Oно што се нуди на сајту „Стање ствари“ је пиратска копија за коју не постоји сагласност Музеја за објављивањем. Стога тај чин квалификујемо као крађу
„СТАЊЕ СТВАРИ“
Уреднику сајта
Господину Александру Лазићу
Поштовани,
Није нам пријатно да на сајту који жели да буде објективан гледамо полуинформације и подвале у текстовима где се на посебан начин помиње Музеј жртава геноцида.
Последњи пример за прљаву подвалу јесте текст „Списак убијене и уморене деце на територији НДХ – 74.580 пописаних именом и презименом“ у коме је наглашена реченица: „Списак је више година стајао у Музеју жртава геноцида“.
Не желимо да питамо зашто мењате садржај текста тако што уклоните једну лаж и замените је другом полуинформацијом! Не желимо да питамо зашто постављате текстове без потписа аутора! Желимо да питамо зашто нас – Музеј жртава геноцида – нисте позвали и упитали за објашњење?
Драгоје Лукић истраживао је и објављивао о страдању деце у рату 1941–1945. године. У књизи Bili su samo deca – Jasenovac grobnica 19.432 djevojčice i dječaka, 1-2, GrafoMark – Muzej žrtava genocida, Laktaši-Beograd, на страни 24 првог дела је закључио да је „živote izgubilo 74.762 deteta, mlađa, od 14 godina“.
Знатан део заоставштине Лукић је предао Музеју жртава геноцида и то је доступно заинтересованим истраживачима. Он, међутим, Музеју није дао ауторска права за евентуална друга издања већ објављених књига! Прошле године желели смо да (заједно са Медија центром Дома војске Србије у Београду) објавимо друго издање поменутог наслова и то ћирилицом, али се нисмо договорили са наследницима.
У Музеју постоји база података о жртвама рата 1941-1945. године и она је доступна на интернету. Музеј има и базу о деци жртвама рата која је својевремено урађена уз извесну помоћ радника Савезног завода за статистику. Сачињена је, додуше, латиницом!
Оно што се нуди на сајту „Стање ствари“ је пиратска копија за коју не постоји сагласност Музеја за објављивањем. Стога тај чин квалификујемо као крађу.
др Вељко Ђурић Мишина, директор
Categories: Разномислије
Доста бре Вељко! Знамо и ко си ти и у шта си претворио институцију коју водиш. Пошто не можеш да оспориш број убијене деце у НДХ, позиваш се на некаква права, некакве наследнике, на ћирилицу и латиницу…
Ту си постављен да кријеш и заташкаваш. Док је ове власти бићеш ту, ****** ***** *** ****
Гледај да ме тужуиш за клеверу и претњу, ***********, док још можеш!
@ Nedoklan
Kakva hrabrost pod lažnim imenom!
Чељади Србска мученичка и света, вечнопамтећа и љубљена, невиности детиња у Србља страдалног, молите Свемилосног и за оне који вас прећуткују и заборављају… Ви сте, непроболи наши, са Небесним силама на небу, ми на земљи, неосољени и горки, са чемером људским међу нама што скрнави заклање ваше, јагњади негрешна… Молите Господа да им опрости што Вас ћуте и заборављају… О, музеју жртава геноцида, до клетве си узраст’о, чујеш ли и видиш ли?!
Из кофузне изјаве директора Музеја геноцида произилази: 1) да је списак убијене деце саставио истраживач геноцида над српском децом Драгоје Лукић, а не Музеј геноцида; 2) да је носилац ауторских права за монографију о страдању српске деце Драгоје Лукић, односно његови наследници. Тиме што се понашао као тужилац у туђој ствари, директор Музеја геноцида показује да има намеру да присвоји (украде) ауторска права Драгоја Лукића, јер иначе што се кити туђим перјем. Уз то, било би занимљиво сазнати зашто је Лукић, односно његови наследници, ускратио Музеју да у будуће буде издавач његових дела.
Није до Ђурић др Вељка него до министра Вукосављевић Владана и његове толеранције на урушавање Музеја жртава геноцида.
Верка, је л’ стварно мислите да је нашим маговима у борби против “сајбер криминала” проблем да установе ко је шта и кад написао на интернету? Било које име или мејл, не може значити загонетку око тога. Или сте можда у уверењу да Мишина не може да дође то тог податка? Или сте чак уверени да власт са Мишином нема ништа?
@ Advokat
Delimično ste u pravu.
Prvo, Dragoje Lukić radio kao honorarni saradnik u MŽG. Spisak dece nije njegov i nije ga on sastavio. Tačnije najveći deo dece je preuzeto iz popisa “Žrtve rata 1941 – 1945” iz 1964. godine koji se nalazi u Arhivu Jugoslavije, a Lukić i radnici MZG su 90-tih dodali ostatak. Svi podaci se nalaze u bazi podataka koju je izradio Savezni zavod za statistiku 1992. godine i predao MŽG na dalju obradu i dopunjivanje novoidentifikovanim osobama. Ovo se sve da lako proveriti u radovima radnika muzeja ubjavljenim u stručnoj literaturi, odakle sam i saznala.
