Шта се може очекивати након што су САД убиле најмоћнијег иранског војног заповедника
Генерал Касем Сулејмани (Фото: Press Office of Iranian Supreme Leader/Anadolu Agency)
Муњевито заклињање иранске Владе како ће се осветити за убиство нечувеног (notorious) војног заповедника Касима Сулејманија које је починила администрација Доналда Трампа и распоређивање више хиљада додатних америчких трупа на Блиски исток а потом и ургентни позив Американцима да напусте Ирак, оставили су све заједно јединствени утисак: да у наредним минутима следи нека неустрашива иранска одмазда која брзо може да се претвори у спиралу [насиља] која води ка свеопштем рату између Сједињених Држава и Ирана, а који би превазишао ужасе Рата у Ираку.
Али то заправо није онако како Иран делује. САД и Иран су уплетени претходне четири деценије у потајну борбу која стално мења облик – оно што је историчар Дејвид Крист (David Crist) упечатљиво именовао као „сутонски рат“ (twilight war) – и Иран је склон да прати извесну шему: компензовати своје инфериорне војне капацитете у поређењу са капацитетима Сједињених Држава вођењем обухватног рата преко посредника, што Иран држи подаље од директног сукобљавања, омогућава уверљиво порицање [учешћа] и пажљиво је одмерено да остварује иранске интересе по ниској цени и уз минималан ризик.
Иранци „не ударају исхитрено“, рекла ми је Ариане Табатабаи (Ariane Tabatabai), истраживач у Ренд Корпорацији (Rand Corporation) која се бави истраживањем иранске војне доктрине. „Сумњам да шта год да се деси – а сматрам да нема сумње да ће бити одговора“ – то неће бити неки рефлексни потез усмерен ка задовољењу домаће публике већ ће уместо тога одражавати „више стратешки, пажљивији и испланирани приступ“, рекла је. „То ће нас држати на опрезу у догледној будућности“.
Ирански начин вођења рата саображен је са увидим како иако је у питању велика регионална сила, Иран не може да се војно носи са Америком. Према Глобалној ранг листи ватрене моћи (Global Firepower ranking) на којој САД заузимају водеће место, Иран има четрнаесту најмоћнију војску на свету, између Бразила и Пакистана. Иранци имају нуклеарни програм, али још увек немају нуклеарно оружје. Они имају програм развоја балистичких ракета, али не и далекометне ракете које могу да досегну Сједињене Државе. Иран одржава пристојне односе са Русијом и Кином, али нема чврста савезништва са великим силама; као једна од најизолованијих земаља на свету он уопште нема много савезника. И док Иранци имају 523.000 активних војника и још 350.000 припадника резервног састава, што никако није за подсмех, њихова конвенционална војска храмље због застареле опреме, међународних санкција и ограничења на увоз оружја.
Решење Техерана је било да се супротстави Сједињеним Државама асиметрично, укључујући операције за проширење утицаја и у најновије време сајбер активности. На челу ових настојања налази се Исламски револуционарни гарда (Корпус чувара Исламске револуције – Islamic Revolutionary Guard Corps) и посебно јединица Кудс, којом је командовао Сулејмани. Револуционарна гарда је користила унутрашње сукобе и слабе државе на Блиском истоку како би образовала прокси снаге – као што су шиитске милиције у Ираку, режим Башара ал Асада у Сирији, хутски побуњеници у Јемену и милитантна група Хезболах у Либану – које би послужиле као својеврсна мрежа савезништава ради супротстављања америчким регионалним савезништвима.
У скорашњој анализи, Међународни институт за стратешке студије (International Institute for Strategic Studies) је забележио како је иранско вођство дошло до закључка да је њихово најмоћније оружје њихова „суверена способност да изводе борбене операције на бојиштима широм Блиског истока преко трећих страна“, што „није наишло на ефективан међународни одговор а стално доноси Ирану предност без превелике цене или ризика непосредног сукобљавања са непријатељима“ које би могло да угрози ирански режим.
Подржаваоци лидера Хезболаха Хасана Насрлаха на митингу у Бејруту, 23. јуна (Фото: Aziz Taher/Reuters)
Заиста, списак који је недавно саставила Конгресна истраживачка служба (Congressional Research Service) двадесет терористичких напада или завера против САД повезаних са Ираном и његовим савезницима од Исламске револуције 1979. године, показао је да су готово све извели посредници попут Хезболаха, Исламске револуционарне гарде или иранске обавештајне службе. Да ли је у питању бомбардовање америчке касарне у Саудијској Арабији 1996. године или смрт стотина америчких војника у нападима шиитских милиција током Рата у Ираку, детаље и обухватност иранског учешћа у нападима на Сједињене Државе је често тешко поткрепити.
