Руска и Српска Православна Црква морају хитно спасавати Светиње од нове пљачке, апелује Руска народна линија

Десница Светог Јована Претече (Фото: Вечерње новости)

Поводом ситуације у Црној Гори, у јавности, како србској, тако и руској, све озбиљније се говори и о још једном разлогу удара монтенегрина на СПЦ. Ради се о закулисним покушајима Ватикана и његове подружнице Малтешких витезова да се уз помоћ црногорских изрода дочепају великих православних светиња. О историјату доласка тих светиња у окриље СПЦ и интересантном предлогу редакције братског сајта Руска народна линија, читајте у посрбљеном тексту са РНЛ…

Данас Света Црква празнује последњег великог пророка Старозаветне Цркве, Претечу и Крститеља Господњег Јована. Најадекватнији повод да се сетимо претње која се надвила над великом светињом Цркве – десницом Јована Претече, коју је он стављао на главу Спаситеља, погружавајући га у води Јордана.

Подсећамо да је апостол Лука пренео у Антиохију десницу Јована Претече из Севастије, где су његови ученици погребли тело Крститеља Господњег. Захваљујући томе десница је сачувана у времену гоњења Јулија Одступника, када су уништаване све мошти и хришћанске светиње. Потом је светиња боравила у Константинопољу – престоници Ромејске империје, све док је нису 1204. године заузели римокатолици крсташи. Цариград је подвргнут немилосрдном пљачкању, крсташи нису пљачкали само материјалне вредности, него и светиње.

Тако су се десница светог Јована Крститеља, Честица дрвета Животворног Крста Господњег и Филермска икона Мајке Божије, која је према предању осликана од стране апостола Луке и која је била последња икона Богородице за Њеног земног живота, нашли у рукама витезова реда Јована Јерусалимског. Они су Светиње пренели прво на Крит, а потом на Малту, где је створен и до данашњег дана постоји римокатолички ред Малтешких витезова.

Наполеон је 1798. године освојио прво земље реда, а потом и само острво Малту. Малтешки витезови су затражили заштиту од Руског Императора Павла Петровича, који је пристао да прихвати титулу Великог мајстора Малтешког реда. Руски Император је планирао да Малту претвори у губернију Руске Империје и да на острву створи војно-поморску базу за обезбеђење руских интереса у Средоземном мору.

Велике хришћанске Светиње су 1799. биле пренете у Русију и 12. октобра 1799. године свечано унете у цркву Гатчинског дворца. Потом су их пренели из Гатчине у Санкт-Петербург, где су их сместили у Великој цркви Зимског дворца при двору. У знак сећања на тај догађај, Свети Синод РПЦ је 12. октобра 1800. године, годину дана после предаје Светиња, донео одлуку о редовном годишњем прослављању преноса светиња са Малте на Гатчину дела дрвета Животворног Крста Господњег, Филмерску икону Мајке Божије и десницу Јована Крститеља. Тај празник РПЦ још увек прославља 25. октобра (12 по јулијанском календару).

После убиства Императора Павла, који је пао као жртва високих чинова Империје, иза чијих леђа је стајала Енглеска, његов син Александар I који је ступио на престо одустао је од титуле Великог мајстора Малтешког реда како би смирио Велику Британију. Он је наредио да се са руског грба уклони малтешки крст.

Од 1852. године до револуције, по наређењу Императора Николаја Павловича, Светиње су једном годишње (на дан празника) преношене из Зимског дворца престонице у Гатчину, у Дворску цркву у Гатчини. Тамо је организован масовни Крсни ход до Павловског сабора у Гатчини, где су Светиње на десет дана остајале на поклоњење православном народу. Потом су Светиње враћане у Санкт Петербург у Императорски Зимски дворац.

Цетињски манастир: седиште СПЦ у Црној Гори (Фото: Митрополија црногорско-приморска)

После револуције 1917. године Светиње су се обреле у Гатчини. У октобру 1917. године, због офанзиве црвених, настојатељ Гатчинског Павловског сабора протојереј Јован Богојављенски гроф А.А. Игњатијев, пребацили су Светиње у Ревељ. Отуд су их превези у Копенхаген и предали удовици Императорици Марији Фјодоровној, као Светиње Царске куће.

Све је рађено тајно и не без разлога. Ватикан је већ трагао за Светињама. Италијанска влада је на молбу Римског папе 1923. године предложила Совјетској влади да им продају Светиње. Почели су их тражити у Гатчини, која се тада називала Троцко у част вође Октобарске револуције, међутим, нашли су само драгоцене ризе.

