Владимир Вујић: Општечовечанско и локално (1932)

Уметност није логика; напротив, она је све оно у људском казивању што логика није

Казимир Маљевић, Глава сељанчице, 1912-1913 (Фото: Викимедија)

Има једна апстракција: то је „човек уопште”. И има још једна апстракција: то је „човечанство”. Човек уопште, не овај или онај, познати, ти, ја, ми сви овде у кругу блиског живљења; човек као појам, не човек овај, рођени брат мој или наш, чији ми је живот судбински познат. Човечанство је исто тако појам, једна апстракција. Отуда су и придеви: „општечовечански”, „човечански”, „хумани”, и како их све не казују, чисто апстрактни атрибути. Поштујући апстракције, једно умно наслеђе XIX века науке и разума, рационалистичког дакле превасходно, наши претходници, а и многи савременици, увек траже у нашим књижевним делима „општечовечанске” особине, осуђујући уске „локалне” квалитете њихове. Међутим, то обожавање апстракција, то тражење неког „општег идеала хуманитета”, који би се код нас разликовао од истог идеала на неком другом степену географске дужине само тзв. локалном бојом – учинило је две опасне заблуде. Оно је у творце унело пометњу уколико их је нагнало да намерно и свесно искрећу своју непосредну доживљеност бежећи „под звезде”; и да, бојећи се „локалног и уског”, са њиме заједно, одбаце и живот па уђу у скелете логике. Оно је, са друге стране, у проматраче унело пометњу уколико их је нагнало да превиде Божије дарове и поуздану проживљеност уметника, осуђујући их као „сувише локалне” а премало „човечанске”.

Тако се вршило стално једно нездраво померање чисто апстрактноме, померање које на своме путу није оставило мало забуна, грешака, и грехова. Творац уметнички, који рађа и ствара, интелектуализован тако, идући за тим идеалом „општечовечности”, излази из круга интимно проживљеног једног уметничког поузданог, и ствара, управо сада не ствара но гради, гради бића која имају све ознаке апстрактног, општег, али и сву малокрвност нерођених и непроживљених бића. Велики уметници кретали су се, у ствари, увек у уском кругу проживљенога. У нас, није ли се Бора Станковић кретао у интимном кругу оца, тетке, неколико типова лично доживљаваних; није ли се непрестано кретао у том кругу, малом, а био и остао, неоспорно и данас још, највећи. На том путу апстрактизације више или мање, оставили су (или напуштала их је) уметност-књижевност, код нас многи. У том бежању из уског круга проживљености су засновани „падови” у причањима и певањима многих, свуда овде-онде где они излазе из себе и улазе у кругове умишљеног грађанског живота (који у нас стварно не постоји). У том лажном процењивању апстракција као стварности и стварности као нечег „нижег” и недостојног уметности, критичари су и теоретичари књижевности толико пута изрицали осуде над локалношћу, ускошћу, итд., итд. наших писаца; тако је пролазио и Бора Станковић, само „еротичар” и само „Врањанац”, па, у последње време, и многи други.

Бора Станковић (Фото: Чаршија)

Међутим, то такозвано човечанско живи једино и искључиво и само у животима појединаца живих и познатих добро. То „хумано” јавља се једино кроз живе родове и пасове људске, њихове личне судбине и доживљавања. Писац који јури за општечовечанским личи ми на човека који описује „биљку” приписујући јој реалне особине, а не зна за руже, шимшире, храстове, маховине, љубичице, локвање. Опис „биљке” уопште, не ове или оне, јесте механичко набрајање појединости; тј. скупљање апстрактних ознака. Али уметност није логика; напротив, она је све оно у људском казивању што логика није. Права уметност може да се роди, и рађа се, једино у доживљавању; и кроз „уска” доживљавања, али стварно проживљена духовно, једино се изражава „човек” и „човечанство”. Кроз апстракције се не ствара уметност; једино, можда, машине и механизми.

