Нису само српски комунисти више волели равноправну хрваштицу од равноправне ћирилице, већ су постепено на ту подвалу насели и многи обични грађани

ТВ Београд (Фото: ТВ Мост)

Српска ћирилица, jединствено фонетско писмо на свету и неизоставно обележје српске нације, од средине прошлог века, заправо од Новосадског договора све је угроженије и можда није далеко дан  када ће (сем у Српској Православној Цркви) бити потпуно потиснуто хрватском латиницом.

На скупу одржаном 8, 9. и 10. децембра 1954. године  лингвисти из Београда и Загреба и истакнути југословенски књижевници и академици потписали су „Новосадски договор“ и закључили да  је народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један  језик, а да су оба писма равноправна. Зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што ће се постићи у првом реду школском наставом. Оба изговора, екавски и ијекавски такође су у свему равноправна.

Шта се затим десило? Да ли је поштован закључак o равноправности писама и да их треба научити и у Србији и у Хрватској?

Јесте, и ђаци су научили оба писма, али су  комунистички руководиоци у Србији прешли са свога писма на равноправну латиницу, док у исто време  њихови партијски хрватски другови нису осећали потребу за тим, занемарујући богатство које им доноси могућност да користе два писма.

Све је постало  још горе по српско писмо када је 1958. Телевизија Београд почела  емитовање програма, и након неколико дана почела да користи искључиво хрватско писмо.

Узалуд су  гледаоци и претплатници ТВ Београд слали протестна писма, на њих се  нико није обазирао. па су у тим годинама једино гледаоци Телевизије Титоград (који су тада  још сматрали  да су Срби) могли да  на малим екранима виде своје писмо.

Сувишно је и помињати да Телевизија Загреб није реаговала на сличан начин и следила пример својих колега из Београда, и за своје програме искључиво користила српску ћирилицу..

Међутим, нису само српски комунисти више волели равноправну хрваштицу од равноправне ћирилице, већ су постепено на ту подвалу насели и многи обични грађани, па су прешли на хрваштицу уз образложење  како им је свеједно којим писмом пишу или што им је  тако лакше и брже  (Да ли би се такво објашњење могло чути од неког Грка, Руса, Кинеза… у сличним приликама, односно, кад би они били „обогаћени“ двоазбучјем?)

Илустрација: Новица Коцић

Последице вишедеценијског потискивања српске ћирилице лако је запазити широм Србије. Погледајмо натписе продавнице, артикле у њима, рекламе на телевизијским станицама, ј новине и часописе, тираж књига, односно, колики је постотак оних штампаних српским писмом, титлове филмова на свим телевизијским станицама сем РТС-а, па ће  све бити јасно.

Међутим, и поред ове поразне слике по српско писмо, могу се чути гласови неких ћириломрзаца који сматрају да српско писмо не нестаје довољно брзо., Они се оглашавају с времена на време да кажу како је латиница у Србији угрожена док  у исто време уверавају српску јавност како је двоазбучје велика предност српског језика. Кажу да „од глава вишка не боли“ иако они сами пишу искључиво хрваштицом.

Права је штета што се они сами одричу великог богатства које доноси двоазбучје, а могли би да  сваког другог дана или седмице користе наизменично ова „равноправна“ писма.

Од српског језика настала су у последњим годинама још два нова језика црногорски и бошњачки, а очито је да им нико није објаснио предности двоазбучја установљеног Новом Саду пре 65 година, па су се е определили за хрватштицу.

Недавно се  од једног противника српског писма могао чути и изузетно надахнут  предлог о томе како  би српски језик, који сада на територији бивше Југославије има четири различита имена добије заједнички назив, а којим би сви били задовољни.. Према његовој идеји језик би се звао штокавски,  чиме би онда  сви који говоре истим језиком а имају за њега различита имена  били задовољни.

Кум новог имена заједничког језика као  није много размишљао (или можда јесте?)  о могућим последицама ако му предлог буде усвојен.

Српски језик ће се звати штокавски, а она три настала од њега: хрватски, црногорски и бошњачки, само што ни тада  неће бити  обогаћени двоазбучјем као штокавски, односно, бивши српски.

Categories: Судбина као политика

Tags: Војислав М. Станојчић, Новосадски договор, божић-2019, двоазбучје, латиница, српски језик, ћирилица