Аксиом је да МОРАШ да имаш проблема на послу ако си Србин. Или да не смијеш да будеш Србин на послу, само код куће. Или да не смијеш да имаш посао ако си Србин? Дивноћа
Весна Братић (Фото: Лична архива)
Таксиста и ја нешто табиримо о кад ће да буде боље (он чека гарантно за Америку) и каже ми да се не секирам – мис՚м, вааажи. Не сјекирај се, права си ми Црногорка. Ја кажем, нисам, ја сам Српкиња. „У души“, пита он? „У души, у телу, на попису“, свуда. Он: – Зашто, онда, звучиш „на Никшић“? Ја: Мајка ми је одатле.
Довезао ме до факултета. Он: – Овдје радиш? Ја: – Да. Он: И немаш проблема због тога? Ја: Не, зашто бих? (изненађено, мало фингирано мало и не).
Значи, аксиом је да МОРАШ да имаш проблема на послу ако си Србин. Или да не смијеш да будеш Србин на послу, само код куће. Или да не смијеш да имаш посао ако си Србин?
Дивноћа.
„Немој да се сјекираш“, вели, „чекам гарантно писмо за Америку“. Ја не чекам. Црна Гора се највише воли преко океана. Ја бирам да је волим одавде.
Заиста нисам имала никаквих проблема на Институту за стране језике нити их имам (засад) на Филолошком факултету због своје свима познате националне припадности. Ријеч опредјељење ми овдје не паше никако. Рекох негдје да бих вољела да сам, рецимо, Францускиња. Али, то сам „што су ми и преци“. Шалим се, Францускиња је тек други избор. Ово што сам највише ми паше.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Весне Братић)
Categories: Преносимо
Допао ми се овај кратак и искрен текст о језичким проблемима које нисмо имали кад смо живели у Југославији. У оно време сам са интерсовањем и симпатијом слушао и препознавао наречја и нагласке једног истог језика кога смо звали српско-хрватски.
Данас, нажалост, пливамо у језичком блату.
У то блато нас не гурају ни НАТО, ни Ватикан, ни усташе. У мржњу и сукобе нас гурају наши политичари. Дачић и Вулин то раде већ одавно, ал ево, у помоћ им данас пристижу ПОЛИТИКА и министар здравља Златибор Лончар :
http://www.politika.rs/scc/clanak/447434/Loncar-Ako-Crnogorci-hoce-da-budu-direktori-neka-nauce-srpski
@Deda Djole, u tekstu nije reč o jezičkim problemima. A što se tiče “Crnogorske” nacije, zna se ko je najviše odgovoran za to i ko nam je zakuvao.
Поводом мога коментара о министру Лончару, малопре ми се јавио Мило из Подгорице :
“Слушај деда, ти си прегажен, једном ногом у гробу. Још увек лупеташ о заједничком језику Јужних Словена. Ниси чуо за Дрезден 1928 ?
Златибор Лончар је сасвим у праву. Мада Вучић и ја водимо исту борбу, ми смо ипак две различите државе, два различита језика.
Посебно ме радује Лончаров труд да у здравству не буде Црногораца који не знају српски. Као што и ја гледам да у црногорским установама не буде Срба који не говоре црногорски.
Чистимо жито од кукоља”.
Добро је што аутор текста, Српкиња по души, телу и на попису, спокојно и мирно јесте баш оно што јој највише паше. Богу Свемилосном хвала. Људина, подвижник и витез Србства, језика србског, душа племенита у свецелој души Српској, Светозар Ћираковић за живота овоземаљског није имао тај спокој и мир тај, иако је и добродетељни Светозар био баш то што му највише паше – Србин из Црне Горе, племић слова србског и србскога рода… Нека му Господ Тројични даде вечни мир и радост вечну у Царству Својему са свим праведницима, сада кад је у Господу уснуо. Мучеништво његово ради части и славе језика србског, јесте у име Божје… Вечно памћење господину Ћираковићу. Србкињи по души, Весни Братић, наште срца желим да остане спокојна Српкиња…