После смрти Марије Фјодоровне, њене кћерке Олга и Ксенија, сестре светог Цара-Мученика Николаја II, одлучиле су да предају Светиње Антонију Храповицком, поглавару Руске Православне Цркве у Заграничју (РПЦЗ), који их је са своје стране предао на чување краљу Југославије Александру Карађорђевићу, који је урадио много за руске избеглице после револуције. Светиње су се чувале у цркви краљевског дворца и после смрти краља Александра, убијеног 1934. године у Француској. После напада Немачке на Југославију, краљ Петар, напуштајући земљу, предао је Светиње српском Патријарху Гаврилу. Пред хапшење и уочи слања у концентрациони логор Патријарх је Светиње предао настојатељу манастира светог Василија Острошког. Тако су се светиње нашле на територији Црне Горе. Сарадници специјалне службе социјалистичке Југославије, зване „УДБА“ су 1951. године, очигледно по нечијем налогу, преузели Светиње које су тајно биле пребачене у музеј на Цетињу. СПЦ је 1978. године, сазнавши од једног од сарадника полиције о Светињама, успела да их врати у окриље Цркве. Од тада се Светиње налазе у Цетињском манастиру у Црној Гори.

После распада Југославије, како је говорио први председник Црне Горе (1990-1998) Момир Булатовић, Малтешки ред витезова му је понудио 100 (!) милиона долара за повраћај великих хришћанских Светиња у Рим. Но, Булатовић није желео да зарађује на нечастан начин.

И сасвим недавно, нови председник Црне Горе Мило Ђукановић је провукао кроз локалну скупштину закон о предаји све црквене имовине СПЦ држави коју данас по западњачки зову Монтенегро. Можда и због тога што је земља први пут у својој историји ступила у антируски војни блок. У ноћи 27. децембра 2019. године, без обзира на масовне протесте, парламент земље је одобрио закон „О слободи вероисповедања и уверења и правном положају религиозних заједница“.

И ево већ стиже саопштење да је Малтешки ред витезова изразио спремност да купи велике хришћанске Светиње сада већ за 150 милиона долара. Са таквим предлогом Ред се обратио председнику Црне Горе Милу Ђукановићу.

Руска и Српска Православна Црква морају хитно спасавати Светиње од нове пљачке. Због тога се редакција „Руске Народне Линије“ обраћа првојерарсима наших Цркви, Сватејшим Патријарсима Кирилу и Иринеју са молбом да се хитно предузму мере по питању спасења Светиња, које по праву припадају Православљу.

Ми предлажемо Свештеноначалију РПЦ, да у сагласности са Српском Патријаршијом и Црногорско-Приморском Митрополијом СПЦ отворе у Црној Гори Подворје Московске Патријаршије. Или да се можда отвори Подворје Саво-Крипецког манастира пошто га је основао етнички Србин преподобни Сава Крипецки и он најбоље уједињује наше Цркве и наше народе. Подворје би се могло отворити на бази једног од храмова изграђених у Црној Гори пре 1918. године (како не би потпали под норму новопроглашеног закона), чија је изградња финансирана управо на рачун Русије и Руског Цара. Такви храмови у Црној Гори постоје.

Подворје би постало не само симбол подршке Црногорско-Приморској Митрополији СПЦ. Оно би испуњавало задатак заштите духовно-историјских веза и интереса РПЦ у Црној Гори, а такође и духовно хранило Русе који живе на територији Црне Горе.

И том отвореном Руском подворју Свештеноначалије СПЦ би могло предати на чување Светиње које се налазе у Црној Гори и имају директну везу са Русијом. Подворје би на тај начин постало и својеврсни „Руски музеј“.

Фото: Руска народна линија

Резултат тога било би да би Светиње остале на територији Црне Горе, али би се налазиле у заједничком власништву РПЦ и СПЦ на територији Руског подворја. На тај начин би се могле пресећи све спекулације око Светиња.

Када је 1776. године била укинута Пећка Патријаршија и СПЦ НА ТЕРИТОРИЈИ османске империје била потчињена Константинопољском Патријархату, црква Црне Горе Петровића-Његоша је постала практично аутокефална упоредо са Карловачком Митрополијом на територији Аустро-Угарске монархије и у то време су примали рукоположења од јерарха наше РПЦ. А аутокефални статус Црногорске цркве био је уписан у Уставу Кнежевине (Краљевине) Црне Горе (члан 40), који је био на снази у периоду 1905-1918. године.

Наравно, овде није реч о томе да је Црногорска црква била аутокефална у црквено-правном смислу, како тврде данашњи црногорски расколници. Никаквог канонског значења нема та чињеница што је тако стајало у Уставу краљевине. Важно је истаћи друго – Црногорског митрополита су све до 1918. године рукополагали у Русији (!). И финансирали из Русије. Због тога је тако много веза са Русијом, посебно са именом Цара-Мученика Николаја Другог. И то је, у том смислу, основа за законитост наших замерки према садашњим црногорским властима, које су објавиле да је 1918. године Црна Гора била „окупирана“.

Позивамо православно-патриотске организације Русије и Србије које су подржале наше обраћање према Свештеноначалију наше Цркве, да се не дозволи превраћање великих Светиња Хришћанских у предмет купопродаје између власти Монтенегра и Ватикана.

Извор: Руска народна линија

Са руског посрбио: Саборник србско-руски

Опрема: Стање ствари

(Саборник србско-руски, 22. 1. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Карађорђевић, Ватикан, Закон о слободи вероисповести, Мило Ђукановић, Романови, Руска народна линија, Црна Гора, православље, свети Јован Крститељ