Између борбе за отварање поглавља и борбе за заштиту српског народа у окружењу Србија је по правилу бирала оно прво
Миша Ђурковић (Фото: Медија центар Београд)
Дешавања у и око Црне Горе, настала након ноћног усвајања насилног закона, покренула су велики број важних питања, не само за православни и српски народ у Црној Гори већ и кад је у питању сама држава Србија, њена спољнополитичка оријентација и спољна политика уопште. На голо насиље (ухапшен цео посланички клуб?!), противуставно понашање власти Црне Горе, изразито дискриминаторско и антисрпско понашање црногорског режима, хапшење и застрашивање српских новинара итд., није реаговао нико од силних наших „западних пријатеља”, а некмоли славних, демократији посвећених бриселских институција, или не дај боже Савет Европе. Као и у свим претходним ситуацијама, највеће западне силе па и сама ЕУ ће на овим просторима подржавати све антисрпске програме, акције, пропагандна деловања итд. док год су у служби сузбијања Срба на границе преткумановске Србије. Од тога се драги пријатељи не одустаје шта год ми радили, за нас не важе ни копенхашки критеријуми, ни универзалне декларације о људским правима ни било какви нормативни критеријуми.
Штавише, као што сам често склон да упозорим, процес европских интеграција се користи као систем уцена за имплементацију геополитичких циљева. Део сталних захтева у процесу интеграција јесте регионална сарадња која се у суштини односи на потпуно одустајање Србије од борбе за елементарна права српског народа у околним државама и прихватање њихове насилне асимилације у новонастале државне конструкције и пројекте. Како рече лидер Црне Горе, њима треба народ и црква да заокруже државно идентитетски пројекат па ће га добити и силом ако треба.
Између борбе за отварање поглавља и борбе за заштиту српског народа у окружењу Србија је по правилу бирала оно прво. Треба се подсетити да је некадашње министарство за дијаспору сведено на ниво управе и да већ пар година чак нема ни званичног директора, као и да су средства за помоћ Србима у окружењу драстично смањена.
Иако се овај проблем у Црној Гори спрема већ годинама, а још у мају је утврђен предлог закона, држава Србија није урадила баш ништа да то спречи. То што су челни људи због невероватног отпора нашег народа и цркве у Црној Гори и огромне солидарности коју сви Срби са њима испољавају принуђени да дају пропагандне изјаве, не потире чињеницу да држава није искористила ниједан једини дипломатски инструмент који у оваквим случајевима озбиљне државе примењују. Држава Србија која је по Уставу обавезна да брине о Србима ван Србије, могла је да позове свог амбасадора на консултације, да позове амбасадора Црне Горе, да му уручи протест или протестну ноту, што је могао и амбасадор Србије у Подгорици. Могла је такође да протера амбасадора Црне Горе због изразито непријатељског чина и политике према нашем народу, његовој цркви и његовим представницима, могла је да уведе санкције, или селективне санкције руководству ДПС итд. Могла је да активира своја дипломатско-конзуларна посланства по свету за лобирање, могла је да проблем изнесе у Савету Европе, итд.
Држава није до сада урадила ниједну једину конкретну акцију. Са таквим ставом насилни црногорски режим добија поруку да без икаквих последица може да настави да сузбија права наше цркве и нашег народа.
Постоје и разне друге ствари у вези са нашом спољном политиком и деловањем Министарства спољних послова о којима не можемо да добијемо никакво објашњење нити да разумемо разлоге. Какав је наш однос према НАТО, колика је цена европских интеграција коју смо ми спремни да платимо, имамо ли ми спољнополитичке савезнике и који су то, имамо ли ми спољнополитичке проблеме, изазове и ризике и који су? О томе нажалост не можемо ништа да чујемо, али није нам тачно ни објашњено шта је циљ и домет иначе успешне и хвале вредне акције повлачења признања Косова. Министар спољних послова нема обичај да говори у парламенту пред посланицима тако да не памтимо када смо у највишем законодавном телу имали дебату о начелима и пракси спољне политике. Ваљало би чути нпр. зашто је Србија испреговарала уговор о укидању виза Ирану и дала дозволу иранским компанијама за директне летове, да би се само након три месеца одустало од свега, и поново увеле визе?
Као директор државног института годинама покушавам да некако замолим господина министра да нас удостоји посете и да нпр. организујемо са њим као предавачем дебату о нашој спољној политици. И он као и рецимо министарка за европске интеграције игноришу све наше позиве и покушаје да ступимо контакт, док ће наравно отрчати на позив било које прозападне невладине организације. Зашто је то тако лако ћете просудити сами. Но ако сами не поштујемо себе и своје институције, не можемо очекивати то ни од других. Нас се сете тек кад избију кризе и проблеми, и кад ови дојучерашњи пријатељи некако нестану или крену да им раде о глави…
У међувремену, можемо лепо да певамо. Од „Осман аге” до „Каљинке”.
Научни саветник Института за европске студије
Први део наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Господин Ђурковић је у првом делу све лепо објаснио, шта се дешава.
У другом делу се пита, беспотребно, где су неки који би требали да реагују.
Зна се, ту су, беспотребно.
Никоме не користе, осим себи.
Очекивати од таквих типова да ураде било шта што би било на корист Србији је илузорно.
Очекивати да ураде штету Србији је сасвим за очекивати, баш се труде.
