Доносимо излагање главног уредника „Стања ствари“ на трибини СТАЊЕ СТВАРИ УЖИВО 2 – МАТИЦА И РАСЕЈАЊЕ, одржаној 11. јануара 2020. у СКЦ Ћирилица

Александар Лазић на састанку СС УЖИВО 2 (Фото: Соња Ракочевић)

Даме и господо, добро вече и добро дошли,
Браћо и сестре, Христос се роди!

На почетку морам да захвалим пуковнику Милораду Ђошићу лично и Српском културном центру „Ћирилица“ што су нам поново бесплатно уступили простор за овај састанак. Морам да поменем још неке људе који су директно допринели да ово све изгледа овако како јесте – надам се да то захваљивање неће бити као оно кад се обраћају добитници „Оскара“ – али стварно морам да поменем Милана Матовића који је обезбедио рачунарско-информациону подршку, дакле он је код нас човек-„Интернет департман“. Такође су сценографија и дизајн дело нашег Срђана Крунића и његовог пријатеља и дизајнера Небојше Ћосића – иначе је Срђан код нас „Департман за дигиталне комуникације“ плус што је уједно и фирма која нам обезбеђује да имамо добар рејтинг на Гуглу и Алекса рангирању, дакле није „три у једном“ него „све у једном“. Шалу на страну, такво је наше стање ствари – сви раде све, и још понешто. Да не заборавим и љубазност г. Александра Тутуша, који је одлучио да поклони сваком посетиоцу овог састанка примерак свог романа „Молитва под морем“, који је посвећен геноциду над Србима у НДХ. И Александар је у расејању, извинио се што не може лично да присуствује, уместо њега овде је присутан његов брат Милош Тутуш. Хвала обојици.

Друга ствар јесте да захвалим господи с којом имам част овде да седим, хвала им што су се одазвали и одвојили своје време, прошли пут сам рекао да ми у „Стању ствари“ можемо да окупимо неколико сјајних петорки – сигурно сви познајете професоре Мила Ломпара и Милоша Ковића, као и нашег драгог Николу Н. Живковића. Имаћемо и директно укључење, ако све буде у реду, нашег и вашег Сивог сокола – Небојша Малић ће се јавити из Вашингтона, претпостављам да ће то бити за сат времена. До тада ћемо нас четворица, оквирно по петнаестак минута, рећи нешто о теми, а после Сивог сокола имаћемо још пола сата за дискусију и паметна те концизна питања. То би све требало да траје сат и 45 минута, а онда морамо мало да се окрепимо и да попричамо „очи у очи“, и кажемо једни другима и оно што није за Јутјуб.

Милош Ковић, Мило Ломпар, Никола Н. Живковић и Александар Лазић на трибини СС УЖИВО 2 (Фото: Соња Ракочевић)

Што се саме теме тиче, морам да признам да сам ја својски навијао за њу, јер сам уверен да је решавање те једначине – успостављање поверења матице и дијаспоре – кључно за наше ослобађање. А верујем да смо сви сагласни:

• Да јесмо окупирани, или макар да смо у нео-колонијалном статусу;
• Да нам је скидање тих окова неопходно;
• И да ће ослобађање имати смисла једино ако то урадимо сами, у том смислу је добро што ни Американци ни Руси и не планирају да нас они ослобађају, задовољни су изгледа овим колонијалним управником коме име не желим да поменем – то јест име му и није толико лоше, али презиме не бих потезао без преке потребе.

Када сам размишљао шта да кажем у овом уводном делу, прво сам помислио да би било добро да кажем ШТА НИЈЕ ДОБРО у досадашњој (не)сарадњи матице и дијаспоре, да наведем неке кључне реченице које морамо да избацимо ако мислимо да успоставимо братски однос. И онда сам схватио да таквих реченица има и превише, зауставићу се само на две – једна шта не треба да говори дијаспора а друга је она коју ми овде морамо да избацимо. Дијаспора мора да схвати да ми овде, како написа – вечерас оправдано одсутни – Владимир Димитријевић, „дишемо на трску“, да смо израњавани и десетковани, што би се рекло „не плач՚ дијаспоро ако изгинемо“! У том смислу реченице из дијаспоре типа ВИ ХОЋЕТЕ САМО ПАРЕ И ДА ТРОШИТЕ У КАФАНИ морају да се избаце, јер колико год било тачно код нас овде да „кафана не сме да трпи“ толико је истинито и оно да (опет В. Димитријевић) и „патриотска интелигенција мора нешто да једе“. Кад помињем брата Влада, морам као илустрацију, а обећали су ми да ће бити ово пренето и у расејању па да и до њих стигне глас, да подсетим да њега очекује судски процес, 22. овог месеца на Вишем суду у Београду, зато што је (да парафразирам) сувише хвалио природну породицу насупрот неприродне ЛГБТ „удруге“. Наравно, морам да поменем да је и против проф. Ковића већ у току суђење, јер се успротивио хашкој и НАТО интерпретацији српске историје. Нису заобишли ни професора Ломпара – њега су прогањали практично анонимним представкама, био је на мети „фантомске групе“ Форум наставника и професора Филолошког факултета. Дакле, порука за дијаспору: живи смо, клани, недоклани – укратко на мртвој смо стражи а докле ћемо не знамо.