Овај образац је настављен иранском реакцијом на одлуку Доналда Трампа из маја 2018. године да повуче Сједињене Државе из нуклеарног договора из 2015. и да поново уведе свеобухватне санкције Техерану. Након једногодишњег периода срачунатог уздржавања у Техерану уследио је мистериозан напад на нафтне танкере у Оманском заливу и обарање америчке беспилотне летелице у јуну 2019. (Иранци су, несвојствено, признали да су извели потоње), потајни напад на саудијска нафтна постројења у септембру и испаљивање ракетне баражне ватре што је учинила ирачка милиција која има иранску подршку у којој је страдао амерички уговорац (contractor) у децембру. То је довело до новог подизања тензија.
Табатабаи је рекла како су малобројни амерички потези у прошлости слични по степену провокативности убиству Сулејманија америчка подршка Ираку током Иранско–ирачког рата 80-их година 20. века, обарање иранског путничког авиона које је извела америчка војска 1988. године и наводна америчко–израелска сајбер кампања против иранског нуклеарног програма за време Џорџа Буша млађег и Барака Обаме – Стакснет. Америчка подршка Ираку можда је играла улогу у иранској подршци милицијама које су извеле смртоносне нападе на америчку амбасаду и касарне америчког Маринског корпуса у Бејруту 1983. године. Али Реганова администрација је тврдила како је обарање иранског авиона била грешка и извинила се за инцидент, што је можда допринело суздржаном иранском одговору. На крају, Стакснет напад је било тешко приписати са поуздањем, иако Техеран јесте реаговао појачањем својих нападачких сајбер капацитета.
Иранци јавно жале после атентата на Касима Сулејманија, 3. 1. (Фото: Абедин Тахерканарех/ЕПА)
Сада су Сједињене Државе елиминисале, дискутабилно другу најмоћнију личност у Ирану и преузеле су одговорност за његово убиство јавно и хвалисаво. У последњих четрдесет година сукоба између две државе, овакав тренутак се никада није десио. И то је разлог зашто је, и поред дуготрајности овог сучељавања, тешко предвидети шта ће се следеће догодити. Оно што јесте предвидљиво је да ће Иран настојати да се освети и да ће настојати да то изведе са елементима изненађења који би Сједињене Државе избацили из равнотеже.
Само зато што Иран жели да избегне директан рат са Сједињеним Државама не значи да одговор на Сулејманијево убиство неће бити жесток. Страх од тог ударца је, у ствари, било оно што је наводило претходне америчке администрације да се уздрже и да не убију Сулејманија и када су за то имале прилику.
Бивши амерички званичник Илан Голденберг (Ilan Goldenberg) који је прогнозирао како би рат са Ираном могао да изгледа, предвиђа да ће се Иран ослободити преосталих ограничења наметтнитих његовом нуклеарном програму. Он такође очекује да ће Техеран дати зелено светло за „свеопшти сукоб“ шиитских милиција у Ираку против америчких војних снага, дипломата и особља у Ираку; и Хезболаху за нападе против Американаца у Либану и на мете у Израелу; за ракетне нападе на међународна нафтна постројења или америчке базе у Саудијској Арабији и у Уједињеним Арапским Емиратима; и на крају чак и за терористичке нападе у Сједињеним Државама и широм света. Контратерористички аналитичар Чарлс Листер (Charles Lister) предвиђа интензивно насиље у Сирији и Ираку које би притисло Сједињене Државе да повуку војску из обе ове државе, док експерт за Блиски исток Џон Алтернат (Jon Alternat) мисли да стиже сајбер рат. „Читав свет би требало да буде на повишеном степену опреза током наредних месеци или (вероватније) година“, написао је.
Ракете испаљене током ратних игара у пустињи југоисточно од Техерана, новембар 2006. (Фото: Фарс Њуз/Ројтерс)
Као што је Ричард Хас (Richard Haass), председник Савета за спољне односе, забележио у четвртак, рат са Ираном, за разлику од Заливског рата или Рата у Ираку, биће вођен широм региона и можда широм света против низа цивилних, економских и војних мета. Постоји разлог зашто су амерички савезници у региону, који нису љубитељи ни Ирана ни Сулејманија, реаговали са прилично мрачним слутњама на овонедељни развој догађаја. Саудијци су, на пример, позвали на „самообуздавање“ како би се избегле „неиздрживе последице“ док је израелска влада изразила прећутно одобравање операције док је појачала опрез због иранске одмазде.
Табатабаи је приметила како је Вашингтон, попут Техерана, традиционално био пажљив да не изводи акције које би могле да доведу до директног рата са Ираном и додала је да је изненађена дрским акцијама које су обе земље предузеле последњих недеља. (Мање од 24 часа након Сулејманијевог убиства уследило је још једно изненађење: још ваздушних напада против шиитских милиција у Ираку). Рат под окриљем сутона изнет је на дневно светло више него било када, и велико је питање да ли правила успостављена током претходне четири деценије и даље важе.
Са енглеског посрбио: Милош Милојевић
Прочитајте још
- Робин Рајт: Танкерски рат у Заливу – зар опет?
- Илан Голденберг: Како би изгледао рат САД против Ирана
- Сејед Хосеин Мусавиан: Како Иран види своју пат позицију са САД
Categories: Посрбљено
Оставите коментар