To što je bivši direktor Muzeja, Milan Bulajić dozvolio Lukiću da prisvoji svu decu i da deo stradalih u Jasenovcu objavi 2000-te godine pod svojim imenom je drugi problem. Istu grešku nastavlja i sadašnji direktor Muzeja, Mišina, govoreći o “stradaloj deci” Dragoja Lukića. Lukić može da ima “autorska prava” samo na nekoliko hiljada dece koje je sam identifikovao. Sve žrtve popimenično, a među njima i stradala deca, se nalaze na sajtu muzeja i to nije nikakva tajma, kako je navedeno u inicijalnom tekstu objavljenom na ovom portalu i na koji je Mišina nespretno reagovao.
Превише је страсти, а изгледа да мањка и добра воља, иначе се не би користиле тешке речи, ускличници, што непотребно подиже тензију. Закон је лек за све, није свемогућ, није панацеа, често му мањка правде, али је минимум кодификованог морала.
Ако консултујемо позитивно законодавство Србије, ZAKON O AUTORSKOM I SRODNIM PRAVIMA(“Sl. glasnik RS”, br. 104/2009, 99/2011, 119/2012 i 29/2016 – odluka US) и ЗАКОН О ОСНИВАЊУ МУЗЕЈА ЖРТАВА ГЕНОЦИДА (Службени гласник РС, бр. 49/92, 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005), НИТИ прва база података (ради краткоће) добијена од Савезног/Републичког завода за статистику у смислу важећег Закона о ауторским и сродним правима НЕ сматра се ауторским делом, и сходно томе НЕ ужива ауторско правну заштиту (члан 6. став 1. и 2.); као НИ она која би се евентуано могла добити од Музеја жртава геноцида у складу са чл 5. Закона о оснивању Музеја. Све ово стога што се и у првом и у другом случају ради о базама података (материјалима) насталим у раду (државних) УСТАНОВА, а над њима се не може конституисати ауторско право (види: Закон о ауторским и сродним правима), те их стога Закон о ауторским правима не штити.
Штавише, домаћи законодавац је отишао даље од некаквог просека по овом питању у упоредном праву, па не предвиђа ни моралну заштиту ових права (обавезу да се у прерађеним делима помене извор, установа од које је преузета гађа). Лично сматрам да је то претерано, и да би се с моралне стране (то би било: мало изнад минимума кодификованог морала) ипак могао поменути и назив установе, органа… којима се дугује захвалност (погледајте само публикације које се по свету објављују, неретко се списак оних којима се захваљује за помоћ протеже и на две странице, уз пар пригодних речи уз свако име /назив). Али, све је то, ипак, ствар домаћег васпитања; никакав закон то не може да пропише, „све иде из куће“, кажу стари, а односи се и на „дерачу“.
PS
Много ми је жао што се око ове теме покрећу овакви разговори. Сматрам да нам је свима и жеља и интерес да се за наше уморене сазна, да буду упамћени и да је стога објављивање оваквих спискова изузетно важно и требало би да нам представља морални позив. Исто тако, веома ме растужују овакви спорови, настали што из скромног знања, што од лоше воље, поготово када се ради о две изузетно важне институције српског друштва, Стања ствари и Музеја жртава геноцида. Ако постоје неки лични неспоразуми, није ли ипак боље да се у поштеном и отвореном разговору ТА питања расправе, уместо што се око (власништва?!) над нашим прецима излива жуч настала ко зна на ком месту?
Списак је прошао рецензију неке службе НДХ. То је скандал и отвара питања мотива и намера.
Ево примера.
У доба кад је оригинални аутор састављао списак село Деановићи на Банији није постојало, из простог разлога што се звало Дејановићи, а акцентирало се на првом слогу, као на пример на северу Црне Горе, што додатно поткрепљује порекло речи и везу са кореном. Ово име Деановићи, са наглашеним другим слогом, поставиле су усташе 1995. после августовског погрома, а име је промењено да би се укинула веза са српским кореном имена, које вуче порекло од досељавања Срба на ово подручје. Деановићи не значи ништа, па за двадесет година то село ионако неће ни бити српско, јер нема људи, а ни помена на некадашње Србе неће бити.
Ово је стара пракса усташка, тако су настали Миличевићи, Прибичевићи, што су неологизми без контакта са етимолошким кореном.
Како се, онда, у овом списку налази име села Деановићи, које, понављам, НДХ намеће 1995?
Тако што је неко врло пажљиво читао и исправљао.
Ко?
Волео бих да увређени директор то објасни.
Музеј геноцида говори о крађи иако су украли (нису потписали) изложбу покојног Дмитрија Ћелића о страдању српског народа и српских манастира у Хрватској.
@ Ekostat
Kada je rađen popis “Žrtve rata” 1964. godine selo kod Petrinje na Baniji se zvanično zvalo Deanovići. Lako se da proveriti u Arhivu Jugoslavije.
@ Ekostat
Моја мајка је рођена у Плитвичком Љесковцу, општина Слуњ. Сада је то општина Плитвичка језера у Личко-сењској жупанији. Када сам тражила и добила извод из матичне књиге рођених, у рубрици за мајку је за место њеног рођења уписано Лесковац.