Неопходно да држава Србија поступи одговорно у заштити СПЦ и Срба у Црној Гори, те предузме одређене мере

Са молитвеног окупљања у Беранама (Фото: Objektiv Story)

Црногорски властодршци имају флоскулу да Србија „не треба да се меша у унутрашње ствари Црне Горе“, а све поводом безумног закона „о слободи вјероисповјести“. По њима, Србија треба да остане пасивна као у време покраденог референдума, затирања српског језика, свођења запослених Срба у државној администрацији на мање од 1%, признања лажне државе Косово*, увлачење ЦГ у НАТО мимо воље народа, итд.

Стога је сада улог спао на голи опстанак српског народа у ЦГ. У случају отимања и „валоризације“ светиња и прогона свештенства, српски народ ће доћи на ниво статистичке грешке. Примена овог безумног закона би био јасан сигнал и свим осталим становницима ЦГ како једног дана могу да очекују пропис којим се (на пример) налаже донација једног бубрега породици Ђукановић, њеним пријатељима и кумовима.

Изјава гђе Ане Брнабић да ће она у „отвореној комуникацији са владом Црне Горе покушати да заштите интересе Срба и СПЦ у ЦГ“, иако промишљена, нема суштинску тежину. Наиме, било какав разговор је могућ тек након повлачења закона у целости, а субјекат разговора може и треба да буде само Српска православна Црква. Такође, очекивати резултате од разговора са Ђукановићем или његовим марионетама је исто као да очекујете резултате од разговора са мафијашом који губи контакт са стварношћу, док цео комшилук, којег преко тридесет година терорише, свако вече шета у знак протеста. Како тај „разговор“ може изгледати сведочи емисија „Жива истина“ на РТЦГ-у oд 5.7.2019. године, где је ведета антисрпске мржње Дарко Шуковић „угостио“ историчара Предрага Марковића (истини за вољу, Марковић очигледно није имао благе везе с ким има посла и какве је све примитивизме и гадости могао да очекује).

Стога је неопходно да држава Србија поступи одговорно у заштити свог народа и предузме одређене мере. Неке од тих мера могу бити:

1) Први и нужан корак је да Народна скупштина Србије донесе декларацију и/или резолуцију којом ће чињенично да констатује прогон СПЦ у Црној Гори, а надлежне институције и органе Србије овласти и обавеже да штите виталне интересе СПЦ и Срба у Црној Гори;

2) Држава Србија не треба ни на који начин да финансира медије који доприносе линчу СПЦ. Илустративан пример је портал mondo.me, који је ћерка портала mondo.rs, раније у власништву Телеком Србија ад. На порталу mondo.me постоји посебна рубрика „m:tel вијести“ а рекламе на порталу су такође од m:tel-a (m:tel је ћерка фирма државног Телеком Србија ад) што значи да тај портал путем реклама посредно финансирају грађани Србије.

Поменути портал у ноћи доношења безумног закона и очајног отпора људи блокирањем саобраћајница, објављује следеће „вести“:

a) Марковић: Док ви блокирате, можда ће неко умријети што неће доћи до болнице;

б) Више приведених због блокаде путева;

в) Тужилаштво оцењује да ли има елемената кривичних дјела;

г) Марковић: Закон не угрожава статус Митрополије ни свештенство.

Изглед сајта портала mondo.me 16. јануара 2020. (Извор: Снимак екрана)

Све до дана писања овог текста, уређивачка политика портала mondo.me je и даље иста. Док сваки пети грађанин ЦГ по цичи зими свакодневно шета у литијама, они скоро па искључиво преносе вести из паралелне стварности Ђукановића и његових полтрона.

3) Истрага о покушају убиства снајпером Миодрага Давидовића Даке у Београду се мора релативно брзо привести крају тако да стварни налогодавац и извршилац одговарају пред кривичним судом. Уколико нису доступни српским органима, потребно је расписати потернице. Ма колико резултат истраге био политички пипав, а у конкретном случају само је један безумник опијен од тродеценијске власти имао мотив и корист од евентуалног убиства Давидовића, држава га мора обелоданити и не сме толерисати овакве терористичке акте.

4) Није уопште јасно како боравак Светозара Маровића и његовог сина у Београду може бити у интересу српског народа. Реч је о верном савезнику Ђукановића који је нанео огромну штету српском народу (примера ради – афера „Сателит“ у којој је Србија оштећена за више од 28 милиона евра, нестварне малверзације на штету општине Будва, итд., итд.). Што рече један коментатор, да је Маровић био у Подгорици 26.12.2019. године, седео би у посланичкој клупи и полтронски верно гласао за Ђукановићев закон чији су циљ поделе, мржња и зла крв. Стога Маровића или треба депортовати у ЦГ (која је за њим формално расписала потерницу) или оставити у Београду само под условом да пружи доказе и сведочи о Ђукановићевој мафијашкој хоботници, чији је део.

Мило Ђукановић, Игор Лукшић, Стипе Месић, Бил Клинтон, Светозар Маровић (Фото: Саво Прелевић/Слободна Европа)

5) Потребно је идентификовати имовину коју у Србији поседују функционери који су учествовали у изради и доношењу безумног закона, као и сва друга лица који су део Ђукановићеве мафијашке хоботнице, било да се води на њих или на трећа лица. У односу на тако идентификовану имовину нужно је применити одредбе закона о пореклу имовине (доношење којег се ускоро очекује), прописе о спречавању прања новца и све друге прописа који дају основ да се испита порекло ове имовине (то је пре свега задатак пореске управе, али потребну асистенцију могу пружити и органи МУП-а). Корак у том смеру је писање портала „Националист“ који је набројао део баснословне имовине коју у Србији поседује Рајко Куљача, ранији председник општине Општине Будва и део Ђукановићеве дружине (сада формално „сведок сарадник“ против Маровића). Ако је учити по туђим, односно италијанским, искуствима, једино ефикасно средство у борби против мафије (која сада насрће и на светиње) јесте заплена нелегалних токова новца и друге имовине њених чланова.

Наведене мере су само део мера које се могу и морају применити у циљу заштите светиња и народа од незаситих. Па како Бог да.

Categories: Разномислије

Tags: Јован Пјешчић, Закон о слободи вероисповести, Мило Ђукановић, СПЦ, Срби у Црној Гори, Србија и Црна Гора, Црна Гора