Политички узлет овог књижевника с искуством полицијског специјалца и ратног добровољца показује да је започео озбиљан раскид с епохом Јељцинове несуверене уставности
Захар Прилепин и Константин Малофејев (Фото: Печат)
Која је веза између промене устава и формирања нове политичке партије „За правду“, за чијег је председника изабран један од најпопуларнијих руских књижевника средње генерације?
У прошлом броја „Печата“ текст „Муњевити удар“ закључили смо претпоставком да би Путин и војнобезбедносни табор, користећи се ефектом шока после изведеног уставног блицкрига, на будућим превременим или редовним изборима за Државну думу могли да изађу „с новим лицима, а можда и партијама, и тако мање-више безболно сломе отпор либералних интересних кланова унутар естаблишмента“. Да је такав развој догађаја реалан, показао је већ првог дана фебруара конститутивни конгрес нове политичке партије „За правду“ (За праведност), за чијег је председника изабран један од најпопуларнијих руских књижевника средње генерације Захар Прилепин.
Несвакидашња биографија овог светски познатог писца открива филолога с додатним професионалним полицијским образовањем и богатим добровољачким искуством у специјалним јединицама током оружаних сукоба у Чеченији и Донбасу, те довољно говори о томе ко може да стоји иза наглог политичког успона Захара Прилепина.
Ствари око настанка нове партије постају још јасније када се види да је један од двојице Прилепинових заменика политиколог Александар Казаков. Он је средином двехиљадитих био саветник Димитрија Рогозина у партији „Родина“, да би 2014. године постао главни политички саветник председника Доњецке Народне Републике Александра Захарченка, па га стога у Кијеву сматрају главним идеологом Новорусије. И други Прилепинов заменик у партији „За правду“ Александар Бабаков започео је политичку каријеру у „Родини“, али је касније прешао у „Јединствену Русију“ и данас је члан Савета Федерације. Од 2013. године, када му је тадашњи председник Србије Томислав Николић уручио Сретењски орден, Бабаков је постао незаобилазна личност у руско-српским односима.
Захар Прилепин у Донбасу (Фото: Виктор Гусеинов/Комсомольской правды)
Промена устава је на симболички начин већ повезана с партијом „За правду“, пошто је њен лидер раније од стране председника Русије Владимира Путина именован за члана радне групе за уставне промене. Захара Прилепина за чланство у овом телу није могао да препоручи ни посланички, нити сенаторски положај, а ни правничко образовање. Новој суверенистичкој епохи у развитку руског правног и политичког система, а која започиње променом тзв. Јељциновог устава, потребна је нова генерација политичких лидера, и то је разлог што се у Путиновој радној групи за промену устава нашао Захар Прилепин.
Уредба бр. 1400
Политички узлет овог књижевника с искуством полицијског специјалца и ратног добровољца, о коме се све чешће говори као о Путиновом наследнику, више него новопредложена уставна одредба о приоритету домаћег права над појединачним одлукама међународних органа, показује да је започео озбиљан раскид с епохом Јељцинове несуверене уставности, коју је у кадровском смислу обележио политички успон либералног економисте Јегора Гајдара. Гајдар је почетком деведесетих година био један од кључних креатора пљачкашке приватизације у Русији, а Јељцинова одлука да по хитном поступку, и противно ондашњем већинском политичком расположењу, донесе нови устав донета је, према писању Олега Рјуманцева, под директним утицајем телефонског разговора који је у августу 1993. Борис Јељцин водио с Билом Клинтоном, и после ког је руски председник изјавио да је Запад „забринут због судбине приватизације“ у Русији.
Борис Јељцин и Јегор Гајдар
Следствено, именовање Јегора Гајдара, 18. септембра 1993, на место заменика председника владе Русије противно вољи највишег представничког тела, било је у непосредној вези с потоњим доношењем Јељцинове уредбе бр. 1400 од 21. септембра 1993. године. Овом по злу чувеном председничком уредбом било је предвиђено да се нов устав донесе на референдуму натполовичном већином гласова изашлих, а не већином од укупног броја уписаних бирача, како је налагао важећи Закон о референдуму. Јељцинова уредба о поступку доношења новог устава, била је пре свега супротна тачки 1 члана 104 тадашњег Устава Русије, према којој је о промени устава морао претходно да одлучи Конгрес народних депутата.
