Драган Спасић, председник општинског одбора „Двери“ у Трговишту објавио је морбидан текст на “Фејсбуку” 09. новембра 2019. (одредница 6). Он је изјавио:“Треба направити попис утицајних СНС лица, и после промене власти, мигранте населити у њиховим кућама, становима… дати им њихове ћере и жене да силују“. Драган Спасић је у петак 8. новембра, дакле претходног дана био са Бошком Обрадовићем у Врању, а на свом Фејсбук профилу поделио је фотографију са председником покрета “Двери”. Спасић је наставник географије. „Двери“ су иначе ксенофобична антимигрантска странка. У случају Драгана Спасића ради се о позиву на масовно силовање ћерки и супруга политичких неистомишљеника.

Ови наступи Срђана Нога, Сибина Вукадиновића, Драгана Спасић, Дејана Вулићевића, али и Жељка Веселиновића, личе на понашање психопата и социопата које често описују многи филмови (серијал о Ханибалу Лектеру…). У свим случајевима зверски напад иде на више нивоа. Један ниво напада удара на само биће жртве, на њен пол, на карактер и морал. Други удара на њено занимање, образовање, пол… Жртва је дискриминисана, оклеветана, извређана. Сви они садистички и са уживањем, сладострасно вређају и вивисецирају своје жртве. Да би оправдали своје позиве на силовање, они прво понижавају жртве, излажући их подсмеху, стереотипима, предрасудама. На крају они позивају на силовање, на масовно силовање, на вешање… Болесни садржаји ових наступа указују на то да се ради о садистичком типу личности, који се наслађује патњама жртве, које је сам осмислио. Такође, када познајемо модус операнди (начин понашања) психопата и социопата, јасно је да сви они и сами желе да муче, силују или вешају своје жртве. Њихове изјаве су чисте пројекције његових жеља. Све то важи и у последњем „случају“, изјави функционера „Двери“ Сибина Вукадиновића.

Случај „Сибин Вукадиновић“- Како лажу „Двери“

Пријатељ Бошка Обрадовића и функционер „Двери“ задужен за „посебне“ задатке, Сибин Вукадиновић је 15. фебруара 2020. на „Фејсбуку“ поставио своју монструозну изјаву: „Да ли ћерка Александра Вучића, док је јебе њен отац, мисли на Томислава Николића?“ (одредница 7). Покрет „Двери“ је истог дана саопштио да Сибин Вукадиновић није “Бошков човек од поверења” и „да је Сибин Вукадиновић напустио Српски покрет Двери пре више од годину дана“. Међутим „Двери“ су се уплеле у сопствене неистине, због тога што двераши кратко памте. Још 28. марта 2016., у спору у вези са жалбом Управном суду, против листе за републичке изборе, Мирослава Паровића и Владана Глишића, ова двојица су преко медија оптужили „Двери“ да том жалбом покушавају да оборе листу Глишић – Паровић. Тада су Глишић и Паровић изјавили „да је функционер Двери Сибин Вукадиновић по налогу Бошка Обрадовића поднео жалбу Управном суду“(одредница 8). Овде видимо да је Сибин Вукадиновић био и остао, Обрадовићев човек за специјалне задатке. Јасно је да су „Двери“, односно правници „Двери“ сачинили жалбу, и да је Обрадовић подношење жалбе поверио Сибину Вукадиновићу. „Двери“ су 28.03.2016. саопштиле листу „Политика“ да: „Сибин Вукадиновић није чак ни њихов члан, а камоли функционер”. И то је објавио лист „Политика“ 29.03.2016. године. И тада је било јасно да је Вукадиновић поднео жалбу коју су саставиле за њега „Двери“. Саопштење „Двери“ од 15. фебруара 2020., разобличује раније неистине „Двери“, због тога што се види да Сибин Вукадиновић јесте био члан и функционер „Двери“, али да то наводно више није већ више од годину дана (одредница 9). А 2016. године, „Двери“ су тврдиле да Вукадиновић уопште није члан „Двери“. Очигледно је да су Обрадовићеве „Двери“ лагале и 2016. и данас, 2020. године.