Ранко Гојковић уручује Александру Лазићу диплому („Петровская грамота“) Сверуског друштвеног покрета „Православна Русија“ (Фото: Слободан Митровић)

А кад ми гледамо одавде на расејање морамо да схватимо – како је то неко рекао – да је „дијаспора вид загробног живота“, ја сам то превео да Срби у расејању или постану већи Срби од нас овде или постану већи Американци од Американаца. Али, уверен сам и срео сам оне који су остали „само“ Срби, и они су наша циљна група. Баш данас добио сам електронску пошту из Шведске, поводом овог нашег састанка, где човек дословце каже „коначно успоставих контакт са некима који хоће да разумеју муку оних који странствују”. Зато ми овде морамо да избацимо реченицу типа ДОЂИ ОВДЕ ПА СЕ БОРИ. Има право да буде тамо и да му Србија и Српство буде на срцу, и да буде равноправно са нама у строју.

Е сада, када сам конкретно размишљао шта бих ја могао да предложим, сетих се једне анегдоте – није она о деди и унуку који су ишли кроз шуму, и која је имала много тужан крај, него је реч о нечему што се мени десило. На једној седници Наставничког већа у школи где сам учитељ математике, на немало ми изненађење, директор цитира једну моју мисао „да све што може локално може и глобално, тј. све што може на микро може и на макро плану“. Искрен да будем, ја сам заборавио и да сам то рекао и посебно у ком контексту – не зато што сам паметан и имам много мудрих изрека, него оно што увек кажем „да би учитељ математике био добар мора мало да буде забораван“. И од тада прође неколико година, а ја никако да се сетим контекста где би се та мисао могла применити. Али, размишљајући ових дана о односу матице и дијаспоре, сетих се тога и да би се заправо концепт „Стања ствари“ могао применити на то наше успостављање поверења и веза, тим редом. Око нашег сајта се, Божјом помоћу, окупило око 200 људи, и то да их нико није ни приморавао нити им давао сендвиче: неки бесплатно пишу или (скоро бесплатно) обављају администраторски кулук, други дају новчане прилоге, трећи се моле… А знам најмање једног саборца који и пише и новчано прилаже и моли се! И ту ми је синуло да би таква организација, на добровољној али саборној бази, можда могла да се преслика на неку спону дијаспоре и матице. С тим да то мора бити несистемска и неструктуирана организација, да се хришћанском љубављу и саборношћу одреди место сваког појединца, то јест да он сам схвати која му је улога и буде поносан што је баш на том (формацијском) месту. У том смислу, открићу вам ово: када ми је један саборац рекао да сам „један од команданата виртуалне српске одбране“, ја сам прво помислио да је претерано, али рекох – ако већ мора „нека функција“ – да себе више видим као харамбашу! А ови људи који седе са мном, и они то углавном не знају, моје су харамбаше! Укратко речено, из хришћанске љубави васпоставимо поштовање, а из поштовања доћи ће поверење, кад стекнемо поверење лако ћемо се повезати.

Александар Лазић говори на састанку СС УЖИВО 2 (Фото: Соња Ракочевић)

Ако мислите да сам ја сада све рекао, и да ови паметни и књишки људи неће имати шта да говоре, да вам кажем да сам ја, у стилу оне надреалистичке пословице „да је лако коња довести на појило, али је тешко натерати га да плива леђно“, дакле ја сам тог нашег „коња“ можда и довео до појила, а њима и инима остаје да реше како да тај заједнички коњ „проплива леђно“. Али увек треба имати у виду оно да КАКО РАДИЛИ НА ПОВЕЗИВАЊУ МАТИЦЕ И ДИЈАСПОРЕ, И НА ПОЛЗУ СРПСТВА, ТАКО НАМ БОГ ПОМОГАО, АМИН БОЖЕ ДАЈ!

Прочитајте још

• Александар Лазић: Стање ствари уживо – настанак и опстанак

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Александар Лазић, Мило Ломпар, Милорад Ђошић, Милош Ковић, Небојша Малић, Никола Н. Живковић, СС уживо, Стање ствари