Проблем је што им део пинконизованог народа не замера. народа
Moje meditacije o identitetu, o odnosu predajnog, politickog i pravnog i odgovarajucoj strukturiranosti vremena (ovde cu reci samo to, tek da se minusasi ne dvoume ili, jos gore, moraju da citaju do kraja, da konstrukcija “laznog” identiteta i “obnova” (“istinskog”) identiteta podrazumevaju apsolutno istu stvar, politicki totalitarizam, odnosno apsolutnu dominaciju “sada” u strukturi vremena, iako bi covek pomislio da je kljucna dimenzija proslo, njena “istinitost” koja se obicno svodi na pitanje starine-porekla, medjutim kljucan je trio politika-drzava (“drzava treba da zastiti cirilicu”, “drzava treba da pomogne u CG”. “drzava treba da…”)-sada, jer uspostavljanje ili obnova identiteta podrazumeva dominaciju “sada” nad buducnoscu koja se moze pojaviti ili kao ono od-sada ili kao od-sada-odnovljena-predaja i u oba slucaja proslosti se ne sme dozvoliti da prevazice to “sada” na taj nacin da se u buducnosti pojave opcije koje totalitarizacija “sada” treba da onemoguci (obnavljanje je jos opasnija pozicija od “izmisljanja” jer zahteva da buducnost u-na-pred bude predata predaji)) u CG su dobile brutalni empirijski model.S jedne strane je politika vlasti koja konstruise novi identitet, s druge strane je SPC kao nosilac predajnog momenta identiteta, ali ona nema politicki momenat, nedostaje joj “sada”, odnosno saradnja sa opozicijom.Zato je njen primarni cilj povlacenje zakona o slobodi veroispovesti, sto u vecini slucajeva cak moze Milu dati mogucnost da se pokaze “racionalnim” da zadovolji potrebe SPC i vernika, a da zadrzi vlast i cak dobije neke nove glasove zadovoljne “novim” Milom.Protiv toga govori Milu i Vucicu zajednicka iracionalnost koja politiku vidi samo kao konfrontaciju i podelu (sto je kod Mila jos izrazenije politickim programom koji ukljucuje osnivanje crkve !!!???).Ovde, medjutim, teba pomenuti pojedince sa srpske strane, poput A. Rakovica ili Bokana, koji s jedne strane olako istrcavaju sa retorikom gradjanskog rata (ako se radi o identitetu, onda je verski ili etnicki sukob, ne gradjanski), a s druge strane, ne samo da eventualno rusenje Mila ne povezuju sa rusenjem Vucica, vec potpuno menjaju retoriku u pohvalu Vucicevog rezima (tako je Bokan odusevljen Vulinom i povratkom 63 i 72 brigade, ne ulazeci mnogo u brojke, naime ako imate u vidu da brigada ima od preko 3000 vojnika do 5500, ispadne da ce one biti vece od regularne vojske koja ima oko 12 000 vojnika,a da ne ulazimo u pitanje cime ce se padobranci transportovati, onim dvokrilnim AN-2, sto stvar cini jos smesnijom).Obojicu odlikuje retorika negiranja crnogorske nacija, koja stvara samo smutnju medju Crnogorcima, a imajuci u vidu dobre odnose prema Vucicu, a Vucica prema Milu, sasvim je moguce da svojim olakim i grozomornim prizivanjem sukoba, koje nikako ne zele kada je u pitanju vlast Vucica, zapravo rade kao agenti provokatori Vuciceve vlasti (vec imamo slucaj da je glavni “atentator” na Mila (prvi u istoriji koji je atentat pokusao golim rukama ili, mozda, davljenjem pricom) general srpske zandarmerije (koji je lupao i glasacke kutje na KiM)
Dakle, identitet je spoj predajnog-proslog i politickog-sadasnjeg.Tu uvek postoji mogucnost da apsolutna sloboda sadasnjeg, utemeljena u evropskoj kulturi (zapravo hriscanstvom) dovede do odbacivanja predajnog-proslog, kao sto se desilo u slucaju jugoslovenstva i komunizma.Zato uspesne drzave ovu napetost regulisu kroz pravni sistem spustajuci slobodu na nivo individue, a ostavljajuci drzavi dovoljno prostora da cuva predajno i individuu mobilise u patriotu, pruzajuci mu nesto za ste je vredno boriti se, a danas to nisu nacija i vera, vec ostvarenje vlastite individualnosti.Zato su politicki razlozi sve veci u odnosu na ekonomske, medju nasom emigracijom.
SPC-u nedostaje politicka dimenzije, bez koje se Milo ne moze srusiti, a rusenje zakona nije dovoljno.Milu nedostaje (novo)identitetska opcija koju hoce da ostvari kroz novu crkvu.Jasno kako su ovi momenti isprepleteni i mislim da SPC dugorocno nece moci bez politicke opcije koja ce morati da prevazidje “identitetsko” i okrene na borbu protiv diktatorskog rezima cija je “identitetska politika” samo deo totalitarnosti Djukanovicevog rezima.A, to bi moglo, onda da se ponovi i kod nas glede KiM, gde ce politicke partije, pred verujucim narodom (ako takvi skupovi budu moguci protiv nosioca ordena “Brlog andjela”), morati da svom politickom antidiktatorskom diskurs, da dodaji i identitetski, odnosno odgovore jasno za sta su u pogledu KiM-e.