Део истине, која се уклапа у слагалицу о Обрадовићевом Сибину Вукадиновићу је изнео и заменик градоначелника Београда, Горан Весић, који је посведочио да је Сибин Вукадиновић прошле недеље чувао Бошка Обрадовића, као телохранитељ, у Првом основном суду на рочишту по тужби Обрадовића против Весића. И ова чињеница доказује да је саопштење „Двери“ чиста лаж. Због чега би неко ко није члан „Двери“, а ко је био члан „Двери“ „пре више од годину дана“ , због чега би се појављивао са Обрадовићем, као његов пратилац на суђењу, а да није близак Обрадовићу? Једнако тако су лажни и остали наводи из саопштења „Двери“ да: „Двери, као породични покрет, осуђују нападе на било чију породицу јер је то апсолутно неморално и недопустиво“. Из свега изнетог је јасно да је Сибин Вукадиновић написао своју објаву на „Фејсбуку“ у име Бошка Обрадовића и „Двери“, и да Бошко Обрадовић и „Двери“ стоје иза напада на Милицу и Александра Вучића, у овом случају.

Политички отац Бошка Обрадовића

Историја каже да је Димитрије Љотић био квислинг, и заточник нацизма и фашизма на овим просторима. Дакле, Димитрије Љотић је био и нациста и фашиста, уз личне особености. То потврђују сви озбиљни историчари. То најбоље потврђује дело др. Младена Стефановића, књига „Збор Димитрија Љотића“ (1984). То потврђује и Википедија (одредница 10). Историчар Предраг Марковић каже да је Недић био без сумње колаборациониста. Он је указао да је и Љотићев Српски добровољачки корпус био интегрисан у Недићеву администрацију, и да нема ниједног стрељања или злочина у којем та формација није учествовала. “Недић се није оградио ни од једног масакра. Нико у Србији није био кажњен у његово време за масакре у Крагујевцу и Краљеву“, рекао је он (одредница 11).

И страни историчари су одавно прогласили Недића и Љотића сарадницима фашиста и нациста, тако је аустријски историчар Валтер Маношек рекао да су се Немци колебали да ли да за председника владе окупиране Србије поставе Милана Недића или Димитрија Љотића. “Одлука је пала да формални први човек у Београду буде Недић, за кога су веровали да ужива углед као војник, поготову као јунак из Балканских и Првог светског рата. Најближи немачким властима, међутим, и даље је био Димитрије Љотић. Он је после увођења краљеве диктатуре кратко био министар правде у влади Петра Живковића, али је смењен кад је предложио доношења Устава, који био завео поредак сличан какав је за Немачку тада већ предвидео Адолф Хитлер. После тога је основао своју организацију „Збор“„Здружена борбена организација рада“. На раднике се позивао баш као и Хитлер чија се партија „пуним именом и презименом“ звала „Националистичка социјалистичка немачка радничка партија“.

Димитрије Љотић је, између осталог, био и вођа покрета „Збор“ („Здружена борбена организација рада“) и сарадник немачких окупационих власти за време окупације Југославије и Србије у Другом светском рату. Љотић је 1935. основао профашистичку странку Збор. Збор је настао спајањем три фашистичка покрета: „Југословенске акције“ из Загреба, „Бојовника“ из Љубљане и „Буђења“ из Петровграда. Љотић је предлагао екстремну политичку филозофију коју је одликовао национализам, српски сељачки патернализам и аграризам, верска затуцаност, и ауторитативно, недемократско уређење државе. Збор је отворено промовисао антисемитизам, као једина странка у Југославији која је то отворено радила, као и ксенофобију. Збор је био веома непопуларан у међуратном периоду (са свега око 1% гласова на изборима). Љотића су 1935. заврбовали нацисти. Сарадници Алфреда Розенберга су се обавезали да ће финансирати Збор ако у Југославији буде водио пронацистичку политику. После окупације Југославије 1941. Немци су Љотићу предлагали да оснује своју владу, но он је то одбио и предложио генерала Милана Недића за место председника владе. Током рата, Љотић је био особа од највећег немачког поверења. Мала подршка коју је у народу добијао Збор долазила је од чињенице да екстремна десничарска осећања нису била јака међу српским становништвом. Разлог за то је што је десничарска политика била повезивана са нацистичком Немачком. Како је српски народ био изузетно антинемачки расположен, највећи број Срба је одбацивао фашистичке и нацистичке идеје. Нацисти су веровали Љотићу више него иједном Србину у окупираној Југославији. На почетку окупације формиран је љотићев Српски добровољачки корпус (СДК). Те јединице наоружане су од стране немачке власти. У октобру 1941. одреди СДК су учествовали у Крагујевачком масакру помагавши Немцима током привођења. Димитрије Љотић никада својом идеологијом није успео да придобије значајнији део српског народа. Напротив, сврставањем уз окупатора и учешћу у Крагујевачком масакру, његове јединице су у српском народу постале омражене. СДК је често помагао Гестапоу у проналажењу и скупљању јеврејских цивила који су успели да избегну немачко заробљавање и слали су Јевреје и присталице партизана у логор Бањица.