Јељциновој уредби бр. 1400, која је по речима А. Н. Дормина била „крупна инвестиција у националну безбедност САД“, супротставила се тада већина судија Уставног суда Русије, с председником проф. др Валеријем Димитријевичем Зоркином на челу, а који је због тога, као и установа Уставног суда, убрзо пао у Јељцинову немилост.
Предлог Малофејева
После дугогодишњег изгнанства из јавног живота, Зоркина је 2003. на место председника Уставног суда Русије вратио нико други него Владимир Путин, а захваљујући његовом поверењу Зоркин се и данас налази на истој позицији. Управо је Валериј Зоркин последњих година био један од главних заговорника промене Устава, чије је доношење 1993. оценио као неуставно.
Састанак Владимира Путина и Валерија Зоркина, 12. 12. 2018. (Фото: Кремлин.ру)
Тако Путин у еволутивни процес демонтаже Устава из 1993. године креће, с једне стране, с искусним суверенистом Зоркином на челу Уставног суда РФ, а с друге стране с новим лицима у руској политици, какав је не само Захар Прилепин већ и заменик председника Руског народног сабора Константин Малофејев. Управо је он ових дана изашао с предлогом новог текста преамбуле Устава, иза кога је потом стао и врх Руске цркве. Уместо садашње вредносно и национално безличне преамбуле, у којој се ниједном не помињу речи „Руси“ и „руски“, Малофејев је радној групи предложио да се у преамбулу унесе придев „руски“, те да се сходно томе јединствена руска култура означи као духовна основа јединствене цивилизације различитих етничких заједница.
Уз то је Малофејев предложио да се Руска Федерација у преамбули означи не само као правни следбеник СССР-а, како стоји у садашњем текст, већ и Руске империје. Према истом предлогу текста преамбуле основу традиционалне руске културе требало би да чини „вера у Бога, добро и праведност“. Малофејев је предложио да се у преамбули васпитање предвиди као обавеза државе и да се заштита породице и подстицање рађања уврсте у главне циљеве руске државе.
Изгубљена документација
Несуверени уставотворац од 1993. године донео је садашњи устав у условима председничке диктатуре, правно оличене у Јељциновој вишемесечној ванредној владавини противуставним уредбама са законском снагом, само захваљујући иностраној подршци.
Тада је „прогресивни“ Запад ћутке прешао преко чињенице да на уставни референдум, по свему судећи, није изашло 50% од укупног броја бирача колико се тражило и Јељциновом уредбом бр. 1400, већ 46,1%. Истрага због сумње да је уставни референдум фалсификован никада није спроведена, отуда што је по признању тадашњег председника Централне изборне комисије Н. Т. Рјабова документација трајно изгубљена. Имајући у виду да је тзв. Јељцинов устав донет путем нелегалног и нелегитимног уставотворног референдума, који је најјасније показивао да се тада недостатак унутрашњег легалитета и легитимитета надокнађивао иностраном подршком, чини се сасвим политички оправданом Путинова одлука да о промени устава, којом започиње уставна ресуверенизација Русије, одлуче грађани Русије на свенародном гласању. Тек када се садашњи поступак промене Устава РФ упореди с начином на који је овај устав донет 1993. године, онда се јасно види колико је службени Запад политички пристрасан када оцењује правни и политички систем Путинове Русије као недемократски, а Јељцинов као демократски.
Обраћање Владимира Путина Државној думи (Фото: Кремлин.ру)
За Запад се државна сувереност и демократија, када је у питању руска држава, налазе у обрнуто пропорционалном односу. Вођени у анализама пре свега сопственим политичким интересом, западни критичари нису ни разматрали предложене одредбе којима се у односу на постојећи текст Устава РФ јачају улоге Државне думе и Уставног суда.
Део наслова и опрема: Стање ствари
(Печат, 7. 2/Вечерње новости, 9. 2. 2020)
Прочитајте још
Categories: Преносимо
ДОСТОЈЕВСКИ КАО ПРОРОК САВРЕМЕНИХ ДОГАЂАЈА
Достојевски је пророчки сагледао савремене догађаје у Европи у којој је српски народ изгубио своје јединство и своју културну и политичку улогу крајем двадесетог столећа. Он је рекао да ће се нови људи одрећи слободе и да ће рећи Великом Инквизитору: „Држите нас поробљене, али храните нас“.