Уметност има корене у лично доживљеном, увек и на првом месту: и цветови бујни избиће тек из родног тла и из уског круга. Иначе, силом тражено, општечовечанско ће се расплинути у сенке и утваре…

Док су велике целине, као „човечанство” и „човек”, апстракције које сметају, у духу ношене и гледане, стварању, једино правом, кроз лично, локално, аутобиографско (није ли свако казивање аутобиографско?), дотле су опет, у схватању књижевности као целине делања једне културе, апстракције тзв. индивидуалне племенске духовности. Ту су реалности целине, а апстракције су, умишљене су, појединачне племенске књижевности.

Тако постоје апстракције српске, хрватске, словеначке и бугарске књижевности. Апстракције књижевности као духовног казивања, као израза духовности, као стварања уметности која је израз, лик, печат, отисак, оживотворење, знак, симбол једног гледања на свет и живот. Један је проблем, једини и велики, пред јужнословенском књижевношћу: стварање свога или уобличавање кроз туђе, оригинално стварање или лажно формирање, напор и развој самосталном казивању живота и света или псеудоморфоза. И то је животно питање за све те умишљене „четири” књижевности. Биће исто свуда: развој свога и процват новог духа, препород. Или робовање свуда туђим облицима, копије, имитације, препричавање. Једне је судбина њихова, без обзира на централне или периферијске положаје, на политички систем, на судбинске обрте и пролазе кроз искушења, лутања грешна, падове и дизања.

Апстракције су „књижевности”, одвојене, подељене, разликоване вештачким средствима географским, политичким, механичким, писменошћу. Апстракције су те засебне књижевности. У том животу део иде из целине; целина је пре дела; у животу духовног изражавања нема у јужно-словенском духовном напору одељених шимера. Нема књижевности ни словеначке, ни српске, ни бугарске, ни хрватске (сем што их има таквих у теоријским практичним поделама, чисто етикетно и ради лакшег савлађивања, сређивања, чисто логички, чисто неуристички, тј. ради наставе и предавања, а и то све, само још данас). Нема исто тако моравске, вардарске, динарске, загорске, шопске, приморске, војвођанске; сем у речима и ради назива.

Владимир Вујић

Има само један начин изражавања „човечанског” – то је кроз људе појединце, ма где. Има само један начин изражавања кроз кругове доживљенога, уске, ако хоћете, аутографске, ако хоћете, увек. Кроз све те уске кругове се иде тек у човечанство. А у ово не пре но што се прође кроз јужнословенско које јесте, мора бити, и биће, један од зидова „општечовечанског”. Вид нови, свежи, самосталан, духован; вид уметничког казивања који се још није појавио нигде; вид нашег казивања о томе шта су човек, живот, свет.

И најзад, то је положај наш између апстракције „Запад” и апстракције „Исток”. Ове су две апстракције најсугестивније и најзамашније по делању. Није Исток „хашишизам” за нас, нити је Запад само „демон”. Оба та велика комплекса састоје се из исувише много делова духовности да би их могли упростити тако лако. Није Исток ни чиста представа „божанског”, „духовног”, нити је он само „прљавштина и гњилеж”. Нити је Запад само помахнитали демон убијања, властољубља, искоришћавања; као што није само „хришћанство”, дух „хришћанства” и једине могућности културе.

Пресек дужине и ширине на коме се ми налазимо, наш је пресек. Умишљена линија, која дели умишљене целине „Запада” и „Истока”, нигде не сече нашу златну јужнословенску територију. Ваља се чувати тих утвара и апстракција. Живот се развија ту, на овим планинама, рекама, морима и пољима, живих људи, појединаца. И не поклапа тај део света нити апстрактна географска мрежа, нити капе Истока и Запада, нити мутно и неодређено небо „свечовечанског”, него је то живот једне духовне неапстрактне целине којој, за процват и препород, не треба никакав апстрактни и ничији печат, никакве интернационалне „хумане” организације, него само разрађивање и поштовање себе.

Текст је првобитно објављен у Народној одбрани, 1932, год. VII, бр. 1-2.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Српски лист,)



Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s