Атмосферу коју стварају „Двери“, Бошко Обрадовић, СЗС, Драган Ђилас, Сибин Вукадиновић, Вук Јеремић, Срђан Ного, Слободан Самарџић, Драган Спасић, Борко Стефановић, Дејан Вулићевић, и Жељко Веселиновић, најбоље описује стих из поеме „Јама“ великог песника Ивана Горана Ковачића: „Само кроз прсте капале су капи, Топле и густе, које крвник нађе, Још горчом муком дупља које зјапи – Да бодеж у врат забоде ми слађе: А мене драгост ове крви узе, И ћутио сам капље као сузе“.

Одреднице:

1.https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%91%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%BE_%D0%9E%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

2.https://web.archive.org/web/20180123072151/http://www.novaiskra.rs/strana1.html

3.http://www.nspm.rs/polemike/pismo-staresinstvu-dveri.html

4.https://www.youtube.com/watch?time_continue=3&v=BStuCeSF6DM&feature=emb_logo

5.http://rs.n1info.com/Vesti/a481404/Slobodna-zona-drugi-dan-protesta-najavljene-tribine-izlozbe-i-razmena-ideja.html

6.https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:829231-Skandalozna-objava-funkcionera-Obradovicevih-Dveri-Migrantima-treba-dati-da-SILUJU-cerke-i-zene-ljudi-iz-SNS-FOTO

7.https://www.novosti.rs/вести/насловна/политика.393.html:847652-Близак-сарадник-Бошка-Обрадовића-брутално-извређао-Вучићеву-ћерку-Весић-Јованов-и-Орлић-осудили-увреде

8.http://www.politika.rs/scc/clanak/352031/Glisic-i-Parovic-za-obaranje-svoje-liste-optuzili-Dveri-i-SAD

9.https://dveri.rs/2020/02/15/53710/dveri-vucicevi-tabloidi-nastavljaju-sa-gnusnim-lazima/

10.https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%94%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%89%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%9B

11.https://www.espreso.rs/vesti/politika/363695/ljotic-i-nedic-bili-su-srbende-ili-hitlerove-ubice-ova-podela-jedna-je-od-najvecih-u-srbiji-a-sta-kaze-istorija

Опрема: Стање ствари

(Видовдан, 17. 2. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

3 replies

  1. Баталио сам читање на пола текста. Нема смисла губити време на баљезгарије. Није ствар у томе да Бакарец нема права да пише о томе да Обрадовић има 100 мана. Али овде се не ради о истини.
    Сваком политичком противнику наместићемо ситуацију да му залепимо етикету. То је филозифија СНС-а. Балегаћемо по свакоме, али кад се тај побуни, објавићемо да је Љотићевац, да је фашиста, да је силоватељ. Класична напредњачка школа дискредитације. Бакарец је врхунска гњида која бескрајно набацује податке као да су тачни и представља их за чињенице. Он је представник школе која каже да количина лажи замењује њихову оригиналност и квалитет. За оне за које је полиграф доказ кривице или невиности, доказ свега другога је наручена изјава, монтирани снимак, фалсификовани лекарски налази. Па зар је теже кривотворити налаз од дипломе?
    Бакарче, љигавче, намаз’о си се од главе до пете. Добро копираш методе свог шефа. Подло, лажно, увредљиво. Да ли мислиш на време после власти? Да л’ можеш да замислиш које ће тебе оптужбе снаћи кад не буде ваше напредњачке здружене злочиначке организације? Зашто би неко ко је од твоје „истине“ трпео имао трунку коректности у тренутку кад може да те натера да поједеш све што си избацио из себе, док си пун себе мислио да си бесмртан и недодирив?
    Пријатно ти било, некада коректи политичару, данас никоговићу и полтрончино.