Полазећи од чињенице, да се робови не сматрају као правне личности у инквизиторским, митоманским, робовласничким, идолатриским и окултним структурама у свету, јер су их њихови господари-робовласници, прошли и данашњи сводили на ниво теглећих животиња. Не заборавимо да је србофобични, вестернизовани, великохрватски диктатор-робовласник Јосип Броз Тито, продао капиталистичком западу више милиона несрећних радника-гастарбајтера као марксистички „вишак вредности“.
Све ово што се збива у данашњем светском федералистичком новом поретку и што се збивало у трагичном двадесетом столећу под окриљем тоталитарних режима, сулудих крсташа, великих финансијера, тзв. „великих изабраника“ и тзв. „великих кадрова“ који су седели, који и данас седе у тзв. „Светској Федералној Влади“, тзв. „Невладиним организацијама“ и езотериским , идолатриским и окултним митоманским структурама у свету, међу којима се посебно истичу извесни европски и амерички империјалисти-тријалисти (Види: http://www.globalsecurityjusticegovernance.org/publications-resources/report/; United World Federalists; World Federalist Movement…), само је свођење биланса погрешног постављања пројекта о којем је 1877. године Достојевски писао:
„Европу очекују огромни преврати, такви да ум људски одбија да верује у њих сматрајући њихово остварење као нешто фантастично. Над целом Европом већ несумњиво кружи нешто кобно, страшно и што је главно, блиско…“
Три године касније, Достојевски је писао:
„Европа се налази уочи пада, пада свеопштег и ужасног… Настаће нешто што се неда ни замислити… Крајње разрачунавање, плаћање рачуна, може се догодити и много пре него што би и најача машта могла замислити. Симптоми су ужасни. Већ сам стародневни и неприродни политички склоп европских држава могао би послужити као почетак свему. А како би могао бити природан, када се неприродност налази у основама и сакупљала се вековима…? Та неприродносрт и та ‘нерешива’ политичка питања морају на сваки начин довести великом, крајње расправљачком рату у који ће сви бити умешани… Никада Европа није била тако пуна непријатељских елемената као у наше време. Као да је све подривено и набијено барутом и само чека прву варницу…“
Узгред, не улазећи ни у какве друге коментара цитирали бисмо Питера Jyстинова ( Sir Peter Alexander Ustinov, 16 April 1921 – 28 March 2004), књижевника јеврејске националности и бившег тријалисту-естаблиштарца, председника тзв. „Светске Федералне Владе“ чије се седиште налази у Њујорку у Сједињеним Америчким Државама ( “He was also a respected intellectual and diplomat who, in addition to his various academic posts, served as a Goodwill Ambassador for UNICEF and President of the World Federalist Movement…“), који је објавио веома интересантну и инструктивну књигу под насловом „Dear me“, где дословно стоји:
„Ја верујем са су Јевреји допринели прилог човечанству који прелази све размере њиховом броју: ја верујем да су они ванредан народ. Нису они само снабдели свет са две вође светског значаја као што су Исус Христос и Карл Маркс, већ су себи дозволили и тај луксуз да не следе ни једног ни другог, јер чекају трећег ( “They have brought fort both Jesus Christ and Karl Marx, and have, in most cases, indulged in final luxury of following neither, whilе waiting for a third” )…
Јесте, ја сам одговорио да Руси налазе да је ваљда немогуће опростити Јеврејима за револуцију. Лењин и Стаљин били су ретки међу малим бројем бољшевика који нису били интелектуалци Јевреји; Камењев, Зиновјев, Троцки, Јоффе, Литвинов, Радек, листа је бескрајна и ја сумњам да би Руси икад били способни да поставе такве идеје у праксу а да не би били потпомогнути са сталним јеврејским превирањем у свету мисли…“ (Види: Peter Ustinov. Dear me, London – Boston, 1977, стр. 257-258; Peter Ustinov, My Russia, London, England, 1983, стр. 164-165).
Jyстинов се изјашњавао и као руски Jевреј. Био је руског, пољско-јеврејског, немачког и етиопског порекла — ‘“… was of Russian, Polish Jewish, German and Ethiopian noble descent…“ (Види: Sir Peter Ustinov, Wikipedia, the free encyclopedia…). Он се јавно изјасно деведесетих година ХХ века у извесном србофобичном европском и америчком тријалистичком естаблишменту, шта мисли о Србима:
”Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу„.“ (Види: http://www.vijestio.com/vijesti/svijet/srbomrsci-izjave-poznatih-zapadnih-politicara-o-srbima/…).