Политика: Ваздух постао врло видљив проблем

Једва да имамо 30 мерних станица, а држава смо с више од 200 општина и градова, рекао асистент политичке екологије Марко Вујић

Фото: Н1

„Зашто перемо зубе?“

„Долазе нам гости.“

„А шта ћемо да им радимо?“

Овом репликом из чувеног филма Горана Паскаљевић „Варљиво лето ’68” Марко Вујић, асистент политичке екологије на Факултету политичких наука у Београду, описује однос српских власти према ваздуху и животној средини уопште. Повод за разговор с њим су алармантни подаци који упозоравају на огромну загађеност широм земље.

„У очима свих наших влада у последње три деценије резултати који се не виде голим оком, јер не представљају рецимо метар сеоског пута или километар ауто-пута, непотребан су трошак. Зашто бисмо улагали у ваздух кад он ништа не кошта? Шта има везе што није чист кад се то не види, неће гости обратити пажњу“, објашњава Вујић како смо дошли у групу најзагађенијих градова у Европи.

Шампиони смо по емисијама загађујућих материја у ваздух, узимајући у обзир број становника и БДП, у односу на земље централне и источне Европе. А по квалитету ваздуха многе од њих још каскају за оним у развијенијем делу Старог континента. Када политичари, желећи да умире грађане, а да их при том не обману, кажу да је с нашим ваздухом мање-више све у реду и наведу како смо у групи с Пољском, требало би имати на уму да је то земља с највећим проблемима када је реч о квалитету ваздуха у бриселском царству. Чак 33 од 50 најзагађенијих градова ЕУ су у Пољској.

Док стижу алармантни подаци из званичних и незваничних извора, кривци се траже међу институцијама, појединцима, законским параграфима, незадовољство стручњака појачава чињеница да, иако имамо проблем, немамо стратегију за решавање овог важног питања. Наш саговорник истиче да је непостојање стратегије одраз нашег деценијског односа према ваздуху.

Смог у Булевару Деспота Стефана у Београду (Фото: Нова Економија)

„Ово је земља где стратегије углавном служе као мртво слово на папиру, кровна еколошка стратегија Национална стратегија одрживог развоја донета је још 2011, истекла је 2018. а да ништа из стотина страна тог амбициозног документа није спроведено у дело. Да може горе и од тога, сведочи ваздух. Надлежне власти се нису удостојиле да бар такав, импотентан документ донесу. Ваздух очигледно представља пасторче српске животне средине јер вероватно свака власт мисли биће витално и без њихове бриге“, истиче Вујић, иначе секретар Центра за еколошку политику ФПН-а.

Законом о заштити ваздуха, усвојеном 2013. године, обавезали смо се да ћемо овај стратешки документ усвојити за две године, али до данас није израђена ни стратегија, као ни акциони план заштите ваздуха. На питање шта кочи доношење стратегије нису нам одговорили у ресорном министарству.

Док министарство ћути, у данима када ваздух, супротно наученом из школских уџбеника, има и боју, и укус, и мирис, одзвањају подаци Светске здравствене организације – око 6.000 особа годишње премине од респираторних и кардиоваскуларних болести као директне последице загађеног ваздуха.

„Ти подаци нам говоре да је Србији неопходна озбиљна стратегија која ће пре свега утврдити стварне нивое загађења ваздуха. Једва да имамо 30 мерних станица, а држава смо с више од 200 општина и градова. Немогуће је успоставити делотворну дијагнозу ако немамо јасну клиничку слику стања нашег ваздуха“, каже Вујић.

Забране увоза аутомобила с одређеном ознаком мотора за нашег саговорника су тек ад хок интервенције јер саобраћај има удео у укупном загађењу свега шест одсто.

„Не допада ми се ни упирање прста у најсиромашније слојеве становништва, који својим индивидуалним ложиштима чине преко 50 посто овог загађења. У ситуацији када прикључак на неку од централних мрежа грејања кошта као десет просечних месечних плата, у најмању руку је неумесно и не представља одговорну еколошку политику једне државе“, истиче он.

Сву одговорност, сматра наш саговорник, сноси Министарство животне средине, којем је управо оснивањем засебног министарства понестало изговора да је животна средина запостављена. Због тога, истиче, на Министарству екологије је да „у наредним данима измери који је реалан буџетски, институционални, али и стручни потенцијал да реши ситуацију загађења ваздуха”.

Вишња Аранђеловић

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Политика, 15. 1. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

1 reply

  1. Сву одговорност, сматра наш саговорник, сноси Министарство животне средине, којем је управо оснивањем засебног министарства понестало изговора да је животна средина запостављена. Због тога, истиче, на Министарству екологије је да „у наредним данима измери који је реалан буџетски, институционални, али и стручни потенцијал да реши ситуацију загађења ваздуха”.
    ++++
    Антрополошки шљам, који се окотио и запатио у логору Србија интересује само одговор на њихово омиљено питање: „ А колики је мој део ?„

    https://vaseljenska.net/2020/01/17/drzava-nenamenski-potrosila-500-miliona-evra-od-ekoloskih-taksa/

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s