    Свиђа ми се

  2. Текст Небојше Бакареца, који је од почетка до краја саздан од лажи, грубих подметања, сваковрсних искривљавања, недопустивих уопштавања и тенденциозних закључака, сасвим је непотребно коментарисати подробно. Сваком упућенијем човеку је јасно да је Велики Шибицар бацио тешке паре у џепове оних који неодлучним бирачима свим средствима треба да огаде свакога ко још увек има храбрости да доследно заговара тотални бојкот Шибицаревих псеудо-избора.

    Покушај дискредитације поменутих храбрих политичара представља једину намеру овог отужног памфлета, чији је аутор – страшне ли чињенице?! – некада био члан ДСС-а под руководством честитог Војислава Коштунице! Тада је Бакарец писао заиста изврсне текстове – сећате ли се господине Небојша? – у потпуности посвећене беспоштедној разградњи Вучићевог великошибицарства.

    Стога, уместо критике овог јаловог текста, наводим само један репрезентативан цитат из једног од раних радова некада истинољубивог Небојше (тада заиста бејаше Небојша!), да бисмо се подсетили тих уистину дивних времена када је Бакарец још увек био слободан човек:

    „Има ту још много тога. Ради се о надуваном егу, о месијанској психози, о веровању у сопствене надљудске способности, у некакву Свету Мисију. Истовремено, сећамо се Александра Вучића, генсека СРС, демагога, дрског букача, примитивног шовинисте, Шешељевог апологете. Сећамо се овог човека, који је бахато одбијао да плаћа рачуне Телекому Србије за телефонске рачуне 15 месеци, вајкајући се малом посланичком платом. Сећамо се кандидата за градоначелника кога су три пута до ногу потукли противкандидати-“ (Ђилас, зар не?! – прим М. М.) „дакле сећамо се човека који није успео да постане ни градоначелник а сада влада Србијом мимо Устава и закона (није ни председник ни премијер). Да ли је то тај исти човек? Онај Вучић, генсек СРС, петнаест година жарио је и палио, као шампион једне примитивне демагогије.“ http://www.nspm.rs/politicki-zivot/infuzija-u-mozak.html

    Питам се, како ли се осећате сада, док читате ове редове? То су Ваше речи, зар не? Покајте се, господине Бакарец, спасите се вечне срамоте у коју сте закорачили, у коју сте већ заронили. Упркос Вашем стању очигледно тешке прелести, ипак, још увек има времена за Ваш истински преображај, још увек није све готово! Новац, велики или мали, свеједно, не може да угуши глас савести, а ја сам убеђен да је Ви још увек имате. Само послушајте глас своје савети и поново ћете стати на прави пут!

    А Бошка Обрадовића пустите на миру. Иако има своје мане, он још увек држи одступницу према главном злу које прети да нас искорени, према овој власти за коју сте Ви, преко ноћи окренувши ћурак, почели да агитујете тако бљутаво-агресивно. И не заборавите: Бошко Обрадовић је још увек при оним Вашим ставовима из 2013., ставовима које Ви сада са презиром одбацујете и волели бисте да се што пре забораве. Зато смо ми ту да Вас на њих подсетимо и чинићемо то сваки пут када се јавите за реч и почнете својим клеветама да трујете ионако већ загађену атмосферу данашње Србије.

    Заправо, кроз Ваш презир према Бошку Обрадовићу, ви пљујете некадашњег себе, ви се доказујете свом новом газди, такође конвертиту, који је спреман да прода и изда Косово и Метохију и читаву Србију само да би се доказао новим газдама на Западу, не би ли у њиховим очима потврдио свој нови, прозападњачки „идентитет“. Покајте се, господине Бакарец, док још има времена!

    Свиђа ми се

  3. Прочитах цео текст.Гомила лажи, измишљотина и глупости.Једино ми је овај текст о Љотићу био занимљив.Јако ме подсећао на некога.Некога ко наше највеће крвнике назива пријатељима, којима поклања нашу земљу а нашу децу тера у бели свет да би овде населио мигранте.Треба ли да кажем његово име?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s