Аксиом је да МОРАШ да имаш проблема на послу ако си Србин. Или да не смијеш да будеш Србин на послу, само код куће. Или да не смијеш да имаш посао ако си Србин? Дивноћа
Весна Братић (Фото: Лична архива)
Таксиста и ја нешто табиримо о кад ће да буде боље (он чека гарантно за Америку) и каже ми да се не секирам – мис՚м, вааажи. Не сјекирај се, права си ми Црногорка. Ја кажем, нисам, ја сам Српкиња. „У души“, пита он? „У души, у телу, на попису“, свуда. Он: – Зашто, онда, звучиш „на Никшић“? Ја: Мајка ми је одатле.
Довезао ме до факултета. Он: – Овдје радиш? Ја: – Да. Он: И немаш проблема због тога? Ја: Не, зашто бих? (изненађено, мало фингирано мало и не).
Значи, аксиом је да МОРАШ да имаш проблема на послу ако си Србин. Или да не смијеш да будеш Србин на послу, само код куће. Или да не смијеш да имаш посао ако си Србин?
Дивноћа.
„Немој да се сјекираш“, вели, „чекам гарантно писмо за Америку“. Ја не чекам. Црна Гора се највише воли преко океана. Ја бирам да је волим одавде.
Заиста нисам имала никаквих проблема на Институту за стране језике нити их имам (засад) на Филолошком факултету због своје свима познате националне припадности. Ријеч опредјељење ми овдје не паше никако. Рекох негдје да бих вољела да сам, рецимо, Францускиња. Али, то сам „што су ми и преци“. Шалим се, Францускиња је тек други избор. Ово што сам највише ми паше.
Наслов и опрема: Стање ствари