Ако постоји нешто тако непотребно са транспортне и економске стране гледано, то је стална авионска линија на релацији Београд–Приштина

Амерички амбасадор у Берлину Ричард Гренел на састанку поводом обнављања авиосаобраћаја између Београда и Приштине (Фото: Твитер налог Јулијана Репкеа)

Замислите вест: Министарство привреде Владе Србије потписало у Берлину писмо о намерама са компанијом Луфханза о „обнови“ авио линије Београд-Приштина. Штавише, ово су испословали Трампови људи од највећег поверења, његов специјални изасланик за дијалог „Београд-Приштина“ и његов саветник за националну безбедност. Обојица (зову се Ричард Гренел и Роберт О’Брајен) су ово писамце прогласили актом од историјског значаја (Политика, 21. јануар, стр. 5), и набацили волеј Вучићу, који га је усред Давоса распалио како само он уме. Није изостала ни његова спортска захвалност са Светског економског форума. („Захвалан сам на енергији и труду које су уложили Гренел о О’Брајен“).

Кад се мало боље погледа, види се да овде има Вучића и Трампа, делегације Министарства привреде и Трампових људи (узгред, у егзалтираном слављу им се придружио и Јенс Столтенберг), има и Луфтханзе; – једино нема друге стране писма о намерама, тзв. Приштине. Ако постоји виновник прекида злослутног дијалога између „Београда и Приштине“, онда су то албански политичари са Космета. И ако постоји неко ко може да их приволи на наставак – то су Американци. Али, ови то не би без „Београда“, иако та „страна“ није прекинула процес који је требало да се заврши потпуним фијаском националних интереса Србије. Вучић је застао онда када више није имао куд – после увођења царинских санкција од стране „Приштине“, али су игру наставили да воде косметски Албанци.

Александар Вучић у Давосу 2019. (Фото: Танјуг)

Колико је Запад на њиховој страни, показује његово стрпљење за сваки Албански прохтев или тактички став. Дакле, све је у реду док „Београд“ не промени свој став. Али, Запад је некако сигуран да док је Вучића, став о признању тзв. Косова, само ако се добије „нешто“, неће се мењати. Па пошто се на терену већ месецима, и више од године, ништа не дешава, морао се измислити неки историјски потез који треба да нас убеди да је процес још жив. Ево нама авионске везе за Приштином као толико потребном илузијом нормализације. Без Вучићеве радосне потврде из Давоса, ова игра не би имала ни форму илузије.

Ако постоји нешто тако непотребно са транспортне и економске стране гледано, то је стална авионска линија на релацији Београд – Приштина. То може бити само глупа политичка идеја, онолико колико и идеја о ауто путу Ниш – Приштина. Иза њих се не може видети ни неки политички интерес, ако то није интерес председника Србије да се додвори западним политичарима. Која би то путничка клијентела ишла из Београда у Приштину тако учестало да би јој била потребна редовна, макар и ретка, авионска линија. И који би то масовни саобраћај текао између Ниша и Приштине, преко Мердара и Подујева – простором на којем више нема Срба.

Слободан Самарџић (Фото: Соња Ракочевић)

Додуше, питање транспортне, економске и политичке исплативости ових веза није бесмислено са становишта косметских Албанаца имајући у виду њихово слободно и учестало кретање кроз остатак Србије према разним западним дестинацијама. Али, ово питање не постављају они који су Србији увели царине од сто одсто, него Американци у њихово име. За косметске Албанце је и идеално и нормално не само да Србија призна независност њихове нарко-државе, него и да им изгради саобраћајнице према Западу. Ма колико то деловало дрско, зрно рационалности у том инфантилно-уцењујућем понашању налази се у одјеку званичне политике Србије. Њен главни пројектант и извођач увек је спреман да Албанцима олакша кретање кроз Србију и слатким речима одобровољи свог намргођеног газду са Запада.

Летачко-линијска идеја Београд-Приштина савршено се слаже са малоевропском идејом о „малом Шенгену“ А обоје се сјајно уклапају у генералну идеју о „западном Балкану“ као супститут-Европи. Свега тога не би било без правих западнобалканских супститут-политичара. (Замислите галерију прве петорке из Тиране – Рама, Заев, Тачи, Ђукановић, Вучић). Могу да им мењају и границе и имена, и уставе и идентитете – они ће се само такмичити у томе који ће најбоље да послужи. У тој трци, овај наш води регионалну игру у којој једино Србија може да изгуби – и то саму себе.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 21. 1. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: КиМ, Министарство привреде, Ричард Гренел, Слободан Самарџић, дијалог Београд-Приштина