Саслуживање митрополита дабробосанског Хризостома са кардиналом Пуљићем представља један од израза процеса одступништва од Православља
(Руска народна линија, 28. 1. 2020)
Како извештава Информативна католичка агенција Бискупске конференције БиХ, у прошлу суботу су надбискуп сарајевски (врхбосански), Винко Пуљић, и архијереј СПЦ, митрополит дабробосански Хризостом, одржали екуменистичку молитву.
Екуменистичка молитва је одржана у српском православном храму у главном граду БиХ. Кардинал Пуљић је у обраћању присутним указао на узнемирујуће податке о прогону хришћана и критички се осврнуо на равнодушност јавности према тим страдањима.
Помоћник главног уредника Руске народне линије, Павел Тихомиров, анализирао је овај догађај у разговору са нашим сталним аутором, професором Зораном Чворовићем.
Павел Тихомиров: Римокатоличка црква 25. јануара слави празник Обраћења св. апостола Павла. Тог дана се у Руској православној цркви празнује српски просветитељ Свети Сава.
Пошто Срби прослављају Светог Саву 27. јануара, а не 25. јануара, изгледа да у избору овог последњег датума нема симболике. Према мом суду, ипак постоји извесна двосмисленост у томе што је баш тај датум изабран за одржавање ове редовне екуменистичке активности.
Павел Тихомиров (Извор: Руска народна линија)
Шта одликује екуменистички покрет у Србији?
Зоран Чворовић: Екуменистички покрет је у Српској цркви прошао кроз три фазе.
Рана идеалистичка фаза у Краљевини Југославији, када је у екуменистички покрет био укључен и Свети владика Николај (Велимировић) и када се није занемаривао основни догмат о „Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви“.
Друга фаза почиње шездесетих година прошлог века са уласком СПЦ у Светски савет цркава и тада екуменизам почиње да се шири упућивањем младих богослова, будућих владика, на школовање у иностранство: у Институт Св. Сергија у Паризу, а такође и у Грчку и Рим.
Трећа фаза започиње деведесетих година прошлог века и она корелира са масовним повратком људи Цркви, када екуменизам почиње да се масовно шири у форми јеретичке „теорије грана“. Тада први пут почиње да се формира „екуменистичко монаштво“ и да се овакве идеје шире међу парохијским свештенством.
Павел Тихомиров: У чему се садашња фаза разликује од претходних?
Зоран Чворовић: Раније је су српски екуменисти спољну подршку налазили, пре свега, у Англиканској цркви, док су данас главни промотери екуменизма особе блиске Фанару.
Зоран Чворовић (Извор: Искра/Јутјуб)
Павел Тихомиров: Шта погодује ширењу екуменистичких идеја у СПЦ?
Зоран Чворовић: Под диригентском палицом старог прекаљеног монаштва људи су следили дух Светог Предања. Данас нестаје старо монаштво….
Павел Тихомиров: И људи почињу да се навикавају да сами бирају „правац правилног духовног живота“.
Са руског посрбио: З. Ч.
Categories: Посрбљено
Од ekumenizma нема веће еклисиолошке прдњаве!
Nema vise pardona za njih,izazvace gangrenu,treba se amputirati….
Kad bi smo znali kako se to manifestuje tj. sa kojom posledicama na fizickom planu…najurili bi ih davnih dana.
“Nema vise pardona za njih,izazvace gangrenu,treba se amputirati…”
Гори и од екумениста су ови што заговарају цепање ризе Свете Цркве Православне Српске.
Нашу Цркву разједа етнофилетизам. Екуменизам је безопасан. Он је видљив. Никада никоме од наводних “екумениста” није пало на памет да одустане од догмата Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Нема већег критичара јереси “figlioque” од Митрополита Пергамског,али људима са комунистичком свешћу морају неког оптужити за ” пету колону”. Нико им није објаснио да Православна Црква није комунистичка партија.
Екуменисти у редовима СПЦ су исто што и другосрбијанци у Србији. Као што другосрбијанци не виде своје посрнуће и издају свог народа већ им је највећи проблем србски национализам, тако и екуменисти не виде своје застрањење и одступање од Православља и Св.отаца већ им је највећи проблем наводни етнофилетизам СПЦ.
Екуменизам је (све)јерес тако да је он веома опасан и разоран по душе верујућег народа.
Ево нпр. овде се може видети један жалосни и саблажњујући плод екуменизма: