Где престаје легитимно међустраначко такмичење и борба за наклоност бирача, а почиње  погубно деловање против виталних државних и националних интереса

Мариника Тепић током конференције у Народној скупштини (Фото: Милица Вучковић/Директно.рс)

У сенци драматичних догађаја на просторима Црне Горе који су и изван њених граница снажно обележили крај претходне и прве седмице текуће године, брже него што би требало протекла је афера коју је својом конференцијом за штампу одржаном тих дана у холу републичког парламента покренула висока функционерка једне овдашње опозиционе политичке странке. Повод за то обраћање јавности била су, како је речено, сазнања именоване о томе да је актуални министар спољних послова у Влади Србије новац за „отпризнавање косметске независности“ (тако се у локалном политичком новоговору, ваљда у сврхе економисања ограниченим и скупим медијским временом, означава поступак повлачења већ учињеног признања) прибављао од угледних привредника, па и од приватних трговаца оружјем, те да је у те сврхе и за тај рачун само од једног од њих узео преко милион евра „у кешу“. Како је казала, „вештачки отклон од њега“ актуални председник Србије сада покушава да начини посредством политичког директора Министарства спољних послова којег су, подвукла је, западни медији означила као главног кривца за „отпризнавање“ косметске независности од стране чак седамнаест држава света.

Као кључног арбитра у споровима који су са тим у вези избили на релацији српске власти – опозиционе политичке групације, речена је поменула Министарство финансија САД, иначе главног спољнополитичког ментора самопроглашене косметске независности и изразитог политичког непријатеља Србије у протеклих двадесетак година, те амбасаду те велесиле у Београду, из разумљивих разлога веома заинтересоване за цео случај. Питања у вези са њим која су „од великог значаја како за домаћу тако и за међународну јавност“, дотична, нагласила је, поставља Александру Вучићу „као одговоран политичар, као неко коме је искрено стало до ове земље, и ко о њој брине као искрени патриота“.

Ивица Дачић (Фото: Бета)

Одмах након свог иступа у Скупштини, Тепићева је постала главна „звезда“ свих албанских медија у региону, а већина прозваних оним што је изрекла најавила је приватне тужбе против ње.

Све наведено је, важно је уочити, речено и учињено политичком тренутку у којем се српске власти предано боре да искључиво дипломатским, ненасилним средствима до којих би, с обзиром на свој страначки програм и своје политичко-филозофско вјерују морала понајвећма да држи управо политичка групација из које потиче „јунакиња“ ове кратке саге, испослују редуковање броја земаља које су признале косметску „независност“ и тако бар у извесној мери унапреде незавидну позицију Србије у предстојећем наставку преговора о решавању дуготрајне косметске кризе. И, у тој борби, поштено говорећи, бележе нимало занемарљиве успехе, о чему убедљиво сведоче паничне реакције противничке стране и њених европских и ваневропских политичких покровитеља.

Имајући то у виду, овај и њему слични јавни иступи појединих актера политичког живота у данашњој Србији постављају пред аналитичаре политичких прилика у њој мноштво крупних питања. Ево само неких од њих: где престаје легитимно међустраначко такмичење и борба за наклоност бирача, а почиње недвосмислено и погубно деловање против виталних државних и националних интереса? Потом, у којој тачки се окончава анимозитет према одређеном режиму и разумљива жеља опозиционих страначких формација да му се докине политичко трајање, а помаља зачуђујућа и разорна мржња према самој држави и ирационална потреба да јој се што више политички наштети?

Мирјана Радојичић

Да ли је, надаље, патриотизам нешто што би требало да се подразумева у јавном деловању свих, и режимских и опозиционих актера на политичкој сцени, а његово наглашено рекламирање углавном реторичка „маскирна униформа“ за зјапећи непатриотске, па, зашто не рећи, покаткад и огољено квислиншке политичке акте?

Не би ли – надаје се као неизбежно и следеће питање – сваки озбиљан и „здрав“ политички систем требало да има у себе уграђене механизме одбране против таквих аката и њихових починилаца, имајући у виду размере и ненадокнадивост штете коју у одређеном, можда судбински важном историјском тренутку, могу нанети држави као субјекту међународних односа, а не само пољу интерних и углавном беспоштедних међустраначких политичких надметања? Није ли, са тим у вези, сваки иоле амбициознији учесник у политичком животу дужан да зна за ту двострукост њене природе као политичког ентитета, уколико је у конкретном случају било на делу то – могуће незнање, а не информисано и циљано злонамерно деловање? А не говори ли, запитајмо се и ово, о каквоћи тих намера довољно речито податак о томе ко се њиховој „реализацији“ највише обрадовао, ко намерника макар вербално „потапшао по рамену“, јавно поздравио његов иступ?

Коначно, да ли је морално легитимно захтевати, па и само очекивати од других, моћнијих – спољнополитичких актера косметског случаја о којем је било речи у том иступу, да се при његовом разрешавању снажније ангажују на страни Србије и њених интереса у тој ствари, ако је сама Србија вишедеценијско поприште, намерних и/или ненамерних, опструктивних и саботерских деловања у истом том правцу? И најзад, нису ли неки од тих моћних и Србији веома наклоњених субјеката глобалне политике више пута то предочавали њеним званичницима, сажимајући своја упозорења у оно, данас већ пословично, да они у међународним односима не могу, нити треба да буду, „већи Срби“ од самих Срба?

Мариника Тепић је на више конференција за новинаре говорила о трговини оружјем (Фото: Милица Вучковић/Директно)

Ма како били формулисани одговори на ова питања, једно је сигурно – ниједан од њих не би смео да гласи да би, како је казала једна висока функционерка најбројније странке у српском парламенту, оваквим судионицима у политичком животу данашње Србије требало пружати што више прилика да се обраћају јавности и тиме сами себе дискредитују у очима бирача пред предстојеће републичке изборе. Јер, мало је важна у овој ствари штета коју би она или он тиме нанели политичкој групацији којој припадају, чак и да је та групација много квалитетнија алтернатива актуалном режиму од оне коју поред свог имена дописује „јунакиња“ ове наше тужне сторије. Много важнија, ако не и једино важна, је штета коју би притом нанели, односно коју већ наносе – самој држави.

Ауторка је научна сарадница Института за политичке студије у Београду

Categories: Разномислије

Tags: Ивица Дачић, Мариника Тепић, Мирјана Радојичић, повлачење признања Косова, трговина оружјем