Хелена Гранић: Погледај лице своје, Србијо!

Умиј своје уморно лице, Србијо. Погледај се у огледало. Угледај своју лепоту. Угледај своје достојанство. Још су многе победе и радости пред тобом

Фото: Соња Ракочевић

Какво је твоје лице, Србијо?

Погледај се у огледало.

Погледај се у огледало, очисти блато са њега и види:

– Види лице Србије која је само у двадесетом веку у својој борби за слободу водила борбу са четири највеће силе: са царском Немачком, са Турском, са Аустро-Угарском, са Хитлеровом Немачком и једини бели народ који је устао у борбу против злочиначког НАТО-а.

– Види лице Србије која је у време кад је највећа криза владала удомила преко 300 хиљада избеглица и ниједна од тих избеглица није завршила испод моста! Док на богатом Западу – који нема санкције, који има плату хиљаде долара месечно – стотине хиљада људи у немилости спава расуто испод мостова и по улицама.

Жичана ограда на граници Мађарске са Србијом као одбрана од миграната (Фото: Танјуг/АП)

– Види лице Србије која у седам дана скупи 100 000 евра за лечење девојчице оболеле од рака, у време када народ грца да преживи и плати основне рачуне.

– Види лице Србије у којој су стотине младића положиле своје животе спасавајући своје рањене другове, не желећи да их оставе да искрваре до смрти.

– Види лице Србије коју је неколико стотина осамнаестогодишњих младића бранило и одбранило против вишеструко бројнијег непријатеља који је нападао и са копна и са неба.

– Види своје пркосно лице Србијо, лице које пева, игра и смеје се док бомбе падају и док је глава у торби.

– Види лице Србије која у Апатину наилази на једног бескућника који спава поред дрвета и одмах се организује и налази решење: Пошто бескућник није хтео да иде у кућу него хоће да је покретан, налази се добротвор који му додељује камп кућицу на којој пише: „Од свих Апатинаца за НАШЕГ Тарзана“ (Иван се зове, то му је надимак). Апатин се организује и уплаћује новац у једној продавници толико да тај бескућник сваки дан може купити храну за петсто динара за наредних 6 месеци. Види, Србијо, тог истог бескућника који је толико скроман да каже да је превише прљав и недостојан да уђе у ту камп приколицу, те наставља да спава поред дрвета. Види Србију која не одустаје од брата у проблему и наставља да га убеђује, на крају које приче долази медицински тим, ошиша га, окупа и смешта у старачки дом.

Фото: Радио Дунав

Нису га оставили да спава поред дрвета.

– Види Србију која је само у прошлој години скупила преко милион евра за фонд „Срби за Србе“ за помоћ породицама са више од четворо деце.

– Види Србију која сваког путника намерника дочека са осмехом, почасти пићем и храном и угости као човека што је данас у свету реткост.

– Види народ Србски који је изашао скоро сав на улице у Црној Гори бранећи светиње, где и трогодишње дете виче „Не дамо светиње!“, док су на западу њихове тзв. цркве опустошиле, те их онда они – будући да свему и човеку и светињи пришију материјалну вредност као роби – стављају на тржиште и продају као некретнину, а онда их за велик новац као нешто егзотично и ретко купују богаташи и тамо праве кафане, хотеле, дискотеке и куће, те на месту својих некадашњих „цркава“ уринирају, врше велику нужду, псују и раде остале недостојне ствари места на ком су некад прослављали име Божије. Зато се код нас у Црквама СТОЈИ пред Богом. Од стајања пред Богом све почиње.

– Види Србију која брани реке, види Србију која брани угрожене комшије од извршитеља, види Србију која удомљава напуштене животиње, види Србију у којој брат брату даје руку и не допушта да пропадне.

– Види Србију у којој је мени, када сам се повредила и нисам могла да радим неко време, човек којег не познајем нудио да прода своју кућу а он да пређе код брата да би ми помогао да прегурам док не оздравим. Наравно, нисам прихватила, не дај Боже да човек остане без куће, извукла сам се, прегурала некако и вратила на посао, али ме је тај његов гест дирнуо до суза. Тог човека не познајем, познајем његовог пријатеља. Такву милост и људску доброту доживљавала сам више пута.

Олга Бошковић из Косјерића цео живот носи свог сина Предрага (59) на леђима. (Фото: RINA)

Ту и такву Србију ја познајем. Тој и таквој Србији ја се клањам. Том народу љубим руку.

И кажем: Умиј своје уморно лице, Србијо.

Погледај се у огледало.

Угледај своју лепоту. Угледај своје достојанство.

Угледај своју милост, снагу, храброст, памет, достојанство и доброту.

Разуми свој значај.

Још многи хероји и опевани и неопевани спавају у недрима твојим.

Још су многе победе и радости пред тобом, јер си их заслужила!

Наслов и oпрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Хелене Гранић)



Categories: Преносимо

Tags: ,

6 replies

  1. E to je to. Hvala Stanju Stvari sto prenosi ovaj tekst. O ovome razmisljam svakodnevno dok citam razne komentare tipa “sami smo za sve krivi”, “nismo ni zasta” i tako dalje.

  2. Сестро Хелена, хвала ти.
    Бог те благословио !

  3. Ти си Хелена светло лица Србије о коме пишеш! Бог ти дао свако добро, теби и твојој породици.

  4. Нажалост, не видим исту Србију коју види Хелена Гранић.
    Кад Хелена види “многе победе и радости пред Србијом”, ја видим фарисеје који данас воде Србију. Као на чувеној слици Питера Бројгела (1568).

    Кад Хелена види “пркосно лице Србије, лице које пева, игра и смеје се док бомбе падају а глава је у торби”, ја видим песму “ИЗВЕШТАЈ” нашег академика (Ужице, 1935) :

    Благоје на Дрини, пун шрапнела,
    Тодор са главом далеко од тела.

    Милутин у првом пешадијском пуку,
    Урош без једног ока и без руку.

    Раденко носећи под пазухом певца,
    Младен у шуми иза Крагујевца.

    Милун под Нишом од аероплана,
    Стеван у војној болници од рана.

    Милош у албанском снегу, док га прти
    друг, који костур посто је пре смрти.

    Гојко у мору што се брзо склапа
    пуно црног уља и војничких капа.

  5. Ja je isto tako osecam. I necete verovati koliko se puta rasplacem sto je svi ne vide istokao nas dve.

  6. “Посматрач” то јест “Тата”, то јест “Пастир” то јест “Деда Ђоле” би требао да од омиљених му окупатора научи и неку паметну — на пример — “beauty is in the eye of beholder”.

    У случају “Посматрач” / “Тата” / “Пастир” / “Деда Ђоле”, кад покушава да изрази шта види у Србији, то значи да су прљавштина, зло и ружноћа у његовом оку.

    Зато, као мува која у врту уместо на цвеће, бира да слети на …. (знамо шта) и “Посматрач” / “Тата” / “Деда Ђоле” ради то исто кад је реч о напаћеној му отаџбини.

    Опасност за четвороструког псеудонимца је да му се због унутрашњег подражавања муви не деси изненађење, као у Кафкиној причи “Преображај”.

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading